Prethodne, 2015, godine Betmenov najpoznatiji rival, Džoker, napunio je 75 godina: toliko je, naime, prošlo od njegovog prvog pojavljivanja kao stripskog zlikovca. Emitor.rs vam tim povodom poklanja tekst Draška Roganovića, koji ćemo zbog obima objaviti u tri dela.
Ovaj tekst u sažetom obliku objavljen je u okviru „Džokera“ Brajana Azarela u izdanju izdavačke kuće Darkwood.
Prvi deo pročitajte ovde, a drugi ovde.
Treći deo: Dijagnoza, ili Pohvala ludosti
Smeh je strašan.
Katkad i užasavajuć. Možemo naučiti da potisnemo suze – štaviše, društvo nas na to i uslovljava – ali je maltene nemoguće suzbiti smeh ukoliko u prisustvu šefa, tazbine, sveštenika ili kamera čujete koliko je beba potrebno da bi se okrečila skupštinska fasada (jedna, ako je dobro razmažete) ili koja je razlika između Džona Vejna i Džonija Vokera (Džoni Voker i dan-danas ubija Indijance). A, ukoliko niste sociopata, lakše je lažirati suze ili čak i orgazam, nego smeh.
I poput ebole, AIDS-a i drugih najgrozomornijih boljki, može biti uznemirujuće zarazan. Smeh je dvosekli mač zastrašujuće iskrenosti, sredstvo koje drugima, a i nama samima, nehotice otkriva podsvesni prljavi veš naše ličnosti. Štaviše, po nekim tvrdnjama, strah i smeh su neraskidivo povezani, jer su oba nastala kao reakcije na neočekivano i nepoznato, što bi možda donekle i objasnilo zašto su mnogi vicevi u svojoj biti „-fobični“, zasnovani na omalovažavanju i perpetuiranju stereotipa o rodnim, rasnim, verskim, nacionalnim i seksualnim grupacijama koje odstupaju od „normale“.
Povodi za histerični plač su najčešće nimalo zanemarljive stvari, kao što je slomljeno srce ili smrtni slučaj, dok su uzroci histeričnog smeha naizgled običniji – igra reči, novi nastup Luija Si Keja ili pak snimak nekog nesrećnika koji je dobio loptu ili stopalo u međunožje, ali je veća šansa da će vas nekontrolisani nalet smeha koštati radnog mesta, braka ili ugleda. Svaki put kada se grohotom nasmejemo, mi zapravo provirujemo kroz dveri ludila, ali se retki usude da pređu preko praga, svesni da odatle povratka nema.
Otud ne iznenađuje činjenica da je u najpopularnijem svetskom strip-serijalu sili dobra koja svoju moć vuče iz mraka i straha pandan zli šaljivdžija u šarenom ruhu, koji uz kikot radi stvari koje bi druge prestravile, jer Betmenovi metodi nasilja i zastrašivanja mahom ne deluju na njega. Što bi jedan njegov kolega rekao: kada zlikovci žele da uplaše jedni druge, oni pričaju priče o Džokeru. Međutim, šta je to što Džokera čini posebnim, šta nas to već decenijama privlači ovom bezočnom iskeženom pajacu i njegovom izvitoperenom pogledu na svet?
Još od Šekspira naovamo, uloga lude je da moćnima u lice pljuje istinu, zamaskiranu u sprdnju, te je moguće da su Džokerove „istine“, te krajnje nihilističke, ili možda pre apsurdističke, floskule o besmislu sveta koji smatra svojim igralištem na nekom planu dopadljive i oslobađajuće, jer nas nagovaraju da uz osmeh prigrlimo sve tabue i uzjašemo haos i neizvesnost svakodnevice, umesto da pokušavamo da joj (bezuspešno) nametnemo stege reda. Nemoguće je imati ozbiljne probleme, ako imate problem da bilo šta shvatite za ozbiljno.
No ma koliko nas njegova đavolski primamljiva ideologija dozivala u ambis amoralnosti, nije zgoreg prisetiti se da je, kao i svaka klovnovska maska, Džoker ujedno i ruglo ljudskosti, a njegov krvoločni nedostatak empatije prema svima, pa čak i (ili možda – posebno?) prema onima koji ga vole ukazuju na to da kada čovek poludi, on uvek poludi – sâm, te da bi mudrije bilo slediti kakav uragan, nego njegovo psihočanstvo, klovn-princa kriminala. Jer njegovo ludilo (iliti njegova super-normalnost, kako je nekada nazivaju strip-scenaristi) dovodi do toga da svojim odbijanjem društvenih normi, on mora da stupi u beskrajni sukob sa svetom oko sebe, kao nakaradni odraz Betmenove večite borbe protiv kriminala i nepravde.
Otud i njihov beskrajni sukob – Betmen je u neku ruku, ma kojom stripskom ili filmskom verzijom događaja se vodili, stvorio Džokera. Zato ovaj, poput Lucifera, večito pokušava da svog tvorca porazi (ali nipošto da ga ubije), kako bi mu dokazao besmisao reda, iluziju pravde i poentu kosmičkog vica. Svi njegovi zločini su zapravo nakaradna ljubavna pisamca jedinoj osobi oko koje se Džokerov haotični svet okreće. Tako sučeljeni, oni nemaju više ni izbora, do li da postanu veći od života, arhetipske figure, antropomorfne personifikacije svih principa (ili nedostatka istih) za koje se zalažu.
Tama i šarenilo, dobro i zlo, ozbiljnost i sprdnja… nabrajanju nema kraja. No ako je čitav razlog i suština Džokerove egzistencije da Betmenu jednom za svagda dokaže opšti besmisao, to poteže pitanja: U slučaju pobede, da li bi Džoker uopšte i prihvatio takvog Betmena, a i šta bi tada radio, kada bi ostao bez tog samonametnutog smisla u besmislenom svetu? Možda je baš zato za sparing-partnera i izabrao nepokolebljivog Betmena, epitom čovečanske istrajnosti, te poput pacijenta s ludačkom košuljom koji uzalud glavom lupa o tapacirani zid, pokušavajući da reši onaj drevni paradoks: šta se zbiva kada nezaustavljiva sila naiđe na nepomični predmet.
I tada mu ne preostaje ništa drugo nego da se nasmeje.
Da zamaskira strah.
Draško Roganović
Komentari