Lisina priča je možda najgora televizijska serija koju sam gledao. Lisina priča je možda najbolja knjiga koju sam čitao. Obe je napisao isti čovek.
Stiven King je u životu bio sa samo jednom ženom.
Tako bar kaže. Moguće je da je tokom osamdesetih, na nekoj solo turneji – kada je radio više koke nego Bret Iston Elis, kada su ga tretirali kao Boba Dilana gdegod bi se pojavio, kada je iščukao bar dve cigletine kojih se, po sopstvenom priznanju, ne seća da ih je napisao – prevario suprugu. Spavao sa obožavateljkom. Doživeo neku romanesknu letnju romansu. Možda mu se desilo da se zaljubi u nekog drugog. Možda je, gonjen karakterom baptiste i potrebom za iskupljenjem, to ženi i priznao, pa su ta povreda i taj krah poverenja morali da se krpe godinama, kao slomljena vaza. Svaki brak, kako piše u Lisi, ima svoje tajne. Možda je bio veran kô pas, ko zna. Možda ne zna ni on sâm. Ali oduvek je bio, i do kraja života će ostati, sa onom koja mu je vrlo verovatno i skinula mrak: Tabitom King.
Devojačko prezime Sprus. Dve mlađe sestre. „Samo“ osam romana (naspram njegovih šezdeset osam, skribomančina sigurno drži bar šest neobjavljenih zaturene po fijokama na imanju). I otprilike isto toliko kratkih priča u karijeri, otkad je počela da objavljuje, početkom osamdesetih. Kritike: onako. Sasvim je moguće da je Stiven King u životu bio sa samo sa njom.
Ona je potpisana ispod gotovo svake fotografije autora na unutrašnjoj strani omota njegovih tvrdokoričenih izdanja. Od šezdesetak objavljenih romana i desetak zbirki, memoara i koječega, u većini sam nailazio na istu posvetu. „Za Tabi“. Ako volite Kinga, dobro znate tu posvetu, a dosad ste sigurno zavoleli i Tabitu, samo iz njegovih priča.
Ko je iz kante za otpatke vadio odbačena prva dva poglavlja romana o devojci sa telekinetičkim moćima koju kinje u školi onako kako samo žena ume da kinji ženu, pa mu rekla da je to za objavljivanje, ne za đubre, a onda strpljivo čekala avans za njegov prvi roman dok je on kucao Keri radeći u vešernici, mašina na kolenca, kako bi deca prestala da im jedu tapete sa zidova prikolice u kojoj su živeli? Kad se skidao sa cirke i droga, pišući Mizeri, ko mu je držao čelo? Kad se oporavljao od slomljenih kostiju pošto ga je kamion na ulici, onakvog visokog i kršnog, pokupio i odbacio desetak metara u jarak; kad se upinjao da se ponovo ne navuče na pejnkilere… Kad je izašao iz bolnice i shvatio da se plaši da piše za svojim radnim stolom iako piše već tri banke: ko mu je instalirao radni sto u hodniku njihove prostrane kuće (izgrađene u stilu žanra čiji je on najveći živi predstavnik – novoengleskog gotika)?
Kad Stiven piše memoar, on ode pa isprati sezonu Red Soksa sa piščinom ambicioznih krimića Denisom Lehejnom, onim što je pisao i neke epizode The Wire. Kad Tabi piše memoar, to bude o turneji njegovog benda, sastavljenog od pisaca, i njom kao najvećom obožavateljkom. Broj jedan.
Ima brakova gde je teško ustanoviti ko se više podredi ambiciji drugog. Dejvid Sajmon, hroničar grada Baltimora, napisao je nagrađenu knjigu koja je porodila kultnu seriju, a onda počeo da piše glavne serije današnjice. Manje je vidljivo da njegova supruga, Lora Lipman, već decenijama štrika serijal romana o detektivki, takođe smešten u Baltimor, da živi na bestselerskim i godišnjim listama, i da je jedna od tri najveće žive spisateljice krimića – ali samo zato što danas niko ne čita, dok smo svi gledali The Wire. To je, recimo, pravi power couple. Pročitao sam jednu Tabitinu priču u nekoj horor antologiji; ume da piše. I tih osam romana trebalo je ištrikati – tih meseci Stiven bi verovatno češće prao sudove.
Ali ceo Stivenov odrasli život, otkad je rano ostao bez samohrane majke, samo sa bratom, i svaki predgovor svakoj knjizi – i sve te predivne, diskretno zanosne supruge muških protagonista, redovno pisaca, što znaju tako da ti spuste da ti se digne, što ostaju uz svog čoveka dok oni lude u njegovim knjigama – svedoče o tome da je ona potporni stub, noseći zid, kamen temeljac, kako je sve već nije zvao, njegovog života, njihove porodice, možda i njegove mogućnosti da svaki dan ode na sprat na tri sata i piše. Rodila mu je dva sina pisca i ćerku pričerku. Ona je kao Dženi fon Vestfalen: dok Marks ‘ladi jaja u biblioteci uz tomove iz političke ekonomije i Hegela, Dženi podiže njihovo sedmoro dece, čuva isečke od računa, odbija izvršitelje s vrata, beži s njim iz zemlje u zemlju, i nagovara ga da ponovo piše Engelsu, „hej, druže stari, opet ti se obraćam za malu finansijsku pomoć“, pokunjeno kao Berni Sanders vek i po kasnije. Od dve cigletine koje možda najbolje opisuju kovid-klimatsku apokalipsu koju živimo, Uporište se već drugi put radi kao televizijska serija. (Ne znam kako bi Das Kapital izgledao kao Netflix original, samo znam da bih pre pustio to nego ovo prvo.)
Iako je možda ceo život sa istom partnerkom, Kingu nisu zamerali ženske likove. One su bile ubedljive, samostalne, složene i raznovrsne, sve i da je svaku obrazovao oko neke Tabitine karakteristike. Dugi brakovi su kao duge knjige: nekad je deep dive u drugog idealni rođendanski poklon koji se dobija svaki dan, svaki bolji od prethodnog. Zamerali su mu da ne ume da piše o seksu, što je koještarija. Kada se narator Izmaglice, sa sve burmom na prstu, i slučajna saborkinja u supermaketu u kojem su opkoljeni čudovištima (među njima i nekim ljudskim) iskradu u ostavu na prc-partiju, brzopotezno zbliženi usled apokaliptičnih okolnosti, King nam mudro zatvori vrata pred nosom. Ali se sećam da mi je to, možda baš zbog zrele situacije koju oslikava, i intime koju odbije da ti eksplicira, bilo neviđeno hot. Jedna od najdirljivijih scena koje sam čitao o prijateljstvu i ljubavi, sa nepunih 12 godina, odvija se u vidu, pa, praktično gengbenga između klinke i njenih petoro drugara. Toliko je dobar pisac da ti i to proda. Ne očekujem da iko skoro snimi TO držeći se svake Kingove reči – sem ako ne želi da popije cancel zbog pedofilije.
Lisina priča – koja bi bez problema mogla da se zove i Tabina priča – vrhunska je posveta njegovom dvojnom životnom projektu. Spojena u jedno, to je priča o svetu koji stvaramo udvoje. Monumentalna a minuciozna pripovest o braku osmišljena sa više detalja nego što li sadrži svet u sedam tomova Mračne kule. Da je King istinski veliki pisac priznaje se već decenijama – bio je „Dilan koji dobija Nobela za književnost“ pre Dilana, kad je, krajem 1990-ih, počeo da dobija prestižne nacionalne nagrade. Ali to što ovde ima da primeti, o ljubavi, o vezama, o ženama, može da nokautira Lorensa, Hemingveja, Bukovskog i Apdajka sa police. Lik koji veći deo karijere piše o ubilačkim klovnovima i ubilačkim automobilima pošalje ih sve po burek. S mesom. Kao da je živeo sa sto žena, sa svakom po sto godina.
Jednom u karijeri nisu morali da ga pitaju ono besmisleno pitanje, „odakle vam ideje“. Zaplet je bukvalno „šta kad ja umrem, a Tabita me nadživi“. Uz sve njegove predmete kojima je svakodnevno rukovao, sada ispražnjene od svrhe. Uz planinu neobjavljenih rukopisa kojih bi neki opsesivni obožavatelj hteo da se dočepa po svaku cenu. Uz njene predivne, prelude sestre, čitavu mitologiju idiosinkrazija i poštapalica iz ženskog rodoslova njene familije, porodičnih kardigana koji poprimaju dimenzije metafizičkih artefakata. Uz decu od koje ga je bar jedno, bar jednom, nadmašilo u pisanju. Jedino što bračni par iz Lisi nema zajedničko sa Stivenom i Tabitom jesu deca, iz razloga koji postanu jasni kad pisac (naravno da je pisac) razotkrije njoj – njoj i samo njoj – svoje nadnaravno hevi detinjstvo. To je važna odluka, jer u središte postavlja njihov odnos, jedan na jednu. Veličina ovog podviga nije u egomanijakalnom fantaziranju o ženi koja kuka na tvom grobu. King je King zato što je u stanju da se teleportuje direktno u junakinjin nervni sistem, tako da sve proživimo kroz nju, sa njom bez njega.
Lisina priča je ljubavno pismo iz groba u skrivenom drugom licu. Naslovna junakinja bosonoga baza po krhotinama njihove katedrale kao svako ko u životu gubitkom drugog izgubi i dobar deo sebe, i malo prsne, kao vaza. Ima li onda većeg gesta ljubavi od pažljivo isplaniranog „strvožderskog lova“ koji će je provesti kroz sva znamenita obeležja njihovog nesvakidašnjeg braka, kao neki posthumni medeni mesec, koji joj mrtvi pisac ostavi u amanet? Ubaci jednog nasilnog psihotika da je ganja, sestru koja se vucara po ludarama i samopovređuje jer odlazi na isto fantazmagorično mesto na kom se on za života napajao, snažan konflikt, živote preživelih kao zalog, i dobićeš možda i najstravičniji horor roman koji je King ikada napisao (a napisao je i TO i Groblje kućnih ljubimaca, pa vi vidite).
Useravao sam se u gaće strepeći za Lisi. Voleo sam je nehumano. Osećao na koži kako voli svog mrtvog pisca tako da joj svaka pora zapomaže za njim. Cmizdreo što jednom mora da se oprosti od njega radi onog „života posle“ na ovom svetu.
Petnaest godina kasnije, Lisi postaje serija. Režira čileanska zvezda, specijalista za usplahirene udovice, Pablo Larain – može. Darijus Konđi je direktor fotografije – super. Boginja Džulijen Mur stala iza projekta, uzela na sebe glavnu ulogu. Ne kako zamišljam Lisi, ali pokidaće ona to, nema razloga da ne bude kao Kejt Vinslet kad uzme na sebe ulogu Mildred Pirs ili Mer iz Isttauna, i pokida. Džej Džej Abrams producirao – OK. Scenarije piše Stiven King. O, ne.
Desilo se tri puta da je King pisao direktno za pokretne sličice. Nijednom se nije proslavio.
Na vrhuncu slave, dobio je da režira B-film po svojoj kratkoj priči (o ubilačkim kolima i kućnim aparatima). Tokom snimanja nekog dijaloga na setu Maximum Overdrive, direktor fotografije mu je rekao da mu „pada rampa“. „Kralj horora“ je odšetao do telefonske govornice, zvao Dejvida Linča, i pitao ga: „Dejvide, šta je to rampa?“ Sa druge strane žice prodorni glas mu je rekao: „Stivene, ti si Stiven King! Ne moraš da znaš šta je rampa!“ Film je još i gledljiv, nekima i drag, treš-uradak iz osamdesetih.
U jeku milenijumske tenzije, pisao je Oluju veka. Mini-serija tad još nije bila event show kao što su to danas Černobil ili Show me a Hero ili Mer iz Isttauna, već televizijski film podeljen na više delova, mamipara na premalom budžetu. Kao prvi serijal Uporište, onaj sa Robom Louom, ko se seća. U središte otegnute Oluje polegao je neku hrišćansku moralnu dilemu i posledice racionalnog izbora po kolektivnu dušu jedne male ostrvske zajednice, što me je sve prilično nerviralo kad sam svojevremeno gledao, a što mi iz današnje perspektive deluje užasno zrelo – samo ne bih da proveravam kako se ta serijica danas drži. Rose Red nikad nisam uspeo da odgledam do kraja, a pokušavao sam, Bog sveti zna koliko puta.
Ali ovo je bilo veće mučenje.
Nezgrapan u drugom mediju, King je izbacio svo meso iz knjige i sveo ga na narativni skelet. Koji je, sam po sebi, jednom trećinom generički triler sa psihotičnim stalkerom, trećinom generički američki gotik u predugim, nedovoljno napetim scenama, i trećinom neka parodija sestrinskih odnosa iz Big Little Lies, samo neironično parodija; ili, narodski, jedan krindž.
Svi oni detalji iz braka, koji mogu da se ispričaju samo u rasplinutim, digresivnim rečenicama… ništa nije preživelo, sem kao neki bledi vizuelni označitelj ili loše izneta lajna dijaloga. Taj mrtvi bestseler pisac od muža, kada ga gledamo samo kroz Lisine oči i sećanja u knjizi, pa to je najdivniji muškarac koji je ikada postojao! Njegov jedinstveni šarm, popis svih onih sitnih nesavršenosti koje na nekom najviše volimo, njegovi gestovi ljubavi, svi su kao stihovi iz najlepše pesme Rajana Adamsa kojima King otvori knjigu – znaš da su za Tebi i zamišljaš ih na verandi uz ledeni čaj kako ga slušaju dok pada novoengleska noć, odnosno na tremu vikendice na Floridi, gde provode hladniji deo godine. Šta njoj radi kad je oslovi sa „babyluv“, to hit najboljeg kokaina ne može da proizvede. I kad sedi maltene katatoničan, prebačen u neki fantastični, a realnopostojeći svet, ogrnut porodičnim kardiganom kao sidrom za ovaj svet, dok mu na starom televizoru uvek titra Poslednja bioskopska predstava Pitera Bogdanoviča, dođe vam da ga zagrlite.
Mrzeo sam Džulijen Mur. Eto rečenice koju nikad nisam mislio da ću potpisati. Mrzeo sam njene poglede kao da je u grču od konstipacije. Njene preglumljene replike kad treba da bude čil, neubedljive replike kad treba da izlazi iz sopstvene kože. Mrzeo sam i Dženifer Džejson Li, kad smo kod rečenica koje nikad nisam mislio da ću potpisati. Te žene su najjače glumice svoje generacije. Šta onda reći za Klajva Ovena u ulozi mrtvog muža? On zna lepo da stane u kadar, kao da su mu metlu nabili u dupe; zna kulovski da iznese repliku. On se najbolje režira izborom odgovarajućeg osvetljenja. Izgovara „babyluv“ kao da je Švarceneger. Kakav je ovo sunovrat kastinga? Kakav je ovo glumački rad, alo, Čileanac? Zašto je nasilje nad ženom, koje ti u romanu brazda po duši, inscenirano kao neki desetorazredni, eksploacijski, rimejk scene pod tušom iz Psiha, ako ne malo i kao torture porn? I zašto i ja dotad već navijam za stalkera, jer Džulijen Mur kao Lisi ne mogu više da gledam? A Darijus Konđi, sa kičastom paletom, bolje da je išao na pecanje nego što je ovo snimao. Ipak, srž problema leži u scenarijima, koje je za svih osam epizoda potpisao King.
Čak i kad je dobro – čak i kad je fenomenalno kao Stand By Me – knjiga je uvek bolja, ali samo Bog zna koliko puta. „Jebeno dobar film“, rekao je jednom Džejms Elroj za holivudsku ekranizaciju svog romana Poverljivo iz El-Eja. „Jebeno bolja knjiga“, dodao je. To bih mogao da kažem za Mizeri, ili Šošenk. Ako je kostur priče dobar po sebi, i ako se nađe dovoljno jaka faca da Kingov senzibilitet pretoči u scenario, bez previše „balončića“ iznad glava likova prevedenih u kilavi voiceover, dobiješ nešto solidno. Ali problem sa adaptiranjem Kingove proze, osećaja kao da si kod kuće kad si u njegovom svetu, i likovima koje ne možeš a da ne voliš kao najrođenije, jeste to što su fundamentalno neprevodivi iz pisanog teksta. Rečenica je gde oni žive. Sva drama, oluja, buka i bes i šekspirovska bura, odvijaju se gotovo u celosti u njihovim glavama. U Keri ili u Mrtvoj zoni ima pasaža tako sirovog poetskog naboja da ti bude kao da te neka buči pesničarka udarila iz sve snage u stomak; De Palma, odnosno Kronenberg, preneli su u kinetiku tu pesnicu, ali su poetiku za vizuelni medij morali da grade od temelja prateći čuveni „duh književnog predloška“ i svoj autorski pečat.
Neka moja davnašnja devojka ozareno mi je prepričavala kako u Isijavanju na tri strane pratiš tok svesti običnog, faličnog, savesnog muža i oca dok postepeno ali sigurno gubi razum, svestan da gubi razum, zbog čega samo još više gubi razum. Kod Kjubrika u filmu nema ni trunke od te tragičnosti unutarnjeg osećaja. Samo Džek Nikolson koji je lud kô kurac još od intervjua za posao u prvoj sceni. Kingu su često zamerali i da ne ume da napiše dobar kraj. Mizeri ima najbolji kraj na svetu, samo ne možeš da ga uradiš uz pomoć slika, zvuka, i dijaloga. To nije kraj koji može da se prikaže, niti ispriča; može samo da se pročita. Dok Beverli Marš skida sebi i petorici „krvne braće“ mrak na vrhuncu TO, mi smo u njenom telu, njenom nervnom sistemu, i pratimo šta se odvija iz njene glave, u ritualu kojim se okončava njihovo detinjstvo; zajedno sa njom registrujemo svaki, svačiji, dodir. Samo tako može da bude transcedentno nešto što bi u svakom drugom slučaju bilo neumesno. Nadam se da se matori dobro zabavio, ali držaću se njegovih knjiga. I nadam se da će ih još biti, jer varijanta gripa koja kao da je izašla pravo iz Uporišta nastavlja da mori ovaj svet, a King je sad već dosta mator. Lepo smo ostarili s njim. Iako su mu još pre petnaestak godina predvideli da će ostati potpuno slep, on i dalje piše svaki dan. Tabita je tu da mu skida mrak sa očiju, kao što je radila ceo život.
Lisina priča i dalje je najbolja knjiga o braku koju sam čitao. O radu brige, o bremenu koje nosi ona žena iza uspešnog muškarca bez koje ni gaće ne bi mogao da nađe. O ljubavi koju ne možeš ubiti ni kad je objekat želje ubijen. O vernosti, privrženosti, i dugovečnosti. I o ostajanju u životu kada to nestane. Uvek bih je preporučio svakom i svakoj. I stvarno mrzim taj fenomen kad nekom preporučiš knjigu, a one uz mršt kažu: „Gledala sam film/seriju, ne znam baš“. Srećom, matori i za to ima utešnu mudrost.
U nekom intervjuu ili predgovoru vezanom za roman Pod kupolom, King ispriča anegdotu iz života Džejmsa Kejna, autora Mildred Pirs.
„Pred kraj života, dugo pošto je napisao svoje najveće romane, Džejms Kejn je pristao da ga intervjuiše neki student koji je pokrivao kulturnu rubriku za novinarsko glasilo svog koledža. Mladić je počeo intervju kukajući kako je Holivud promenio Kejnove romane poput Poštar uvek zvoni dvaput i Double Indemnity (Dvostruka odšteta). Pre nego što se pošteno zalaufao u monolog, matori ga je prekinuo tako što je pokazao prstom na policu s knjigama iznad svog radnog stola. „Filmovi ih ni najmanje nisu izmenili, sinko“, rekao mu je. „Eno ih, sve stoje poslagane na svom mestu. Svaka reč u njima ostala je ista kao kad sam je ispisao.“
Gavrilo Petrović
jul 2021
