Treći dan festivala književne fantastike „Art-Anima“ počeo je kasnije nego što je prvobitno bilo najavljeno: dr Sava Damjanov je zbog bolesti morao da otkaže promociju svojih „Vrtova nestvarnog“, tako da je dan počeo urbanim legendama.
Tribina o urbanim legendama
O ovoj provokativnoj temi govorili su Jovan Ristić, novinar i pisac, i Branislava Joković, antropolog. Razgovor je počeo antropološkom definicijom urbane legende: u pitanju su narativi koji se prenose kao mitovi ili bajke, čiji su akteri obični ljudi, koji se odvijaju u poznatom okruženju, snabdeveni realnim vremensko-prostornim odrednicama i pouzdanim izvorima. U poslednje vreme za urbane legende karakteristična je i tendencija opovrgavanja, iako su takvi napori ocenjeni kao jalov posao: urbane legende su žilave. Autohtone domaće legende uglavnom su, kako je istaknuto, vezane za tranziciju.
Jovan Ristić, Branislava Joković
Jovan Ristić govorio je o svom radu vezanom za ovu, i druge dve povezane pojave: teorije zavere i masovne panike. Reči je bilo o tematskim zbirkama priređivača Gorana Skrobonje („Istinite laži“ i „HAARP i druge priče o teorijama zavere„), kao i o brojnim drugim uticajima ovakvih narativa na pop-kulturu: snuff filmovima, sa naglaskom na „Cannibal Holocaust“, navodnim satanističkim porukama skrivenim u popularnoj muzici, pričama o „totalnim transfuzijama krvi“ Kita Ričardsa i čitavom ciklusu legendi o smrti Pola Mekartnija i dvojniku koji je zauzeo njegovo mesto od 1967. godine.
Fantastična književnost okom foto-kamere – dodela nagrada
Nagrade za fotografiju inspirisanu fantastičnom književnošću dodelila je Ivana Tomanić Brezovac, urednica časopisa Refoto. Treće mesto osvojio je Edvard Molnar, za rad inspirisan „Alisom u zemlji čuda“ Luisa Kerola, drugo Marija Tubić-Božić za rad inspirisan „Solarisom“ Stanislava Lema, dok je prvo mesto osvojila Milena Videnov za seriju fotografija inspirisanu „Nevidljivim čovekom“ Hermerta Velsa. Pored diploma, najboljim fotografima uručena su i izdanja „Čarobne knjige“.
Predstavljanje izdavačke kuće „Gavran“
Na tribini su ispred izdavačke kuće Gavran govorile Milena Dasukidis i Aleksandra Rajković, dok je razgovor vodio dr Dejan Ognjanović. On je i ukratko u uvodnom delu razgovora predstavio ovu izdavačku kuću istakavši da je u pitanju nova pojava na sceni i da su već prvim izdanjima jasno pokazali u kom će se pravcu kretati kad su u pitanju i neka buduća izdanja: gotska književnost mračnije provinijencije. Nakon toga je nešto i rečeno o tome kako je Gavran uopšte nastao (zajednička književna interesovanja), i ko još čini stalnu ekipu izdavačke kuće osim prisutnih dama. Nakon toga je razgovor prešao i na konkretna do sada objavljena dela.
„Kralj u žutom“ Roberta Čejmbersa prvo je objavljena knjiga izdavačke kuće Gavran, i mada je na svetskom nivou interesovanje za Čejmbersa probuđeno nakon serije Pravi detektiv, ideja da se objavi ovaj roman je postojala i pre serije, a ova vrsta zgodnog tajminga je to samo dodatno pogurala. Pomenut je i pogovor ovoj knjizi, koji je napisao prisutni dr Ognjanović, a u tom smislu je istaknuta važnost stručnih pogovora putem kojih se čitaocima pruža i odgovarajući kontekst za konkretno delo. Nakon toga je rečeno nešto i o procesu prevođenja, i koliko je to bilo zahtevno u ovom konkretnom slučaju. Zanimljivo je da je čak troje prevodilaca bilo angažovano (prisutne M. Dasukidis i A. Rajković, kao i Mihajlo Dasukidis), te je bilo bitno uskladiti prevode kako bi se očuvao Čejmbersov osobeni stil.
Dasukidis, Ognjanović, Rajković
„Grob“ Roberta Blera je druga objavljena knjiga, i za razliku od prethodne u pitanju je poema koja je u ovom izdanju predstavljena i u originalu i u prevodu, uz ilustracije Vilijema Blejka, koji je ilustrovao jedno od ranijih izdanja. Za ovu poemu je rečeno da pripada grobljanskoj poeziji (tematika koja se tiče smrti, kao i onoga što dolazi posle). Milena Dasukidis, koja je ovaj put bila jedini prevodilac, rekla je nešto više kako o samoj poemi, tako i o prevodilačkim izazovima sa kojima se suočila (obzirom da pre toga nikada nije prevodila niti pisala poeziju), a pomenut je kuriozitet da je prevod ove poeme zapravo nastao pre same izdavačke kuće Gavran. Dr Ognjanović je pomenuo mogućnost da ovo delo pronađe svoj put i do nešto stručnije čitalačke publike, budući da Robertu Bleru (za sada) nije bila posvećena pažnja na akademskom nivou, te bi ovo izdanje to možda moglo da promeni.
Na kraju se, kako je to i običaj, govorilo nešto o budućim planovima, ali bez velikih najava i obećanja (dve knjige godišnje kao realna mogućnost), budući da je naglasak sve vreme razgovora bio na tome da su dosadašnja izdanja Gavrana vrlo pažljivo odabrana i pripremljena, te će se tako i nastaviti. Međutim, ipak smo saznali da do narednog Sajma knjiga možemo da očekujemo „Otrantski zamak“ Horasa Volpola, odnosno prvi gotski roman u istoriji. Fokus na starija dela i dalje ostaje, i to ne zato što su moderni autori a priori isključeni, već kako je rečeno: zato što postoji veliki broj starijih dela koja nisu prevedena na srpski a to svakako zaslužuju.
Promocija knjiga Bobana Kneževića „Slobodanida“ i „Slutnja androida“
Festival je zatvorila promocija najnovijeg romana i zbirke priča Bobana Kneževića. Pored autora, na promociji su govorili Zoran Stefanović, urednik oba izdanja, i Dimitrije Vojnov, izmišljeni književni lik i stvarni filmski radnik. Iako najavljena, Suzana Zlatanović (takođe izmišljen lik) nije se pojavila.
Priču je otvorio Stefanović podacima o „Slutnji androida“: radi se o zbirci koja obuhvata dug vremenski period i veliki broj žanrova, tema, i faza, a na kojoj je rađeno više od petnaest godina. Prvi probni primerak izrađen je još početkom milenijuma, ali tek se sada može govoriti o pravom izdanju i tiražu namenjenom prodaji. Na pitanje zašto se na ovo izdanje toliko čekalo, autor odgovara da se „izmaklo vreme“. Naime, ovo trećeg milenijuma što smo do sada izdržali bilo je opterećeno sporadičnim krizama i čudnovatim pojavama u izdavaštvu do te mere da je uvek postojao neki razlog da se sačeka bolji trenutak. Pored toga, Knežević je istakao sopstvenu sklonost za pretumbavanje forme i varijacije na temu, te stalno doterivanje rukopisa. Stefanović ovo nije prihvatio, i ponudio sopstveni odgovor: Knežević je hteo najboljeg sebe.
Stefanović, Vojnov, Knežević
Dimitrije Vojnov se zahvalio Bobanu Kneževiću na tome što je „stvorio scenu“, kako svojim izdavačkim radom, tako i pokretanjem sajta Znak Sagite, da bi se zatim bavio „Slobodanidom“ (o kojoj već pričasmo i pisasmo). Njegov susret sa rukopisom bio je neočekivano dramatičan: autor lično mu je uručio knjigu uz napomenu: „Potpuno ću razumeti ako posle ovoga ne budeš više želeo da razgovaraš sa mnom“. Kada je shvatio da je sam lik u pomenutom rukopisu, odnosno da je lik „Dimitrija Vojnova“ neka vrsta parafraze ličnih svojstava Dimitrija Vojnova, nije zamerio, već je, na protiv, vredan učesnik u promocijama knjige.
Osvrćući se na prijem knjige kod publike, autor je ocenio da knjiga nije dobro primljena od publike koja voli „čist“ žanr, međutim je mejnstrim publika reagovala mnogo bolje. Sa ovim se pojedini članovi publike nisu u potpunosti složili, a ostatak večeri protekao je u znaku odbrane autorove od etikete postmoderniste i zamršenom klupku rasprava starih dvadeset i više godina.
Ostalo je samo da se na ovom mestu zahvalimo organizatorima Festivala, a naročito Dragoljubu Igrošancu, na ovako zanimljivom programu, i da im poželimo svaki dalji uspeh u ovakvim i sličnim pregnućima.
Miloš Petrik i Miloš Cvetković
