TRIBINA: Sve o svemu, i malo o Slobodanidi

Prvo da primetimo da su sastanci ponedeljkom u Lazaru Komarčiću sve posećeniji, a razgovori sve življi. Da li je to zbog toga što su nam teme i gosti sve zanimljiviji? Ovoga puta je svakako bilo tako jer je tribina bila posvećena Slobodanidi, novom naučnofantastičnom romanu Bobana Kneževića koga nije potrebno posebno predstavljati.

Ipak, moderator Miljan Tanić je sastanak započeo upravo tako što nam je predstavio učesnike: Zorana Stefanovića, urednika Slobodanide i bivšeg predsednika udruženja, Bobana Kneževića, autora Slobodanide i bivšeg predsednika udruženja, Dimitrija Vojnova, dramaturga i lika u knjizi i i Nedu Mandić, filološkinju. Ono što su publika i učesnici kasnije saznali je da su svi oni zapravo čitali različite verzije Slobodanide i iznosili svoje utiske o potpuno različitim knjigama, na veliko zadovoljstvo autora romana.

Tanić, Stefanović, Knežević, Vojnov, Mandić

Odmah na početku su se Tanić i Stefanović složili da je Boban Knežević „monolit srpske fantastike“, da pored svojih pet romana i pedeset priča gotovo i da nema dela domaćeg pisca u koje na neki način nije „upleo prste“. Budući da je Knežević poznat po tome da svoje knjige ispravlja i neposredno pre štampanja, Stefanović je izrazio svoje nezadovoljstvo verzijom rukopisa koja je izašla iz štampe. On je istakao socijalnu i moralnu ulogu i hrabrost srpske fantastike i čitave te genracije pisaca.

Reč je nakon toga dobila Neda Mandić koja se pozabavila postmodernizmom, njegovom ulogom u današnjem društvu i pitanjem šta je on uopšte. Onda se vratila na temu fantastike i pitanje šta je danas fantastika i zašto mnogi pisci beže od nje i insistiraju na drugim terminima kao što je spekulativna fikcija.

Svet Slobodanide za nju nije alternativni svet, na šta se nadovezao Stefanović rekavši da je kod romana poput Slobodanide, Poslednjeg Srbina (Knežević) i Čoveka koji je ubio Teslu (Skrobonja) antropološka, filološka i istorijska srž realnija nego u tradicionalnoj, modernoj ili postmodernoj književnosti.

Nakon toga se, što je inače prava retkost, mogao čuti glas lika iz knjige odnosno Dimitrija Vojnova. On je na uvid prisutnima doneo knjigu „Milošević – još nije gotovo“ Slobodana Antonića iz razloga što:

1. sa Miloševićem zaista nije gotovo (odnosno, Srbi imaju problema da raščiste sa svojom prošlošću)

2. je Boban obećao drugi deo knjige

On se nije složio da je sve sem fantastike loše, ali jeste istakao da je domaća književnost degradirana, osvrnuvši se i na aktuelnu temu NIN-ove nagrade. Vojnov je istakao da srpski pisci fantastike, za razliku od američkih, mogu da budu i jesu percipirani kao umetnici, ali zato tamo postoji tržište koje ovde ne postoji. Pa tako će se kritičar u Gardijanu povoljno izraziti o fantastičnom delu jer mu očekivanja nisu visoka, a kod nas će kritika biti oštra prema piscu fantastike podjednako kao prema bilo kom drugom, ali tamo fantastika ne može da očekuje Bukera , a kod nas može da uđe u trku za NIN.

Opet smo se vratili na to da li je Slobodanida postmodernističko delo ili ne (ne zadržavajte dah, odgovor nećete dobiti do kraja izveštaja) i da li je striktno žanrovsko delo. Vojnov ovu knjigu vidi kao subjektivnu iracionalnu umetničku viziju – nedostaje joj malo nauke da bi bila naučna fantastika (sa čime će se kasnije složiti profesor Aleksandar B. Nedeljković predlažući uvođenje vremeplova kako bi se taj problem razrešio) jer je Kneževiću ideja koju želi da prenese bitnija od tehnike Karusela, zabavnog parka koji je mesto dešavanja dela radnje – što zbunjuje fanove fantastike. Sa druge strane ljubitelji mejnstrim proze otvore knjigu, vide robota (avatare) i to kod njih naiđe na otpor.

Čuli smo i anegdotu o tome kako je Vojnov dobio knjigu na čitanje, a da nije znao da se i sam nalazi u njoj i reakciju na to saznanje.

Govorilo se i o potencijalnoj ekranizaciji Slobodanide. Moglo se čuti da je filmski žanr oslonjen na književnost, a pošto je kod nas naučnofantastična književnost bila nerazvijena, ni film nije razvijen. Ipak, da nije baš tako govori činjenica da su učesniici vrlo lako nabrojali desetak domaćih sf filmova, te da će uskoro biti izdata monografija „Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike“ Dragana Jovićevića i Jovana Ristića. Dakle, postojao je taj tok, ali to je bio podzemni tok.

Kada je dobio reč, Boban Knežević je istakao da je najveći deo Slobodanide plod mašte i da nije bilo istraživanja, ali da su se stvari same uklopile. Kaže i da mu ne bi bilo prvi put da stvarnost prestigne dešavanja u njegovoj knjizi (kao što je ’87. anticipirao raspad Jugoslavije, a nekoliko godina kasnije činjenicu da će dnevne novine koštati 1 dinar umesto tadašnjih 30 000) pa je kako bi preduhitrio stvarnost požurio sa izdavanjem Slobodanide i rešio da ispravlja verzije kako budu nailazile. Na neke primedbe publike je rekao da je nedavno po prvi put pročitao svoju knjigu te da i sam svašta otkriva o njoj.

Na kraju je reč data i publici. Aleksandar B. Nedeljković je ocenio da je Slobodanida dobar srpski naučnofantastični roman, da je neozbiljno što Boban menja sadržaj u svakoj verziji, ali da je dobro što piše o čemu zna. Onda je dao neke predloge za poboljšanje Slobodanide (realno, kada je vremeplov bilo šta upropastio?) ali ostaje da se vidi hoće li ih autor usvojiti.

Za kraj je Boban Knežević podelio sa nama svoje planove za naredni period koji uključuju ponovno izdavanje zbirke priča „Slutnja androida“, romana „Poslednji Srbin“ koji će u novoj verziji nositi naziv koji je od početka trebalo da nosi – „Živosahranjeni“ i početak rada na novom romanu.

Ostaje nam da pratimo Bobanov rad i nadamo se ostvarenju ovih ne tako sitnih obećanja.

Ivana Nešić