Godine 1998. grupa zaljubljenika u RPG žanr po imenu „BioWare“ kreira igru „Baldur’s Gate“ koja momentalno zauzima mesto na tronu FRP žanra i ostaje tu sve do danas. „Infinity“ engine u kom je igra rađena iznedrio je još jedan nastavak, jednu ekspanziju, po mnogim kriterijumima i superiorniji „Planescape: Torment“ i dve „Icewind Dale“ igre, pre nego što je je izgubio trku sa 3D grafikom. Treći deo sage Baldurove kapije je započet, ali nikad završen, a sudeći po brojnim modovima i HD reizdanjima igre, i nikad prežaljen. Čitavih sedamnaest godina kasnije, „Obsidian Entertainmest“, kreativne glave koje su smislile većinu većinu „Infinity“ igara, pokreću „Kickstarter“ projekat u cilju prikupljanja sredstava kojima bi publici dali igru kakvu traži, i uz pomoć podrške preko 77.000 fanova uspeva da prikupi novac i ispuni svoj cilj. I tako je nastao „Pillars of Eternity“, vredni naslednik svoje plemenite loze.
Nova partija počinje tradicionalnom kreacijom glavnog lika. Sem svete fantasy trojke (čovek, vilenjak, patuljak) ponuđene rase uključuju i ajkulolike Aumauae, Orlane – dlakavu mešavinu Hobita i Evoksa, i mistično-uvrnutu rasu pod imenom Godlike. Klase su standardne, mada brojne, sa dodatkom psionic-a koji se u ovom sistemu zovu cipher. Kad smo kod RPG sistema, on je sasvim nov i prvi susret sa njim ume da bude blago neprijatan. Ovaj sistem jedva da ima dodirne tačke sa AD&D 2nd Ed. pravilima igara na koje se PoI ugleda i najviše podseća na moderne edicije D&D-a. Sam po sebi je dobar, sa akcentom na balans i slobodu izbora, ali ne preterano intuitivan i zahteva detaljno čitanje opisa svih statistika. Svi spellcasteri imaju drugačija pravila za bacanje magija, a ni sa ostalim klasama nije mnogo bolja situacija: postoje pasivne veštine, aktivne veštine, pasivne koje se ručno aktiviraju (!?), one koje imaju ograničen broj korišćenja u toku borbe, u toku dana, u toku sezone branja višanja u Merošini…
Detalj iz igre (cvetanje višanja, okolina Merošine)
Najznačajnija promena je to da se povrede sada odražavaju na stamina bar, čijim pražnjenjem likovi padaju u nesvest (sa neznatnim gubitkom health-a kao sekundardne skale). Ako je na kraju borbe makar jedan član družine i dalje na nogama, svi se bude iz nesvesti sa punom stamina skalom. Ovakav sistem je osmišljen zbog toga što u igri nema magija i napitaka kojima se leče povrede (health) i jer je smrt likova permanentna (nema vaskrsavanja), ali je krajnji rezultat to da je igra veoma laka (pogotovo u poređenju s prethodnicima); medium težina je gotovo besmislena, a veteranima „Infinity“ igara se preporučuje da igru startuju na najvišoj težini pod imenom „Path of the damned“.
Priča počinje jednostavno i ne preterano originalno: putujući u oblast u kojem je nedavna revolucija okončana deicidom, glavni lik biva zahvaćen magičnim vetrom koji ubija sve njegove saputnike, a u njemu budi sećanja iz prošlog života i mogućnost da komunicira sa duhovima. Ova moć zvuči cool, ali ima i par neprijatnih nuspojava, naime šizofreniju i ludilo. Shvativši to, naš heroj kreće u potragu da nađe lek za svoju boljku prateći tragove kulta zaboravljene boginje. Kao i u igri „Baldur’s Gate“, mrtvi bogovi su centralni motiv, s tim da je ovde izuzetno inteligentno obrađen.
Kliše priča se postepeno pretvara u analizu karaktera i duše, sa uplivom u filozofiju i teologiju i originalnim preokretom na kraju. Sa izuzetkom „Planescapea“, ovo je možda i najbolja priča ikad viđena u (RPG) video igri. Dobar deo priče saznajemo preko pratilaca koje je, pored plaćenika, moguće sresti i primiti u (maksimalno šestočlanu) družinu. Svaki od njih ima svoju ličnost i ciljeve, i životni put svakog od njih je na neki način povezan sa centralnom radnjom. Pratioci nisu brojni niti dopadljivi kao u „Baldur’s Gateu“, i nemaju interakciju, ali su izuzetno detaljno osmišljeni i upečatljivi. Posebno se izdvaja razočarani sveštenik Djurens, koji svojim hvatanjem u koštac sa iskušenjima vere nadmašuje većinu likova iz modernih fantasy romana. I ostali sporedni questovi su dobro dizajnirani, nikad banalni ili repetativni.
Detalj iz igre
„Pillars of Eternity“ napušta Faerun i Forgotten Realms kao poprište dešavanja i gradi sopstveni vrli novi svet, fantazijsku zemlju protkanu krvavim ratovima i misterioznim kristalima pod imenom Adra, za koje se veruje da provode duše kroz ciklus reinkarnacije. Ovaj novi svet je zanimljiv i uverljiv, mada ne može da se meri sa bogatstvom „Forgotten Realms“-a koji je kroz najrazličitije medije decenijama razvijan, i na momente deluje kao derivat.
Gameplay igre je veoma raznolik. Ima dosta istraživanja, dosta priče i borbi, sa tu i tamo po kojom zagonetkom. Dijalozi su dobro napisani i delimično propraćeni glasovnom glumom, čiji kvalitet varira od blago iritantne do sjajne, u zavisnosti od lika. Što se lorea tiče, reklo bi se da su Obsidijanci bili i malo preambiciozni, pokušali su da uguraju previše toga u igru sa ograničenim budžetom, tako da je najveći deo sadržaja završio u obliku masivnih blokova teksta. Nema čak ni animacija/filmova koji bi prikazali ključne trenutke, a kojih je bilo čak i u vremešnom BG-u. Mehanički gledano, PoI se igra kao real-time strategija, klikom ili obuhvatanjem likovi se selektuju i upravljaju, do susreta sa neprijateljima kada se igra pauzira u cilju preciznijeg taktiziranja. U toku borbe igru je moguće pauzirati i odpauzirati po volji, što igraču daje vremena da osmisli najbolju strategiju.
Novitet su posebni momenti kada je potrebno upotrebiti alatku (čekić, pajser, konopac…) ili odabrati tok akcije u stilu choose-your-adventure romana, i ovaj dodatak znatno osvežava igru. Doduše, neke opcije nedostaju: sem ćaskanja sporednih likova, nema više ni opcije džeparenja, a stealth je sada primenjiv samo za celu družinu: ili se svi šunjaju ili nijedan. Za razliku od većine RPG igara, experiance se ne dobija ubijanjem neprijatelja, već završavanjem zadataka i istraživanjem mape, čime se efikasno eliminiše grind. Takođe, svaki problem je moguće rešiti na više načina, što u kombinaciji sa velikim izborom rasa i klasa i frakcija daje igri veliku dozu nelinearnosti i dobar replay value.
gameplay tizer
„Pillars of Eternity“ cedi „Infinity“ engine do maksimuma. 2D mape i pozadine su jednostavno prelepe i neverovatno detaljne, dok likovi 3D odrađeni u „Unity“ engineu izgledaju nešto slabije, ali zadovoljavajuće. Prilikom većeg zuma engine pokazuje svoje bore (niska rezolucija), tako da to da li će vam se grafika svideti ili ne zavisi samo da li više cenite tehnikalije ili dizajn. Sa audio strane, sem glasovne glume, vredi pomenuti i muziku, koja jeste kvalitetna, ali ne naročito upečatljiva i deluje kao B-strana soundstracka iz „Baldure’s Gate“-a.
Kada se sve sabere i oduzme, presuda je sledeća: „Pillars of Eternity“ nije bolja igra od „Baldure’s Gatea“: kraća je, lakša i ima znatno manje sadržaja. Sa druge strane, „Pillars of Eternity“ je nesumnjivo najbolja RPG igra koja je izašla u poslednje vreme i svu svoju konkurenciju ostavlja daleko iza sebe. Uspeh ovog projekta ne znači samo radost za ljubitelje RPGa, već i otvara vrata za buduće „Kickstarter“ projekte. Ask, pay, and thou shall recieve!
Nenad Pavlović
Jedan komentar