Knjiga na parče – Jedna ugašena zvezda – 1. deo

Ivana

Šta ja očekujem: čini mi se da su mnoga sf/f dela početkom 20. veka shvatana kao putopisi, pa su se zato prilično bavila opisima mesta i njihovih stanovnika (uzmimo Ž. Verna za primer) tako da ne očekujem neke besne preokrete već jedno dosadno svemirsko putovanje. Ali videćemo kada počnemo, a to je odmah.

PROLOG

Pisac govori o noćnom nebu upoređujući zvezde sa zlatnim kokicama. Ne znam misli li se na živinu ili na one od kukuruza, ali u oba slučaja mi se opis dopada. Krenulo je bolje nego što sam očekivala.

Dalje ide mala lekcija iz astronomije, počev od osnovnog, a to je činjenica da kada vidimo da se zvezde kreću preko neba to se ne kreću one nego zemlja, preko upoznavanja sa sazvežđima, do promene na noćnom nebu koja se dešava tokom godine. Može da se desi da sam ovaj deo malo čitala na preskok, kao što se sa prolozima inače i radi.

I: BESKONAČNOST VASELJENINA

Naratora pozivaju na predavanje o beskonačnosti vaseljene. Nakon suvoparnog, da se tako blago izrazim, prologa, strašno mi se dopalo kako on o taj događaj najavljuje: „Ja ne znam šta je on govorio na prvih pet predavanja, ali po onome šta pričaju oni koji su ga slušali izgleda da je koješta govorio.“

Dalje se ispostavlja da su „koješta“ astronomske činjenice u koje prost narod ne može da poveruje i tako se upoznajemo sa svetom koji će pohađati predavanje o beskonačnosti svemira (Drago Opančar i njemu slični) koje nam autor prenosi u celosti. Sa beskonačnosti svemira prelazi se na beskonačnost vremena i beskonačnost progresa života. Zamišljam da se Drago Opančar na ovom mestu zakrstio i zauvek oprostio od mogućnosti da shvati o čemu se u govoru radi.

Problem sa ovim govorom je što mi danas ne možemo da se povežemo sa njegovom „šokantnošću“ na više načina: ona potiče od pretpostavke da čitalac u noćno nebo gleda svakodnevno, zna kako ono izgleda i gde je koje sazvežđe, ali ne i šta iza njega stoji, dok mi usled svetlosnog zagađenja i uopšte, načina života, češće vidimo zvezde u popularno naučnim ili samo zabavnim programima nego uživo.  Dakle vizura nam je dijametralno suprotna. Mora da je lepše kad ti se otkrivaju činjenice o stvarima koje su ti stalno pred očima nego kad poseduješ znanje o stvarima koje gotovo da i ne vidiš.

Elem

„Posle je nastala igranka. O vaseljeni i njenoj beskonačnosti ama niko više ni reči da prozbori. Pa i sam g. D.S. o tome više nije mislio: i on se uhvatio u kolo i igrao je, da ga je svega znoj probio.“ Ali našeg je naratora svest o beskonačnosti vaseljene tako zaprepastila, prosto „da čoveku svest mrkne“. Nije mogao da se uhvati u kolo, nije mogao ni da jede, niti da zaspi sve do nekog doba.

Miloš

Očekivanja: nemam. Plašim ih se. Za SF ovog perioda generalno nije pošteno postavljati ih previsoko. S druge strane, možda postoji odličan razlog zašto „Jedna ugašena zvezda“ nije klasik žanra (osim „istorijske nepravde“ i „prokletstva pisanja na malom jeziku“).

PROLOG

Komarčić svoj roman počinje prologom o onda aktuelnim naučnim saznanjima, a već od prologa počinju moji problemi sa njegovim načinom artikulacije. Uspeva da, dok nabraja zvezde i sazvežđa, zvuči skoro senzacionalistički, kao da bombastičnim izrazima i inflacijom interpunkcije pokušava da kod čitaoca izazove osećaj čuđenja za koji ne uspeva da me ubedi da ga sam ima. Imajući u vidu, međutim, da se autor u svoje vreme izdavao za popularizatora nauke, moguće je da je takav prosto bio naučno-popularni manir toga vremena. Od početka, ipak, bilo kakvo oduševljenje izostaje.

I: BESKONAČNOST VASELJENINA

U istom maniru izraza, na varljivoj tromeđi između starog prevoda Verna, kafanske filozofije, i bapske pridike, nastavlja se i glavni deo dela. Priča počinje – a gde bi? – u kafani. Neimenovani narator posećuje jedno u seriji predavanja znamenitog stručnjaka D. S, koji je već svojim fascinantnim oracijama zadivio i začudio veliki broj posetilaca. Normalno, i pre nego što predavanje počne, okupljeno društvo frlja se milionima kilometara razdaljine između nebeskih tela kao da su, u najmanju ruku, prethodnog dana spremali ispit iz astronomije; cela stvar neodoljivo vonja po onome što bismo danas srpski nazvali infodump. Sveg me prožima bojazan da je tek prvi od mnogih u ovoj nedebeloj knjižici.

D. S. se u jednom trenutku zaista popne na katedru, i počinje da ispaljuje podatke začinjene opaskama o beskonačnosti i temperaturnoj smrti svemira, te sve to zajedno zvuči nepotrebno mistifikatorski smešano. Od ovoga se naratoru zavrti u glavi, pa, zbunjen valjda svojom bezmalo lavkraftovskom neznatnošću spram „beskonačnosti vaseljeninoj“ (čak mu i „svest mrkne“ u jednom trenutku), odlazi kući baš kada se okupljeni hvataju u kolo (a-ha! simbolika!), sve sa D. S, koga potpuno obliva znoj.