Knjiga na parče – Jedna ugašena zvezda – 2. deo

Knjiga na parče: “Jedna ugašena zvezda” Lazara Komarčića, našeg eponima.

Ovaj roman predstavlja, uz “Poslije miliun godina” Dragutina Ilića, pionirsko delo domaće naučne fantastike, i prvi domaći fantastični roman. Lazara Komarčića parče po parče čitaju Ivana Nešić, pisac i član redakcije Emitor.rs, i Miloš Petrik, urednik.

U drugom delu obrađujemo poglavlja II i III (Zemlja i njen Mesec). Prvi deo (prolog i poglavlje o beskonačnosti Vaseljeninoj) možete naći ovde.

Ivana

II: JEDNA VIŠA INTELIGENCIJA

Samo što je zaspao, nešto ga je probudilo. To mu je pored kreveta stajao providni mladić i zvao ga da ustane. Kako je ustao, utvrdio je da mu se duh odvojio od tela. Mladić ga onda obavesti da će ga povesti na neku vrstu astralnog putovanja nadsvetlosnom brzinom te da će se do zore vratiti i logično, oni krenu. Tokom putovanja mladić brižljivo upoznaje čitaoca sa svemirskim pojavama, razlogom zašto zvezde ne trepere izvan Zemljine atmosfere, time da mesec poraste kad se prema njemu krene i da nije tako blistav, opisuje sunčeve „bukove“, to su valjda erupcije sudeći po ilustraciji. Ne znam poreklo ovih ilustracija, da li ih je sam Komarčić crtao ili preuzimao odnekud.

Dok se ovo čita zaista se oseti nekakav didaktički ton, ali meni to čak i ne smeta, uvek su mi lepi pokušaji da se na zabavan način uvedu nove činjenice. Ipak, ako imamo ondašnjeg čitaoca u vidu bojim se da bi mu ovo moglo biti previše informacija. A možda i ne, ko bi ga znao. Možda mu je bilo sasvim čudesno.

Dalje narator gubi predstavu o stranama sveta pa čak i tome šta je gore a šta dole i dobija informaciju da to samo važi na Zemlji. Onda pronalazimo sazvežđa, fusnote nas obaveštavaju o mitovima na osnovu kojih su dobila imena i to sve malo potraje i moram da priznam da ono što sam gore rekla o tome da mi didaktički ton ne smeta više ne važi u toj meri. Međutim u nekom trenutku se osvrnu i vide Zemlju (ima i dosta precizna ilustracija) i prepoznaju kontinente i tu onda ide jedan društveno-politički angažovani deo: „južni deo Afrike – tamo baš, gde ovoga časa silna Engleska proliva potokom ljudske krvi u cilju, da i tamo izvrši jednu veliku „humanu zamisao“ – da i tamo pronese svoju poznatu kulturu i civilizaciju.“

Na šta mu providni mladić odgovara: „A zar je na tvome Balkanskom Poluostrvu bolje? Zar to nije jagnje među gladnim vucima? A sirota Kina?“

Ne znam ni šta bih mislila o ovome. Valjda je ok da se pokaže da je zemlja i dalje zemlja, gledali je iz kosmosa ili stojeći na njoj.

Na samom kraju saznajemo identitet mističnog svemirskog vodiča:

„Ja sam, dakle, Laplasov duh.“

Ja ni ne znam toliko o Laplasu, ali na pomen tog imena same od sebe mi se javljaju reči „Laplasova teorema“ i izazivaju nekakav užas, dakle mora da je to nešto iz srednjoškolske matematike. Ipak mi se dopalo njegovo predviđanje kako će se budućnost od sadašnjosti razlikovati po znanju koje će tada i najmanjem detetu biti dostupno. Nekako mi se čini da je i ne znajući opisao današnje društvo ili ono čemu ono teži.

III: NA MESECU

Zanimljivo da se meni učinilo da dok su oni sve ovo ispričali mora da su otputovali ko zna gde, kad ono nisu nego je tek sad došlo vreme da se sleti na Mesec, odnosno na njegov jedan krater. Odatle se pruža veličanstven pogled tako da narator ima osećaj da je ni manje ni više nego na – Rtnju. Sledi jedna lekcija o tome kako atmosfera prelama svetlost i do kakvih efekata dodovodi kojih na Mesecu nema i kakve nam blagodeti pruža.

Postavlja se pitanje života na Mesecu i Laplasov duh tvrdi kako njega svakako ima, barem biljnog ako ne životinjskog te opisuje nekakve okoštale cvetiće neosetljive na velike promene u atmosferi. Pojma nemam da li je ondašnja nauka stvarno verovala u postojanje života na Mesecu, čini mi se da se i u Zvezdi KEC (A. Beljajev, 1936.) pominje nekakva pokretna mahovina tako da izgleda da se zaista mislilo ili nadalo da na njemu ima života. Bilo kako bilo, na Mesecu i ima i nema, ali na Marsu ima života, kaže Laplasov duh, i to tako inteligentnog da nam šalje poruke, ali mi ih ne razumemo pa Marsovci polako odustaju od verovanja da na Zemlji ima inteligentnog života. Cvrc. Tako učimo topografiju Meseca, naporedo zemaljska i marsovska imena za pojedine toponime, sve dok ne dođemo do mora. Narator se grdno zapanji: gde je voda u tim morima? i saznajemo da je ekstremno komplikovanim procesom propala negde u mesečevu dubinu. Još gore, to čeka i našu Zemlju.

Još reč-dve o gravitaciji i poseta Mesecu je došla do kraja.

Miloš

II: JEDNA VIŠA INTELIGENCIJA

Ne mogavši dugo da zaspi, narator se trgne iz magnovenja zbog prisustva providnog mladića u svojoj sobi. Pomalo u maniru Berouzove „Marsovske princeze“, narator napušta svoje telo i nađe se u zemljinoj orbiti, gde, naravno, sledi još jedna bogato fusnotirana lekcija iz astronomije. Nadugačko se ispreda o mitologiji iza naziva pojedinih sazvežđa i zvezda, neke se samo uzgredno pominju; odabir deluje, sa izuzetkom Zodijaka, nasumičan. Ceo dijalog odvija se telepatski, jer valjda providni mladići koji dolaze noću u tuđe sobe samo tako komuniciraju. Ne bavi se Komarčić ni time šta i kako narator diše, mada, ako se već astralno projektovao, hajde da ne teramo mak na konac.

Fokus nam se, zatim, vraća na Zemlju, a predavanje prelazi iz astronomije u političku filozofiju. Uticaj savremenog misticizma na ovom je mestu malo očigledniji, i „viša inteligencija“, vodič naratorov i naš kroz svetove, bez pardona iznosi ‘ispravne’ stavove i mišljenja. Tako, kada narator konstatuje da su mu „Engleska sa Skotskom i Irskom kao neke majušne mrljice, a takva sila na Zemlji našoj“, pa uhvati da se srdi što Britanija u svojoj civilizatorskoj misiji (mada je to više galski političko-istorijski pojam, al’ ‘ajde) mori „dobre i pitome“ Indijce (a koji su svi, razume se, živeli u miru i harmoniji sa prirodom i univerzumom dok im zli, zli Englezi nisu otkrili rat), odmah dobije po (astralnom) nosu: „Nemoj koriti Albiona; svi ste vi jednaki“.

Ovde vidimo pacifističku nit koja se provlači kroz dobar deo naučne fantastike u dvadesetom veku, kao da je Komarčić na tragu nekog šireg trenda, pa makar i iz mističnih razloga. Slične stavove dele i ljudi koji su, decenijama nakon ovog romana, istraživali svemir koristeći i koješta konkretnije od opijuma i mašte. Eto i u naučnofantastičnog pisca neke vizije među suvim činjenicama.

Konačno, vodič se identifikuje i eksplicitno kao laplasovska „viša inteligencija“, kao teozofski idealni čovek koji je evolucijom došao do života bez tela, do stanja čiste svesti. Štaviše, u pitanju je baš „Laplasov duh“, a sledeća destinacija je Zemljin Mesec.

III: NA MESECU

Ne znam šta mu bi, ali Komarčić putovanje do Meseca bez inercije (budući, je l’ te, da je samo astralno telo ono što putuje) opisuje tečno i zanimljivo, a da ga pritom ne objašnjava eksplicitno. Aferim. Sjaju Zemljine atmosfere pisac suprotstavlja mesečev reljef, do tada prilično dobro upoznat, osmotren i opisan, tako da ono što narator vidi odgovara manje-više onome što i sami znamo: „Vide se nekakvi, gotovo nepregledni, krateri, obrazovani od samih, nesrećno isprelamanih, od dna do vrha isprskanih, brda i okosina. I to je sve sivo mrko – tužno!“ Kao, kako već u sledećem pasusu kaže – Rtanj.

Ovde prvi put počinje, posle solidne faktografske pripreme, i priča o životu na drugim nebeskim telima. Mesečeva „mora“, kako naratoru bude otkriveno, nisu zapravo – mora; u njima nema vode. Život na Mesecu, tako, prilagodio se sredini u kojoj je nastao, a koristi vodu koja je prodrla u mesečevu koru posle komplikovanih vulkanskih procesa. Nek’ mu bude. Uglavnom, od života na mesecu imamo biljke, ali Mars… Mars je druga priča.

Marsovski astronomi su pre više miliona godina imenovali sve selenografske tačke, a jednu od njih, upravo onu na kojoj se tokom boravka na Mesecu zatekne narator, nazvali su po svom istraživaču koji je otkrio metod slanja poruka na druge svetove. Mi, zahvaljujući tome što smo još uvek na tragično niskom stupnju razvoja, te poruke sa Marsa nismo u stanju da čujemo. Čovek bi se zapitao, onda, o efikasnosti takvoga metoda „opštenja sa drugim svetovima“, ali narator, valjda, nema vremena: posle jednog pogleda na brilijantima optočen časovnik, Laplasov duh shvata da negde kasni, šta li, i odvlači naratora na Mizar.

u sledećem nastavku: Mizar i njegov sistem

Print Friendly, PDF & Email

Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *