Knjiga na parče – Jedna ugašena zvezda – 3. deo

Knjiga na parče: “Jedna ugašena zvezda” Lazara Komarčića, našeg eponima.

Ovaj roman predstavlja, uz “Poslije miliun godina” Dragutina Ilića, pionirsko delo domaće naučne fantastike, i prvi domaći fantastični roman. Lazara Komarčića parče po parče čitaju Ivana Nešić, pisac i član redakcije Emitor.rs, i Miloš Petrik, urednik.

U trećem delu, bavimo se Mizarom i njegovim sistemom. U prvom delu obradili smo prolog i poglavlje o beskonačnosti Vaseljeninoj, a u drugom Zemlju i njen Mesec.

Ivana

IV: NJEGOVO VELIČANSTVO MIZAR

Čim su se malo pomerili sa Meseca narator se začudio kako to da više ne prepoznaje ni jedno sažvežđe, ali mu Laplasov duh (u daljem tekstu LD) objasni da je to perspektiva drugačija nego sa Zemlje. Jedna posebno svetlucava zvezda je upravo Mizar, “druga zvezda u repu Velikoga Meseca” prema čijem se sazvežđu konstantno začuđeneni pripovedač i uputio.

Na to silno čuđenje se LD malo kao ljutne, ali mu onda pripovedač objasni da takve veličine nije lako pojmiti nekome kome je do juče “bio veliki dud pred kućom, a mali… Perica, što nije mogao preko kućnog praga da pređe”.
Ulazeći u sazvežđe Mizara saznajemo neke osnovne informacije o njegovom planetarnom sistemu koji veoma liči na Sunčev. Jedna planeta ovog sistema je još uvek “sunce”, ali ono ne sija lepom ljubicastom bojom poput Mizara već crvenom jer su mu, kao i našem Suncu, dani, tj. milioni godina postojanja, izbrojani, a onda ce postati obična planeta Mizarovog sistema. Koliko god to glupo zvučalo, meni je ovo doslo skroz zanimljivo jer nikad nisam razmisljala o tome da je Zemlja nekad isto bila malo Sunce. Misli, svi znaju da je nekad bila užarena, ali ne doživimo je kao sunce našemMesecu. Mislim možda je neko i doživi, otkud znam.

U tom razmišljanju spustismo se na nekakvu planetu,odnosno satelit planete, za koji smo kasnije saznali da se zove Gamida. Ovaj je satelit poseban zato što ima dva „sunca“, Mizar i njegovu planetu Amaro-Maro koja svetle različitim bojama pa se svetlost prelama od crvene do ljubičaste. Tu se dešava niz neviđenih specijalnih efekata u kojima posetioci uživaju sve dok, neverovatne li sreće, ne krene Gamidska kiša koja pada jednom u deset godina. (Ipak, vegetacija Gamide je bujna zbog rose). Ova kiša deluje još čudesnije nego efekti izazvani izlaskom Sunaca. Na kraju saslušamo tužnu pricu o sudbini te lepe planete – a ona nam i nije nepoznata. Kada se planeta Amaro-Maro ohladi poput zemlje, i Gamida će izgubiti deo toplote, izumreće i postati jalov poput našeg tužnog Meseca.To će se desiti uskoro, za 10 miliona godina. Pošto se pripovedač neoprezno začudio što je 10 mil godina malo, dobio je još jednu lekciju o relativnosti vremena.

Okreni obrni, na Gamidi je tako lepo da se zapitamo nije li to upravo raj. Ali ne, prekratkog je veka ta planeta da se na njoj ikada razvije ikakav oblik života inteligentniji od dinosaurusa.
Narator se čisto razočara – čemu sve to kad nema čoveka kome bi to koristilo pa otpeva božansku himnu, na šta se LD nešto zamisli i odluči da je vreme da se pođe dalje.

V: U SUNČEVIM BUKOVIMA

Opet međuplanetarno putovanje, opet opisi kosmičkih pejzaža. Meni se mnogo dopadaju jer su živopisni su i sasvim magični i greota je da ih sad prepričavam. Zanimljiv je i izgled Gamide koja izgleda kao dva mesečeva srpa okrenuta jedan prema drugom što se dodiruju rogovima. To je zato što ga obasjavaju dva sunca. Taj prijatni razgovor prekida dolazak do Mizara koji iz ove blizine izgleda dramatično, kao okean ognja, tu su i eksplozije usijane lave i sve redom. Opet, nama se to razume samo po sebi, gledali smo snimke i simulacije Sunca, gledali smo Terminatora. Nemam pojma kako je ondašnji narod mogao da zamisli rastopljeni užareni okean bilo čega, časna reč. Laplasov duh objasni kako je to Sunce davalac života milijardama stvorova u njegovom sistemu i pomene kako će užasno biti kada se naše Sunce bude ugasilo pa nakon toga zlokobno zaćuti. Ali, smrt čeka svako stvorenje. Ljudi su neuki, veruju u nešto što ne postoji a ne veruju u ono što postoji ali ne mogu da ga shvate, čak i neki „naučnici“, nastavlja LD jetko i to oni koji tvrde da Boga nema.

Na poslednjih par stranica često se pominje religija, a ja nikako ne mogu da shvatim koji tu stav Komarčić zauzima, ali valjda će se pokazati. Termiti, kaže, prave bolje tunele od naučnika jer njihovi su uvek stabilni, a ljudski se i uruše. Naratorovo objašnjenje da je to samo instinkt on sa prezirom odbacuje – to je lak izlaz, a niko se ne pita ko je taj prirodni instinkt usadio u njihove glavice. LD tu još malo besni pa opet demonstrativno zaćuti. Uopšte, dosta je uvredljive prirode za jednog duha iz budućnosti čini mi se.

Onda počne jednu anegdotu o visoko naučenom mravu i njegovom javnom predavanju koje je pohađala sila sveta i na kom je pričao kako je otkrio divove koji imaju razne tehnologije i čuda i opiše svet ljudi na šta ga ostali mravi grdno naruže, bace pokvarena jaja (mravlja, ne kokošija – prim. L.K. (koliko je ovo simpatično – prim I.N.)) i siromah im jedva utekne inače bi završio na lomači baš kao Galilej. Ok, ovo je mala istorijska netačnost, ali ko bi mu zamerio, ova neistina je bila prilično raširena. Nakon toga nastane ogovaranje, gde mravi misle da ovaj sve izmišlja a time samo pokazuju svoje neznanje i tu je priči kraj. Narator i sam shvati da nismo baš odmakli od tih mrava, odnosno da nismo u stanju da pojmimo sve ono čega ima u vaseljeni i tu se LD konačno malo primiri i pokaže zadovoljstvo pameću svog štićenika. I taman da nešto kaže, kad se desila velika Mizarova erupcija koja je i njega zadivila i time se još jedno poglavlje završava.

Miloš

IV: NJEGOVO VELIČANSTVO MIZAR

Napustivši Sunčev sistem, narator i njegov vodič, Laplasov duh, putuju kroz svemirsko prostranstvo skoro trenutno. Narator je iznova i iznova opčinjen zvezdanim nebom, sve dok vodič ne odluči da ga vrati (takoreći) nogama na zemlju.

Ovde imamo još jedno poduže predavanje o zvezdanom prostranstvu, ali, opet, mnogo bolje uklopljeno nego neka ranija. Narator ne prepoznaje sazvežđa i zvezde u svom novom okruženju, te nam biva objašnjeno da je to stoga što, iako su sve zvezde Velikog medveda vidljive, one zauzimaju drugi položaj u odnosu na tačku posmatranja.

Sunčev sistem ceo je stao između dveju zvezdica slabog sjaja, za koje se narator zaprepasti kada shvati da su u stvari Sirijus i Vega, dve zvezde poznate i najdrevnijim kulturama sa osnovnim znanjima o astronomiji. Čovek, dakle, kome je pre samo tri poglavlja „svest mrkla“ od same priče o kosmičkim razdaljinama, upućen je ipak prilično u kretanja važnijih zvezda, do te mere da zna „da kad se jedna rađa, onda druga zalazi, kad je jedna na našem zenitu, onda je ona druga na zenitu naših antipoda“. Uglavnom, čovečanstvo je sa celom svojom kolosalnom zvezdom i njenom porodicom smešteno na mesto koje mu pripada, nevidljivo između dva bleda svetla na nebu: „A vi ste negda držali, da je vaša Zemlja sve i sva na ovome svetu, i da su sve zvezde pa i vaše Sunce stvoreni da njoj, kao kakva sluščad, i noću i danju, svetle!“

Zatim dolazimo do spekulacija o Mizarovom sistemu. Ono što je nama poznato kao kompleks od četiri sjajna tela, u Komarčićevo vreme shvatano je drugačije. Imajući u vidu znanja toga vremena (kako ostvarena merenja, tako i teorije o nastanku i razvoju zvezda), ipak se pisac prilično dobro snalazi u balansiranju između potrebe da objasni i potrebe da zadivi. Čitalac dobija dobar (iako, strogo govoreći, netačan) opis binarne („dvogube“) zvezde i njene velike porodice.

Pomalo zbunjuje sklonost autora da daje potpuno izmišljena imena postojećim i nepostojećim nebeskim telima; meni lično to ne pomaže da se snađem. Opis njihovih međusobnih položaja i kretanja ostaje precizan, pa nas Lazar Komarčić časti jednim vrlo živopisnim izlaskom dvaju sunaca na planeti Gamido (spram čega je Adamov i Evin zemaljski raj „upravo beznačajan”), a onda, srećne zgode, vidimo i Gamidovu kišu, desetogodišnji fenomen. Još, razume se, opisa, uz inteligentnu opservaciju da, iako sačinjena od istih hemijskih elemenata, Gamidova priroda izgleda potpuno drugačije pod suncima druge boje.

Komarčić se drži i evolucionog determinizma: na svim planetama na kojima postoje uslovi, razviće se istovetan život. U Gamidovom slučaju, zbog njegovog kratkog veka, tek od „piktijastih infuzorija“ do „grdosnih životinja“; čovek, osim vođen Laplasovim duhom, ovaj svet neće gledati.

V: U SUNČEVIM BUKOVIMA

Autor ovde ponovo impresionira razumevanjem ponašanja blistavih tela i uopšte lepo konstruiše složen Mizarov sistem. Primera radi, vidimo telo koje ima dva mesečeva srpa različitih boja, zato što ga sa različitih strana obasjavaju dva sunca; imamo planetu čija je površina, zbog vreline Mizara, u tečnom agregatnom stanju, rastopljena na onoj strani koja je okrenuta zvezdi, a pokrivena „granitnom korom“ na suprotnoj strani; konačno, vidimo i Mizarovu protuberancu kako ispunjava „čitavu pučinu nebesnu“. Dar za opise na stranu, Komarčić kao da koristi ovo poglavlje samo da bi nabrojao sve pojave koje može da zamisli.

Upravo, u nastavku čitamo i o spekulacijama šta se dešava sa sunčevim sistemima kada se zvezda „ugasi“, i nespretne i misticizmom opterećene parabole: kako se ljudi rađaju i mru, tako se rađaju i mru zvede. Kroz usta Laplasovog duha, Komarčić se s prezirom obrušava na pozitivizam: te ljudi sve hoće da vide, čuju, opipaju (iako imaju nesavršena čula te nisu u stanju da razlikuju nijanse šarenog šeboja), ama im ne polazi za rukom da shvate večite prirodne istine, poput, recimo, Boga.

Komarčić objašnjava: ako termiti grade „savršene“ tunele koji se „nikada ne urušavaju“, možemo reći da je to za njih instinktivna radnja, ali to ne odgovara na pitanje porekla instinkta. Instinkt, jedino je logično, mora poticati od „božanstvene iskre Boga stvoritelja“.

Snishodljiva pridika završava se poučnom pričom o „visokonaučnom mravu“, koji svom neukom rodu otkriva postojanje „divova po umu i telu“, koji su, razume se, bogovi, ako bogovi uopšte postoje. I ti divovi, šta bi radili, te vozikaju se „đavoljim spravama“ po rekama uzvodno, te im neki čudak Edison izmisli nekakva „čudila“ – telegrafe, a sad još gledaju i kako bi i bez telegrafskih žica i direka „sklapali planove“. Na ovo, naravno, nastane „lupanje nogama o patos i kreveljenje“, praćeno plaženjem jezika i gađanjem (mravljim) jajima, jerbo su mravi neuki, i ne shvataju kako može na svetu biti „stvorenja umnijih od njih“. Komarčiću su, prirodno, važnije večite i nepobitne istine od tričarija kao što su elementi mravlje anatomije i socijalnog ponašanja

Skrušen, neimenovani narator shvata koliko je malo čovečanstvo odmaklo od mrava. Hvala Laplasovom duhu što ga je u tom pogledu prosvetlio.

Ovo poglavlje Mizar zatvara očaravajućim vatrometom („erupcijom“), koje čak i vodiča naratorovog; dakle: ničim ograničeno duhovno biće koje bi moglo da je videlo baš sve, zadivljuje.

u sledećem nastavku: međuzvezdani prostor i izgubljeni svetovi

Print Friendly, PDF & Email

Jedan komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *