Interstellar – (Među)zvezdani amalgam referenci i klišea

Ne volim filmove Kristofera Nolana. Ne volim famu koja se godinama izgrađivala oko njegove ličnosti. Ne volim kada mi neko prodaje (nešto) za (nešto), ne volim kada vidim da masa to (nešto) kupuje i pokušava da me ubedi da je to nešto sasvim drugo, nešto visoko na lestvici nekih umnih dostignuća. Mislim da su njegovi filmovi i već pomenuta fama koja se oko njega i njegovih filmova stvara prilično pretenciozni, kao i da je vrhunac te pretencioznosti dosegao najnovijim filmom – „Interstellar“ („Međuzvezdani“). Pokušavajući sad da se izvučem od osude i ocene da mišljenje o filmu baziram na osnovu toga što ne volim režisera, reći ću odmah u startu da mi je „Inception“ („Početak“) jedan od najdražih filmova uopšte. Kao i većinu filmova koje baš volim, i dotični sam gledao dvaput u bioskopu, i kad god ga gledam, izaziva mi razna filozofska pitanja poput „šta je stvarnost?“ – na stranu što je beskrajno zabavan.

Vredi zabeležiti da su beogradski bioskopi do pred sam izlazak filma „Interstellar“ puštali ne neki noviji trejler sa snimcima iz samog filma, nego tizer od prošle godine, u kojem se mogu videti razna svemirska dostignuća čovečanstva, uz montirani monolog Metjua Mekonahija iz samog filma. Videvši da je film režirao Nolan, da glume Mekonahi i Hetavej, da je SF, da očigledno govori o nekakvom putovanju u svemir – na nama približnijem i „realističnijem“ nivou od Zvezdanih Staza, i imajući u vidu koliko me je oduvao filmom „Inception“, sasvim svesno sam postao žrtva hajpa. Posle toga sam odbio da gledam bilo kakvu najavu za film, nisam čitao nikakav tekst o istom – ništa. Hteo sam da ga gledam „na suvo“. Od informacija pri prvom gledanju imao sam dakle: Nolan, svemir, putovanje kroz svemir, Metju Mekonahi, En Hetavej.

Kako bih posle prvog gledanja i razočaranja ovaj tekst (koji mi nije nikakvo podmoranje, nego više potreba) napisao što objektivnije, film sam gledao ponovo. Rezultat je mnogo jasniji, ali nimalo povoljniji po film. Vi koji niste gledali film, a planirate, odstupite. Ovo ne može proći bez ponekog spojlera, a verujte mi, prijatnije je bez istih.

„Međuzvezdani“ – poster

Šta je „Interstellar“?

Nedefinisana budućnost, atmosfera „Čarobnjaka iz Oza“ – mnogo kukuruza, mnogo prašine, vetar. Kuper (Mekonahi), bivši astronaut, sada seljak koji obrađuje zemlju, jer hrane nema, paraziti pojeli i uništili sve žitarice osim kukuruza, samohrani otac dvoje dece, živi s tastom, Visokim Komandirom Dikom Solomonom i ne ume da se snađe u svetu u kojem više nisu potrebni naučnici, inžinjeri i astronauti, a bogami ni fakultetski obrazovani ljudi, nego samo zemljoradnici, i u kojem se u školama uči kako su Apolo-misije bile samo prevara, smišljena radi provokacije Sovjetskog Saveza da ulaže novac u istraživanje svemira i time bankrotira. Nepoznata sila – duh, kako kaže njegova genijalna ćerka stara deset godina – razbacujući knjige s police u njenoj sobi, šalje im koordinate sakrivene u binarnom kodu ispisanom u prašini crtama i debljim crtama, koje ih vode do tajnog skrovišta u kojem se sada nalazi NASA, „najbolje čuvana tajna na planeti“.

NASA se prvo pita otkud njima te koordinate, a onda se sete da im je on najbolji pilot kojeg su ikad imali, te rešavaju da ga uvedu u svoj mali krug i šalju ga u misiju da spase čovečanstvo od propasti. Deset godina ranije, saznaje Kuper, NASA je poslala 12 astronauta u pohod kroz crvotočinu koja se pojavila kod Saturna pedesetak godina ranije, kako bi ovi ispitali 12 planeta s druge strane crvotočine na pogodnost za ljudski život. Kuper, dr Brend (En Hetavej) i još dvojica nebitnih likova odlaze u svemir, kroz crvotočinu, da ispitaju planete s kojih im stižu povratne informacije. S one tamo strane doživljavaju razne avanture, zahvaljujući relativnosti vremena izgube stotinjak godina sve zajedno, izgube i onu dvojicu nebitnih likova, saznaju da je ljubav sila koja prevazilazi prostor i vreme, spasavaju svet i… ostatak pogledajte već sami. Ili već znate.

Ako gledamo samo vizuelnu stranu, film je fantastičan. Impresivni fizički efekti (doduše, na par mesta je bolno vidljivo da je rađeno s maketom), CGI na minimumu, prostranstva na planetama, svemir… sve je to lepo. Muzika je dobra, ali za ovaj film… pa recimo da je suviše pretenciozna (kao i sav film zapravo). Cimer, kojeg inače volim još od „Kralja lavova“, u nekim scenama muzikom pravi lažni saspens, navodeći nas da mislimo kako će sada svi da izginu – kako oni u svemiru, tako oni dole na zemlji – a ono zapravo glavna junakinja (Kuperova ćerka) skrene kolima u žito i zapali ga. Zvučno-muzičke asocijacije i reference na druge filmove su na momente fizički bolno jasne, zajedno sa svojim vizuelnim pandanima. Naime, kao što naslov kaže – „Interstellar“ je zapravo jedna slagalica referenci na druge filmove i kao takva u sebi nema mnogo šta originalnog, ma koliko se autor i marketing iza filma, zajedno sa zaluđenim fanovima trudili da nas sve ubede kako je ovo sve do sad neviđeno i dobro.

Na to mi naumpadne jedna anegdota: čovek brani doktorat. Na odbrani, mentor izvadi dotični, ogroman rad s mnogo strana, i kaže: „U Vašem radu ima mnogo toga dobrog i mnogo toga novog. Međutim, ono što je dobro nije novo, a ono što je novo nije dobro.“ Tako je i s ovim filmom. Reference se nižu od „Kontakta“ (sam Mekonahi je neka vrsta meta-reference na film, budući da je glumio u istom), „Odiseje 2001“ do „Event Horizon“ („Konačni horizont“). Svejedno da li je referenca vizuelna ili zvučna (u jednom trenutku – namerno ili ne – gudači sviraju temu koja podseća na zvuk vanzemaljske transportne mašine iz „Kontakta“), meni vređa inteligenciju da neko pokušava da me ubedi kako je sve to što vidim na ekranu s jedne strane hiper-realistično (kao da nismo gledali sjajni „Gravity“ („Gravitacija“) prošle godine), da je dobro i da je nadasve novo.

A kod Nolanovih filmova se uvek stvara taj fler drugačijosti od drugih, nekakve inteligencije koja nadilazi „obični“ Holivud, nekakve nadmoći nad plebsom koji gleda „jeftine“ filmove. Jer, kod Nolanovih filmova čovek mora da razmišlja, da ih gleda više puta da bi shvatio (ako i tad uspe), mora da slaže informacije kao slagalicu da bi dobio celu sliku. Nolan je s te strane odličan pripovedač – čovek zna kako da uzme priču i da je ispriča na zanimljiv način, da je nakinđuri samim načinom pripovedanja da deluje kao da je pametnija nego što jeste. Izuzetak – meni lično – ponovo je „Inception“, koji sam po sebi jeste stvarno zapetljan. No, efekat koji takva pretenzija stvara je isti koji je imala serija „Lost“ („Izgubljeni“) na mnoge fanove – da zbog silnih referenci na razna književna dela i naučne teorije ljudi misle da je serija (odnosno film) nešto posebno inteligentnija/i od drugih i da oni te teorija zapravo poznaju.

Svemu doprinosi Nolan sâm, koji za „naučni deo filma“ koristi teorije i pomoć fizičara Kipa Torna lično (u saradnji s kojim zajedno s filmom objavljuje i knjigu „The Science behind Interstellar“), zvanični sajt filma nudi predloge organizovanja nastavnih jedinica za škole na teme koje film obrađuje (naravno i organizovanje projekcija filma za škole), a Kip Torn najavljuje da će objaviti neke naučne radove o novim aspektima svojih teorija, do kojih je došao radom na filmu. Naime, budući da naučnici očigledno nemaju budžet da svoje formule sprovedu u (kompjutersko) delo, skupi CGI kojem je Nolan imao pristup (jer Nolan zarađuje pare), omogućio mu je da vidi kako njegove formule izgledaju „u stvarnosti“ pa je stekao i neka nova saznanja. Sad mi se već plače. No, mislim da je najbolje da na jednoj kratkoj listi „pro et contra“ pokažem šta mi se zapravo u filmu dopada, odnosno ne dopada.

PRO:

• Nema ekspozicije na početku. Upadamo u priču direktno, ne znamo koja je godina, ne znamo šta se desilo.
• Vizuelni efekti.
• Muzika, ako se zanemari uparivanje sa slikama na platnu.
• Glumac iznenađenja.
• Uticaj relativnosti vremena na ljudski život. Naime, u svim pričama o „paradoksu blizanaca“ kod Ajnštajna i uopšte u SF-filmovima i pričama do sad, ideja da jedan čovek ostari, a da drugom zbog relativnosti vremena pri putovanju približnom brzinom svetlosti ne prođe skoro nikakvo vreme deluje zabavno. Bar meni. Međutim, kada vidim kako to zapravo čoveku uništi ionako već narušen porodični život, kako za par sati izgubi celu porodicu kakvu poznaje (jer su svi ostarili/umrli)… prilično dobar emotivni udarac u želudac.

CONTRA:

• Kuperov odnos s ćerkom. Ona je genijalna, on odlazi, pušta je da se naljuti na njega (što za posledicu ima da mu se ona ne javi nijednom u 23 godine), ne kaže joj pritom zašto tačno odlazi – da je ne uplaši od kraja sveta – a očekuje da je svemu tome poduči njegov bivši profesor, šef NASA (nezaobilazni Majkl Kejn).
• NASA je prvo zapanjena kako je njih Kuper našao, jer su „najbolje čuvana tajna na planeti“, a onda se tek sete da im je on najbolji pilot svih vremena. Kako to da nisu znali za njega u startu i zvali ga da učestvuje u programu?
• Pretenciozne reference na hrišćanstvo (koje meni inače ne smetaju, ali ovde su baš bolne): Misija LAZAR (koji je vaskrsao iz mrtvih, kao što treba i umiruće čovečanstvo), Dr MANN (Glumac iznenađenja, Adam koji je pao, Adam od kojeg se TOLIKO očekivalo, a koji je pao pod pritiskom sopstvenog Ega.. eh…), DVANAEST planeta i DVANAEST apostola naučnika da ih osvoje. LJUBAV je rešenje svega (gospodine Nolan(e), ako ne u Svetom Pismu, naučili smo to još kod Harija Potera… a da, i u „Petom Elementu“)
• Ne tako suptilne reference na razne filmove i knjige (kad smo kod knjiga, na polici s knjigama nekoliko puta jasno vidimo „Kontakt“ Karla Sagana i „Uporište“ Stivena Kinga… eh…)
• Žensko je tvrdoglavo i pravi probleme, makar bilo i doktor nauka/astronaut, ugrožava misiju nepromišljenim odbijanjem da ODMAH posluša komandu (situacija na vodenoj planeti)
• Žensko je emotivno i prati isključivo emocije (iako se to na kraju pokaže ispravnim)
• Majkl Kejn provede DVADESET godina učeći Kuperovu ćerku formuli o prevazilaženju gravitacije, odnosno njenom savladavanju, zajedno s njom pokušava da je reši (a on sâm na tome radi decenijama)… da bi joj pred smrt priznao da već dugo zna da rešenja nema. Da je to znao pre no što je počeo uopšte da radi s njom. -.-
• Kuperov sin, razočaran očevim nejavljanjem, odbija bilo kakvu vezu s NASA i ne dozvoljava sestri da mu spase ženu i dete koji se guše od prašine, iako mu je već jedno dete umrlo.
• Glumac iznenađenja napravi problem, stvori vrlo opasnu situaciju, razvaljuje unutrašnja vrata svemirskog broda. Doći će do eksplozije. Glavna ženska uloga mu preko komunikatora dobacuje: „NE OTVARAJ VRATA, SLUŠAJ ME, NE OTVARAJ VRATA! SLUŠAJ ME, NE OTVARAJ VRATA! NIJE BEZB…“ – BUM. Zar nije mogla odmah da kaže da će sve eksplodirati?
• Zašto NASA astronautu objašnjava kako crvotočina funkcioniše? (sa forom iz „Event horizon“ i preklopljenim papirom) Nepotrebna ekspozicija.
• Posle skoro sto godina otkako se nisu videli, Kuperova ćerka, sada na samrti, šalje ga da on ide kod Glavne ženske uloge koja ga čeka tamo na nekoj planeti na koju je otišla sama (znate već kako i šta), iako ga ova uopšte ne čeka, niti zna šta se s njim desilo, niti ima potrebe da on sad ide sam tamo, kada su SVI ionako krenuli tamo i uskoro će da stignu.
• Kuper ni u jednom trenutku ne pita šta mu je sa sinom.
• Plan B. Kako su zapravo zamislili da odgoje/nahrane/rode tu celu koloniju? Neka prvo „naprave“ desetoro dece i čekaju da ista odrastu pa da rađaju ostalu… šta će da jedu?
• Kako tačno TARS (hodajući bankomat koji u filmu služi da svojim šarmom opusti atmosferu) Kuperu u toj „petoj dimenziji“ unutar crne rupe prenosi informacije. Kuper kaže „prebaci mi te informacije u Morzeovu azbuku i pošalji mi ih“… kako da mu pošalje? Telepatija? Malo me podseća na scene u „Matrixu“, kada operateri likovima „učitavaju“ programe za kung-fu i slično.

Sitničarenje bih verovatno mogao da nastavim ovako u nedogled. Nekom drugom filmu ovo bi verovatno takođe bez treptaja bilo oprošteno. Ali ti filmovi se ne prave da su nešto što zapravo uopšte nisu. A i Nolanovi filmovi – ruku na srce – nisu poznati po tome da imaju ovoliko problema u samoj priči. Verovatno zato što su priče prilično jednostavne, a ispričane na komplikovan način. Nolan je inače upravo poznat po tome da izaziva pametnjakoviće da traže rupe u priči. Ovog puta im ih nudi kao švajcarski sir, na tanjiru. Takođe, ono što mu mnogi zameraju – završni, „potpuno nenaučni“ deo filma i razjašnjenje, meni lično nije nikakav problem. Deluje samo malo naivno i besmisleno spram kolosalnog truda oko „naučnosti“ filma. „Kvantni podaci“ o gravitaciji iz crne rupe preneseni u celosti Morzeovom azbukom (dakle SLOVO PO SLOVO) pomoću kazaljke sekundare starog ručnog sata? Eh…

Summa summarum:

Film nije ono za šta se predstavlja. Međutim, treba ga pogledati na velikom platnu, jer ako krenemo bez očekivanja da ćemo videti najbolji, najrealističniji SF-film svih vremena, priča jeste lepa i nema nikakvih posebnih prestupa kakve nemaju i svi ostali filmovi koje volimo, a vizuelno je zaista besprekoran. Sve gore navedeno boli jer smo očekivali bolje, jer nam je najavljeno bolje. Sasvim je jasno da je film spoj jedne ili više priča i da je dobar deo toga posledica onoga što je trebalo da režira Stiven Spilberg. Film je zapravo nešto kao Nolanovo tumačenje Spilbergovog filma. To što je rezultat nalik nečemu što bi radio Šjamalan nema veze – ionako će zaraditi pare. No, i od goreg može gore – zamislite tek da glavnu ulogu tumači Kristijan Bejl. Mislim da tri sata Kupera s „Betmenovim glasom“ nikako ne bih podneo.

Miljan D. Tanić