Možda nije slučajno što smo se već ranije bavili zapostavljenim parčićima pop-kulture. Pričaćemo o tome sa našim psihoterapeutima, čim nas ubede da psihoterapeuti nisu samo za ljude koji nemaju s kim da popiju pivo. U ovoj listi bavićemo se TV serijama. Svi znamo za mučki ubiveni Firefly, međutim, ima tu sasvim sigurno još materijala. Pa, da počnemo:
Dirk Gently – Nenad Pavlović, pisac i član redakcije
U današnjoj opštoj pomami ekranizovanja svega i svačega, prosto je neverovatno kako se niko nije setio da napravi visokobudžetnu adaptaciju nekog od dela čuvenog britanskog pisca Daglasa Adamsa. Neverovatno ali neistinito! Neko se jeste setio, samo retko ko zna za to.
Godine 2010. BBC 4 je objavio seriju baziranu na Adamsovom drugom popularnom serijalu, „Holistička detektivska agencija Dirka Džentlija“, koja je u toku dve godine emitovana u četiri epizode (osam zapravo, jer su epizode zbog dužine od 60 min često deljene na dva dela). I pored kvalitetne produkcije i dobrih kritika, serija nikad nije doživela veću popularnost jer je ukinuta posle prve sezone. BBC 4 je rešio da obustavi snimanje serije i preusmeri fondove na kupovinu stranih serija, ignorišući proteste fanova.
Serijal o Dirku Džentliju nije lak za adaptaciju, jer se zasniva na specifičnoj vrsti humora koji funkcioniše bolje na papiru nego na platnu. Srećom, projekat je završio u dobrim rukama. Za produkciju je bio zadužen Hauard Overman, kasnije poznat po seriji „Misfits“, samog Dirka tumači harizmatični Stiven Mangan (Episodes), dok njegovog najboljeg druga glumi danas sve popularniji Daren Bojd (World’s End, Four Lions). Ton serije podseća na buddy komedije: Dirk je genijalan i neodgovoran i stalno upada u nevolje iz kojih ga vadi njegov najbolji / jedini drug, Ričard MakDaf (u seriji ima mnogo veću ulogu nego u romanima) koji je njegova suprotnost: odgovoran, staložen, ali smotan.
Tu je i Dirkova sekretarica koja ne priča sa njim, inspektor policije koji bi rado popričao sa njim, kad bi mogao da ga uhvati, kao i još nekolicina zanimljivih likova. Srećom, serija ne upada u zamku zamornih klišea: avanture koje ovaj dvojac doživljava su uvek sveže u svojoj otkačenosti. Zapleti epizoda i jesu i nisu kao u knjigama: neki motivi su doslovce preneseni, ali većina priča su sasvim nove i nalikuju na nešto što bi Adams napisao da nije prerano preminuo: malo krimi, malo SF i sve to preliveno sa dve kutlače apsurda. Kvalitet epizoda varira: posle fantastičnog pilota, serija postaje „samo dobra“ par epizoda, pre nego što se ponovo vrati na stari nivo.
Ako su vam dosadile avanture svemirskog doktora sa dva srca koji putuje kroz vreme u policijskoj trafici i humanoidne bogomoljke koja zajedno sa Bilbom Baginsom rešava slučajeve u modernom Londonu, Dirk Džentli je odličan izbor: malo je isto, malo više različito, a svakako sjajno!
Gilgamesh – Isidora Vlasak, kopredsednica Udruženja „Sakurabana“
U ne tako dalekoj budućnosti, tokom složenih arheoloških iskopavanja na teritoriji Iraka, stvari su krenule naopako – istraživački centar je odleteo u vazduh, a eksplozija je ostavila posledice na čitavo čovečanstvo. Nebo se pretvorilo u membranu nalik na ogledalo, svi digitalni aparati su otkazali, a civilizacija se vratila unazad, pravo u analogno doba. Fast forward koju deceniju kasnije: pratimo sudbinu brata i sestre, dece jednog od pokojnih arheologa iz Iraka, koje dve sukobljene organizacije pokušavaju da privole za svoje ciljeve.
Sa jedne strane, tu je grupa omladinaca sa supermoćima odevenih u fabulozne kožne kompletiće, koji iz manje ili više opravdanih razloga gaje pizmu na aktuelni svetski poredak. Nasuprot njima stoji izvesna Grofica od Verdenberga, navodno prijateljica njihovog oca, elegantna dama čelične volje koja tvrdi da jedino ona može da zaustavi predstojeći smak sveta. Naravno, obe strane lažu čim zinu, a na bratu i sestri je da se opredele kome će verovati. „Gilgameš“, 26-epizodna anime serija iz 2003. godine, mnogima je prošla ispod radara zbog dve stvari.
Kao prvo, animacija je krš – sramno niskobudžetna čak i za ono doba, deluje nespretno i odbojno, naročito novim, razmaženim generacijama naviklim na CGI praznik za oči. Ovo je posebno gre’ota imajući u vidu ekstravagantan dizajn, od likova koji ni u tragovima ne liče na krupnooke manga bubice, preko odeće na kojoj bi pozavideli mnogi gotičarski klaberi, pa sve do samog sveta koji ubedljivo dočarava prljavu, analognu distopiju upletenu u kablove i organski otpad. Kao drugo – a za mnoge ovaj razlog je i važniji – serija se odlikuje razularenim, beskompromisnim pesimizmom koji je većinu gledalaca temeljno ubio u pojam. U „Gilgamešu“, humora nema ni za lek: atmosfera se gradi na estetici starovremenskih crno-belih horora, dominiraju osećaji teskobe i paranoje, a ljudska priroda prikazana je cinično, bez mrve vere u čovečanstvo.
Međutim, šta nekima smeta drugima prija, i ukoliko ste tolerantni na štap-i-kanap produkciju i naklonjeni Mračnoj strani Sile, „Gilgameš“ može da bude baš ono što je poslovični doktor naručio. Uz inteligentno korišćene citate iz, je l’ te, „Epa o Gilgamešu“, Groficu od Verdenberga kao veličanstveno složenu junakinju koji dokazuje da se i najcrnja post-apokaliptična distopija može izgraditi na priči o slomljenom srcu sredovečne žene, i jednu od najdramatičnijih završnica u istoriji japanske animacije, „Gilgameš“ predstavlja nezaboravno iskustvo. Samo nije loše da vam tokom poslednjih epizoda bude i flaša žestine pri ruci, zatrebaće.
Threshold – Miloš Petrik, urednik
Threshold podseća na dosta toga: Na „Dosije iks“, pre svega, a zatim i na, pa, bilo koji eksplicitniji uradak iz invasion fiction žanra. Pošto to postoji. Sinopsis je krajnje jednostavan: Mornarica SAD ustanovi da se u blizini jednog od njenih brodova pojavilo nešto i formira tim od genijalnih ali čuknutih intraživača da to raščivijaju. Verovatno su svi uravnoteženi, prilagođeni, i adekvatno socijalizovani operativci bili na odmoru.
Što i nije tako loše: gledamo Karlu Gudžino sve čekajući da glasom i stasom zavede vanzemaljce da odustanu od svojih Zlih Osvajačkih Planova, gledamo Brenta Spajnera kako kanališe zlog i sarkastičnog Dejtu, i Pitera Dinklidža kad je bio mali, ali ništa manje genijalan. Uz saučestvovanje nekih manje ekstremno šarenolikih likova, oni korak po korak otkrivaju istinu o invaziji koja je, blago nama, već uveliko u toku, i pomažu državi d’uradi nešto.
Serija obiluje vrcavim i potpuno nepriličnim replikama koje su odlično ukoponovane sa krvoločnim body horror momentima, tako da cela stvar odaje uticaje Onog Filma Sema Rejmija, ali na takav način da se nekakav plagijat ni ne naslućuje. Jaka glumačka podela je sasvim u stanju da iznese zadatke postavljene pred njih, a solidna režija i dobar scenario učinili su da cela stvar sasvim lepo funkcioniše, i to već od prve epizode.
Ono što se sa njom desilo kasnije možda mogu da naslute drevni onostrani entiteti koji sanjaju snove od matematike kakvu mi ne možemo ni da zamislimo, tek, bogovi distributerskih mreža odlučili su da mi ovo nećemo gledati od polovine prve sezone, i to posle klifhengera u trinaestoj epizodi. Možda je ibolje što nije dugo trajala – pitanje je vremena kada bismo se umorili od specifične kombinacije humora i horora, ali žal ostaje. U prvi mah bio sam uplašen da je oterana u takvu opskurnost da se ni originalni trejler ne može naći na Jućubu (iz kojeg razloga je gore umetnut brazilski), međutim, ne: evo je cele u HD-u!
Batman: The Brave And The Bold – Draško Roganović, prevodilac i saradnik redakcije
Glavni greh mnogih potpuno valjanih artefakata pop-kulture je prosto taj što nisu svoja slavnija i kultnija starija braća. The Two Jakes će zanavek biti Chinatown za siromahe, Rejmijev A Simple Plan će čamiti u dvojnoj senci njegovih Evil Dead i Spider-Man franšiza, dok za Batman: The Brave and the Bold uglavnom nećete čuti dok postoji ma i jedan snimak (odista fenomenalnog, priznajem) Batman: The Animated Series Pola Dinija i Brusa Tima.
Nastao 2008. i ugašen nakon dve i po sezone, B:TBATB je bio svojevrsni antidot ili protivteža mračnom realizmu Nolanovih bet-filmova „za odrasle“. Zamišljen kao ljubavno pismo blesavim idejama i likovima „srebrnog doba“ superherojskog stripa i kemptastičnoj seriji sa Adamom Vestom, ovaj animiani serijal za sve uzraste je bio humoristički i vedriji pristup Ogrnutom Osvetniku. Betmenu glas daje fenomenalni Didrih Bejder, čija naivno samouverena gluma priliči ovom serijalu punom duše i ljubavi prema i najopskurnijim i danas odbačenim treš-stripovima minulih decenija, dok Džo „Bender“ DiMađio tumači najbolju verziju Akvamena svih vremena.
https://www.youtube.com/watch?v=Mu_yazDpHWc
B:TBATB beše crtać ispred svog vremena, nastao i nestao taman pre ekspanzije nebrojenih fandoma po tumblru, dok danas mnoge animirane serije sličnog blesavog i maštovitog duha (Adventure Time, Steven Universe i sl.) privlače i mlade i stare. No, B:TBATB je imao i pregršt „ozbiljnih“ epizoda, kao što je Chill of The Night!, u kojoj se Brus Vejn najzad suoči sa ubicom svojih roditelja. Ipak, glavni izvor zabave je bila manična radost s kojom su tvorci serije prigrlili ma i najbezveznije i najurnebesnije likove DC univerzuma, kao što su B’wana Beast, Kamandi, Bat-Mite, The Ten-Eyed Man, G’Nort, Detective Chimp, Crazy Quilt, Jonah Hex, Crna Orhideja, Kite-Man i nebrojeni drugi, dok je za potrebe gostovanja Nila Patrika Harisa u mjuzikl epizodi stvoren i novi retro-inspirisani zlikovac, The Music Meister. Vredi pomenuti i (katkad začuđujuće verne) ekranizacije koncepata kao što su tzv. „superdickery“ Supermen, krosover Emperor Joker, Rainbow Batman kostim, JLI Gifena i DeMatejasa, i Zur-En-Ar Betmen, kojima nijedan DC fan nije mogao ni da se nada.
Pošto je B:TBATB često prijanjao o četvrti zid, samo (preuranjeno) finale iz pera stare kajle Bet-animacije, Pola Dinija, u potpunosti je prigrlilo meta-narativnost dostojnu Granta Morisona, i na dirljivo iskren način objavila fajront, odala počast likovima i zahvalila se malobrojnoj ali vernoj publici, podarivši im pri tom još jednu finalnu ekranizaciju kojoj nisu ni smeli da se nadaju: Ambush Buga.
VR5 – Jelena Jokanović, kopredsednica Udruženja „Sakurabana“
Nakon neočekivanog buma popularnosti „Dosijea X“ pojavio se niz serija koje su pokušavale da isprate taj trend i zarade na njemu. Jedna od njih je bila i „VR 5“ koja je, nažalost, neslavno propala posle nepune sezone. Sam naziv VR 5 se odnosi na tzv. peti nivo virtualne stvarnosti koji angažuje sva čula i gotovo je nerazlučiv od prave. Priča prati elektromonterku Sidni (da, glavna junakinja je banderaš i kompjuteraš, što je mene kao tinejdžerku fasciniralo) koja eksperimentiše sa praistorijskim modelima Okulus rifta i slučajno otkrije da preko telefonske veze može da druge ljude uvuče u virtualnu realnost i prčka po njihovoj podsvesti.Naravno, ljudski um nije uvek najprijatnije mesto, u sve se umeša i Tajanstvena organizacija™ koja uzapti njene sposobnosti, a usput se ispostavlja da i njena davno izginula i nikad prežaljena familija igra bitnu ulogu u svemu.
Dakle, tipična serija iz sredine 90-tih sa sve gradacionim komplikovanjem zapleta začinjenog teorijama zavere i danas smehotresnimađ zamislima tehnologije i njenog napretka. Zaboga, u virtualnu realnost se upada preko dial-up modema. A opet, ma koliko efekti naivno izgledali, VR scene su izuzetno upečatljive i kreativne, ako uzmemo u obzir da su koristile logiku snova u vreme kad to još nije bilo izlizano i da imaju jedinstven vizuelni pečat (snimane su u crno-beloj tehnici pa bojene rukom, što je toliko povećalo troškove produkcije da je učinilo seriju neisplativom).
Reći ću samo da neke od njih pamtim i dan-danas, 20 godina kasnije. Sama teorija zavere se ne zasniva toliko na jurenju tragova koliko na ispitivanju sopstvenih sećanja i njihove pouzdanosti tako da gledalac nikad ne zna na čemu je i šta je stvarno. Kao šlag na torti imamo činjenicu da jednu od glavnih uloga glumi i Entoni Stjuart Hed i to čitave dve godine pre nego što ga je šira javnost zapamtila kao Džajlsa iz „Bafi, ubica vampira“. E sad, ova serija je tako opskurna da ne postoji u DVD izdanju pa se na netu mogu naći samo musave VHS kopije, a i moram da vas upozorim da se završava najužasnijim cliffhangerom, ali zato svih 13 epizoda možete izmaratonirati tokom jednog vikenda, mislim da bi vredelo.
redakcija i saradnici
