Za nekog ko navodno ne voli video-igre, naš omiljeni perverznjak Harlan Elison (izvini, Filipe K. Diče) nije se loše pokazao kao dizajner u jedinoj sa kojom je ikada imao veze. Od igre nastale adaptacijom jedne od poznatijih njegovih priča, a u kojoj nas je još udostojio i glume (glasom), mora se očekivati mnogo. Nešto se i dobije.
Dakle, SAD, Kina, i Rusija nisu umele da se efikasno međusobno istrebe u vrućem ratu koji j izrastao iz Hladnog. SAD su odlučile da ratovanje povere superkompjuteru AM-u (Allied Mastercomputer ili Aggresive Menace, odlučite sami) i ustupe mu kontrolu nad oružjem za masovno uništenje. AM je postao samosvestan, apsorbovao kineske i ruske analogne sisteme, i šta je uopšte moglo da pođe naopako?
Ah, pa da. Mislim da je ipak Aggressive Menace.
Kao i u priči, čovečanstvo je svedeno na pet jedinki: Goristera, Elen, Benija, Nimdoka, i Teda. AM ih, iz samo njemu znanih razloga, održava u životu čitavih sto devet godina, samo da bi ih telesno modifikovao, izgladnjivao, i mučio. Ovde, međutim, priča iz priče i priča iz igre prestaju da se podudaraju: dok se priča bavi potragom za stogodišnjim konzervama voća u igri se na tu potragu samo kratko referiše, dok svaki od likova ima proširenu (poneki i drastično izmenjenu) pozadinsku priču i zadatak koji je za nju vezan.
AM, ponovo iz neznanih razloga, odlučuje da sve što je na Zemlji od čovečanstva ostalo pošalje na nekakav poremećeni spirit quest, u okviru kojeg svako pokušava da shvati davno potisnute istine o sebi dok ih AM istovremeno muči i sprečava da se samoubiju. A ako uspeju u zadatku koji je postavljen pred njih, AM će ih osloboditi. Ne, ozbiljno.
„’Bardan, tašta. Opet govedina za ručak?“
Ova potraga likove rudimentarnim interfejsom i ne potpuno logičnim sistemom komandi vodi kroz grafički neimpresivno odrađene (virtuelne? fizičke?) svetove, a malo-pomalo počinje da se kristališe i povezujuća priča – petoro likova nije samo, koješta se tu baš ne uklapa, a borba za čovečansku stvar zapravo još uvek nije izgubljena. Ali, ali…
Sad ide onaj deo sa poluzatrpanom Statuom slobode.
Posle pet fragmentarnih narativnih segmenata, ulazi se u direktan sukob sa AM-om, i ono malo borbe što je čovečanstvo, nošeno krilima očaja i etike, još uvek u stanju da podnese. Moguće je doći i do kraja iz priče (kada AM Teda pretvara u slepo pužoliko stvorenje koje nastavlja da muči i održava živim, s tim što mu još i usporava percepciju vremena, a naslov počinje da ima svakog smisla) – kaže Internet, meni nije uspelo – a moguće je čak ostvariti i neku vrstu nesimboličke pobede nad AM-om, ali spojlovati dalje nećemo. Dosta vam je i ovo. Je li genijalno? Nije. Drugačije? Jeste. Ostaje samo da istaknem da je ovaj još-malo-pa-džabe klasik dostupan za daunloud, pa ko voli – nek’ izvoli.
Miloš Petrik
