I Have No Mouth, and I Must Scream

Za nekog ko navodno ne voli video-igre, naš omiljeni perverznjak Harlan Elison (izvini, Filipe K. Diče) nije se loše pokazao kao dizajner u jedinoj sa kojom je ikada imao veze. Od igre nastale adaptacijom jedne od poznatijih njegovih priča, a u kojoj nas je još udostojio i glume (glasom), mora se očekivati mnogo. Nešto se i dobije.

Dakle, SAD, Kina, i Rusija nisu umele da se efikasno međusobno istrebe u vrućem ratu koji j izrastao iz Hladnog. SAD su odlučile da ratovanje povere superkompjuteru AM-u (Allied Mastercomputer ili Aggresive Menace, odlučite sami) i ustupe mu kontrolu nad oružjem za masovno uništenje. AM je postao samosvestan, apsorbovao kineske i ruske analogne sisteme, i šta je uopšte moglo da pođe naopako?

Ah, pa da.

Ah, pa da. Mislim da je ipak Aggressive Menace.

Kao i u priči, čovečanstvo je svedeno na pet jedinki: Goristera, Elen, Benija, Nimdoka, i Teda. AM ih, iz samo njemu znanih razloga, održava u životu čitavih sto devet godina, samo da bi ih telesno modifikovao, izgladnjivao, i mučio. Ovde, međutim, priča iz priče i priča iz igre prestaju da se podudaraju: dok se priča bavi potragom za stogodišnjim konzervama voća u igri se na tu potragu samo kratko referiše, dok svaki od likova ima proširenu (poneki i drastično izmenjenu) pozadinsku priču i zadatak koji je za nju vezan.

AM, ponovo iz neznanih razloga, odlučuje da sve što je na Zemlji od čovečanstva ostalo pošalje na nekakav poremećeni spirit quest, u okviru kojeg svako pokušava da shvati davno potisnute istine o sebi dok ih AM istovremeno muči i sprečava da se samoubiju. A ako uspeju u zadatku koji je postavljen pred njih, AM će ih osloboditi. Ne, ozbiljno.

„'Bardan, tašta. Govedina za ručak?"

„’Bardan, tašta. Opet govedina za ručak?”

Ova potraga likove rudimentarnim interfejsom i ne potpuno logičnim sistemom komandi vodi kroz grafički neimpresivno odrađene (virtuelne? fizičke?) svetove, a malo-pomalo počinje da se kristališe i povezujuća priča – petoro likova nije samo, koješta se tu baš ne uklapa, a borba za čovečansku stvar zapravo još uvek nije izgubljena. Ali, ali…

Sad ide onaj deo sa poluzatrpanom Statuom slobode.

Sad ide onaj deo sa poluzatrpanom Statuom slobode.

Posle pet fragmentarnih narativnih segmenata, ulazi se u direktan sukob sa AM-om, i ono malo borbe što je čovečanstvo, nošeno krilima očaja i etike, još uvek u stanju da podnese. Moguće je doći i do kraja iz priče (kada AM Teda pretvara u slepo pužoliko stvorenje koje nastavlja da muči i održava živim, s tim što mu još i usporava percepciju vremena, a naslov počinje da ima svakog smisla) – kaže Internet, meni nije uspelo – a moguće je čak ostvariti i neku vrstu nesimboličke pobede nad AM-om, ali spojlovati dalje nećemo. Dosta vam je i ovo. Je li genijalno? Nije. Drugačije? Jeste. Ostaje samo da istaknem da je ovaj još-malo-pa-džabe klasik dostupan za daunloud, pa ko voli – nek’ izvoli.

Miloš Petrik

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *