Jeste li spremni da zaplešete sa zmajevima? Da đuskate sa đavolima? Da igrate sa impovima? Da, ovaj, se gibate, um, sa, gulovima? Ako niste, bićete spremni već posle par uvodnih taktove muzike iz igre „Crypt of the Necrodancer“!
„Crypt of the Necrodancer“ je prva „velika“ igra studija prikladno nazvanog „Brace Yourself Games“, i ukratko bi se mogla opisati kao retro rogue-like (proceduralno generisani RPG) u stilu „Binding of Isaac“ ili „Rogue Legacy“, s tim da taj opis ni ne nagoveštava o kakvoj se zapravo genijalnoj igri radi. Čak i samo po standardima žanra, „Crypt of the Necrodancer“ je natprosečna igra, a kad se tu doda i inovativna izvedba, ocena prelazi iz natprosečne u odličnu. Naznaka za novu mehaniku igre primetna je u ovom „dancer“ u naslovu. Naime, cela igra je konceptirana tako da se igra u ritmu muzike. Kretanje (i igrača i neprijatelja), borba, korišćenje predmeta, sve prati takt muzike koja gruva u pozadini. Ako igrač promaši ritam, lik na ekranu se ne pokreće sa svoje pozicije, što često može da znači gubitak energije ili smrt. Praćenjem ritma bez greške okolina kreće da svetli disko svetlima čime raste bonus na zlato koje se može pokupiti, kao i efikasnost nekih predmeta. Igrač može odabrati da se ne pomeri sa polja, čime gubi sve bonuse, ali potencijalno čuva glavu na ramenima.
„I ain’t afraid of no ghost!“
Interfejs igre je neverovatno elegantno rešen: koriste se samo strelice, u osnovi za kretanje, a u kombinacijama (gore+dole, levo+dole…) za korišćenje predmeta i magija. Ovo ne znači da je igra laka, naprotiv, pošteno će vas namučiti, pogotovo u kasnijim nivoima. Taman kad se naviknete na osnovna oružja (bodež i bomba), otkrićete nove likove, oružja, predmete i magije koje često iz korena menjaju način igranja.
Cilj svakog nivoa je pobediti sub-bossa i pronaći izlaz. Ako se pesma završi pre nego što pronađete izlaz, automatski propadate u sledeći nivo, ali ne na početak, nego u nasumični, često smrtonosni deo. U svakom nivou je bitno prikupiti bolju opremu, zlato koje se troši u posebnim radnjama, dijamante koji otključavaju nove predmete, i osloboditi zarobljenike čime se otvaraju nove opcije u igri. Kao i u „Binding of Isaac“ budženje predmetima je ključno za prelaz jer igra jako brzo postaje sve teža. Sukobljavaćete sa standardnom fantazijskom menažerijom, čija svaka živuljka ima svoje statistike i način kretanja i napadanja.
Moguće je kopati i demolirati zidove (kao u Minecraftu) što znači da ćete moći sami da pravite svoj put kroz nivo. Usput ćete izbegavati zamke i opasan teren (led, lava…), tražiti tajne sobe i prolaze, itd. Posle tri nivoa ide sukob sa bossom, nakon čega se otključava sledeća tamnica i novi igrivi lik. Bossovi su sjajno dizajnirani, svi imaju unikatan stil u skladu sa nekim muzičkim pravcem (King Conga, Deep Blues, Death Metal…). Tamnica ima ukupno četiri, što možda zvuči malo, ali u kombinaciji sa težinom, nasumičnim oblikovanim nivoima, predmetima, različitim likovima i modovima daje stotine sati potpuno originalnog gameplaya.
„He’s only a pawn in their game.“
Grafika u igri je u osmobitnom retro stilu, sa par zanimljivih efekata i solidnim dizajnom. Ono u čemu igra briljira je muzika: „Crypt of the Necrodancer“ ima ubedljivo najbolji originalni soundtrack još od igre „Blood Dragon“. Mogu se čuti chiptune, synthpop, 4-on-the-floor, pa čak i metal numere, svaka u skladu sa nivoom koji prate (posebno je cool momenat kad trgovac zapeva uz pesmu). Ako vam kojim slučajem muzika dosadi, možete ubaciti i svoju, ako je prethodno propustite kroz priloženi konvertor koji detektuje i usklađuje ritam sa igrom (neverovatno je zabavno boriti se sa zombijima uz „Thriller“ Majkla Džeksona).
U igri postoji i priča, saga o porodici muzičara-lovaca na blago, gde otac porodice nestaje u potrazi za mitskom zlatnom harfom, a njegova kćer odlazi u potragu za njim. Pričica je simpatična, mada na kraju gotovo potpuno nebitna, sem u aspektu otvaranja novih igrivih likova (članova porodice).
„Come here and take a lesson from the lovely lemon tree.“
Ni jedna igra nije bez mana, ali „Crypt of the Necrodancer“ ih svakako ima jako malo. Mehanika praćenja ritma, koliko god genijalna bila, u zamisli nije skroz praktična. Igranje u ritmu je beskrajno zabavno, ali jako teško; često je lakše preskakati ritam stajanjem u mestu i tempirati poteze, čime se gubi suština igre. Takođe, retro grafika, koliko god simpatična bila, nije neophodna, igra ne bi izgubila ništa od svog šarma (a dobila bi dosta na vizuelnom polju) ako bi bila u višoj rezoluciji, tako da se nadamo nekom HD rimejku (nalik na Spelunky HD).
Jedan mudar čovek je jednom rekao: „Budućnost video igara leži u proceduralno generisanom sadržaju“, i bio je u pravu. Večito različiti nivoi i kombinacije opcija, pogotovo sa dodatkom dobrog gameplaya, nude višestruko zabave od linearnih blokbastera. Dodajte tome i sjajnu muziku i eto hita!
Nenad Pavlović
