Došli su samo tata i mama. Deo tatine glave i mamine ruke i komad vilice posmatrali su sahranu, takoreći, iz samog središta zbivanja, na Lipničkom groblju, jedno pokraj drugog. Nije ni čudo, onda, da su došli zajedno, zar ne? Naročito kada dodam da sam morao da se spustim u raku, kako bih između njihovih sanduka odložio svoju nogu, umotanu u mrtvački pokrov. Moja noga je umrla dok sam se igrao. Ja se inače uvek igram sam, i dok sam se igrao, prišao sam jednoj motornoj kosilici za travu koju je neki stariji dečak ostavio uključenu da bi pomogao svom ocu u šupi. Želeo sam da vidim kako kosačica radi; kleknuo sam i provukao pogled kroz travu prema unutrašnjem delu mašine. Nisam mogao da razaznam ništa sem sukljajuće hrpe čelika, pa sam se malčice približio. Levo koleno mi je neopaženo upalo u rupu odakle pokošena trava izbija uvis, i nogu je, onako presavijenu, potkačio čelik, tako da je iz kosačice prsnula crvena pena, obojivši namah čvornatu granu pod kojom je motor brujao jednoličnim taktom.
Tako je moja noga umrla.
*
Odlučio sam da svoju nesretnu nogu sahranim u najgluvlje doba, na Lipničkom groblju, gde leže moji roditelji. Ukrao sam je iz bolnice, umotao u čaršav koji sam pronašao u mrtvačnici, i na brzinu organizovao ovu tihu, skromnu sahranu. Nije lako otkopati grob na štakama, pa još i u mrklom mraku progriženom mutnim kracima mesečine, ali nekako sam uspeo – mislim, pre svega zato što sam to jako želeo, i zato što mi želja ni u jednom trenutku nije posustala. Mamin i tatin sanduk nalazili su se sasvim nedaleko jedan od drugog, napola utonuli u grumenje zemlje. Ručke na kovčezima bile su povezane lancima, kao da su ležajevi na kojima njihovi ostaci počivaju zauvek spojeni karikama ljubavi. Bila je to mamina zamisao, potcrtana više puta u njenom testamentu. Sve do skora nisam znao da reč testament uopšte postoji. Sada shvatam zašto su testamenti važni. Oni drže mrtve pod zemljom. Oni kidaju sve čovekove spone sa nadzemnim svetom, onako kako na ovom tihom počivalištu mrtvih, svet raskida svaku vezu s pokojnicima koji su svoje telo, svojom voljom ili mimo nje, ostavili u komadima.
Upalio sam nekoliko sveća i usadio ih u različite ćoškove rake. Eto ih. Adam i Jasmina Crevar. Posmatrali su me sa svojih tihih slika kao da se sećaju nečeg meni nedostupnog. Ne smem ni sada da mislim o tome.
Sasvim sam se usredsredio na tih ukop svoje noge, koja je pod čaršavom bila nestvarno tvrda, kao da je počela da ledi iznutra. U rancu sam imao baštensku lopatu, koju nije bilo moguće koristiti na štakama; pa sam kleknuo.
Trebalo je poprilično.
Baš poprilično…
Duboko u jami, pažnju mi prenu prigušen zveket. Zvirnuo sam unaokolo, iskolačen. Jedan od lanaca koji je spajao sanduke mojih roditelja klatio se pod titravim sjajem sveće. Je li moguće da sam ga potkačio dok sam rukama kopao grob za svoju nesretnu nogu? Lagan grč pritisnu mi srce. Nešto nije bilo u redu. Nešto se promenilo: osetih to čitavim bićem od patrljka noge naviše, i dok sam lelujao nad crnom oštricom užasa, jedan od lanaca posred rake se iznenada zateže. Drugi je počeo divljački da se klati, pokrenut nevidljivom silom u pomrčini groba. Grozna, čelična buka odjednom je ispunila rupu u zemlji, odjekujući, naslutih, sve do grobljanske kapije, pa i daleko mimo nje, ka rakama u kojima žive ljudi. I kroz tu buku, začuh otegnuti glas majke iz kovčega.
„Nesretniče bedni,
kurvaru belosvetski“,
režala je mati dok su lanci udarali očev sanduk.
„Dom si mi rasturio,
život si mi uništio,
đubre Crevarsko.
U grob da me oteraš, to si hteo, džukelo! Je li! Šta ćutiš!…
Progovori mrcino!
I dok je ponavljala to, mrcino, i protuvo pogana, i nikad obraza nisi imao iz majčinog sanduka začuo se tresak i vriska, toliko raspomamljena da sam pomislio da će se drvo rasprsnuti iznutra. U glavi mi osvanu slika majčine ruke i dela vilice koji se zaleću o unutrašnje zidove kovčega, kidišući čudovišnom snagom, i sledećeg trenutka sam mahnito grabio iz rake, zarivao sam koleno i stopalo i šake u mekanu zemlju, čini mi se da sam se čak i zubima izvlačio napolje, jer kad sam se napokon našao na ivici jame, licem u lice s ukočenim spomenicima, usta su mi bila puna zemlje. Pokupio sam štake i pojurio takvom brzinom da sam u najmanju ruku mogao imati dve snažne noge, a ne samo jednu i jedan patrljak. I sve vreme dok sam grabio kroz noć, ne osvrćući se, ne usuđujući se da se niti jednom osvrnem, ponavljao sam u sebi: „Umukni, umri, crkni! Umuknite svi, svi crknite!“
*
Nikada više nisam otišao na Lipničko groblje, ne zato što je tako daleko – daleko od mene… – Više iz razloga što previše često sanjam kako moja nesretna noga, umotana u mrtvački pokrov, u najgluvlje doba noći, pod zveketom lanaca i vriske i lomljave, šutira čas majčin čas očev sanduk.
Marko Pišev
Jedan komentar