Poezija kontrafaktuelnog: „Hjuston, imamo problem“

„Šta bi bilo kad bi bilo?“ pitanja inspiracija su alternativnim istoričarima poput Harija Tartldava i, kod nas, Gorana Skrobonje, alternativnim istoričarima, poput Ričarda Kroulija i njegovih drugara, i brojnim drugim, manje benignim fantastičarima i fantastima. Film „Hjuston, imamo problem“ reditelja i scenariste Žige Virca, čiji scenario potpisuje još i Boštjan Virc, pripada ovoj prvoj grupi, a nama je, pored kontrafaktuelne premise, zanimljiv i zbog lokalne teme. Šta bi bilo da je Josip Broz, rešen da dodatno legitimiše poziciju svoje države između dva bloka suprotstavljena u Hladnom ratu, naložio pokretanje domaćeg svemirskog programa? Verovatno ništa, znajući kako nam je prošao nuklearni program, ali, ali…

Priča kaže sledeće: svestan da FNRJ ne može da realizuje svoje ambicije, Tito Kenediju za velike novce i u dubokoj konspiraciji prodaje planove višestepene rakete Triglav-1. Kenedi, gorući da prestigne SSSR u trci ka drugim svetovima, nekom mađijom zagrize mamac, međutim počinje da misli da se preračunao kada mu iz Nase jave da planovi ništa ne vrede. Ne želeći da se odrekne zarade, Tito u Ameriku šalje poveliki tim inženjera sa zadatkom da se nedonošče natera da prohoda, ako ne i da poleti. Hitno.

Virc je našao dobru meru u kombinaciji činjenica i fikcije. Pored Tita, kome je tako nešto lako i moglo da padne na pamet, u filmu imamo i pozivanje na Hermana Potočnika, slovenačkog inženjera i pionira u mozganju o naseljavanju svemira, večito inspirativni Objekat 505, dužničku krizu, brod Galeb i Put mira, istorijske državne posete, i istorijska državna ubistva. Činjenice su kombinovane sa arhivskim snimcima iz epohe i na momente solidno odglumljenom ali, takođe na momente, nedovoljno ubedljivo osmišljenom pričom o inženjeru koji je faktički prodat u roblje, ali odlučuje da se u dubokoj starosti vrati u staru domovinu i susretne sa ćerkom, a sve to zajedno ispresecano nezaobilaznim Slavojem Žižekom u ljubičastim čarapama.

Šta bi bilo da u filmu nema Žižeka? Pa, osim izvesnog komičkog efekta koji bi time bio izgubljen, izgubila bi se i glavna kvazipostideološka zvrčka. Teorija zavere je, kaže Žižek, koji je iz tog razloga u filmu, odličan način da se sakrije prava zavera, jer prosečan, prosečno obavešten čovek s visine i apriorno otpisuje teorije zavere i njihove poklonike. Osim toga, afirmativni ton koji je usvojen prema celom izmaštanom projektu doprinosi našoj želji da verujemo da je ceo film istina; da verujemo da smo nekada mogli da se merimo sa nekim velikim svetom, a što je druga stvar koju Žižek povlači. Ukratko, bez Žižekove diskretne prozivke dobronamernog gledaoca, ceo film bi ličio na emisiju History kanala iz perioda kada su se još trudili da se malo bave istorijom, i odisao bi mnogo više onim gadnjikavim Malagurski vajbom.

Poput slojeva i slojeva teorija zavere koje likovi u „Fukoovom klatnu“ Umberta Eka ređaju onako, iz glave, Vircova poluzaumna vizija neobično dobro funkcioniše: za svaku hipotezu može se naći uporište u činjenicama. Prosto, ništa nije potpuno van mozga, a činjenica ima onoliko. Uostalom, ako je u isto vreme jedan Liban bio u stanju da praktično gerilski lansira višestepenu balističku raketu, zašto ne i FNRJ? Ako su SAD uvrstile FNRJ u svoj program razvojne pomoći, zar je toliko malo verovatno da su imale neki prikriveni razlog? Ako već ne znamo ko je ubio Kenedija, zar je nemoguće da je to bio- Ali, hajde da ne pokvarimo baš sve.

Bez mrvice sarkazma, preporučujemo ovo ljubiteljima istorije, kako alternativne, tako i faktuelne, prizemljenijim jugonostalgičarima, i praktikantima dobre a jeftine kafanske priče.