S obzirom na more superherojskih filmova kojima nas studiji u prethodnih par godina zasipaju, teško je da se poštenom gledaocu ne smuči, i da ne zavapi „Aman, dosta više“. Bilo da nude laganu zabavu u duhu Čuvara galaksije i Osvetnika, ili se pak trude da objasne smisao života, vasione i svega ostalog (Nolanova trilogija o Mračnom vitezu i filmovi o Kapetanu Americi su uspeliji primeri, ali ima i nesrećnih, poput Čoveka od čelika ili nove Fantastičke četvorke), sada smo već ušli u fazu kada se za svako novo ostvarenje u ovom žanru pitamo „Okej, šta tačno novo može da nam kaže“. A onda se pojavi Dedpul.
Grubo gledano, mogli bismo ga svrstati u prvu kategoriju, dakle bezazlenu zabavu, ali ovaj film o nevaspitanom, narcisoidnom, autodestruktivnom antiheroju se od gore navedenih primera razlikuje po mnogo čemu. Pre svega, film je izrazito nepretenciozan. Ne teži da objasni nikakve dubine ljudskog postojanja, niti da vam zavrti mozak bleštavim specijalnim efektima, što je delimično i zbog izuzetno skromnog budžeta u poređenju sa glavnim naslovima ovog žanra.
Ono što ga takođe izdvaja od mnoštva je sočan jezik, otvoreno prikazano nasilje i golotinja, od kojih je sve upotrebljeno u komične svrhe. Dedpul je ljubiteljima Marvelovih stripova poznat kao moralno ambivalentan lik, često prikazan kao potpuni sociopata, čija su nepredvidivost i neortodoksno ponašanje izvor zabave i neočekivanih obrta. Autori filma su se u tom smislu prilično verno držali literarnog predloška, s tim što je ovaj filmski Vejd Vilson (Renolds) ona verzija Dedpula koja nije baš potpuno lišena ljudskih osećanja. Ipak, sem toga, studio u ovom slučaju nije pokazao baš mnogo skrupula prema želucu gledaoca, što se pokazalo kao dobitna odluka. Dedpulov put osvete popločan lobanjama njegovih neprijatelja krvav je koliko i urnebesan.
Da ne bude zabune, ako vas interesuje originalna priča, razvoj likova ili moralne poruke, ne tražite ih u ovom filmu. Nije bitan cilj, bitno je kako Dedpul dolazi do njega, a metode su mu zaista inovativne u odnosu na dobrice na koje smo navikli. Dijalozi su zaista duhoviti, ako vam ne smeta ogromna količina vulgarnosti, a komici doprinosi i kontrastiranje Dedpula sa Kolosom (Kapičić), koji je predstavljen kao dobar momak i uzoran superheroj. Doduše, njegova uloga, zajedno sa Tinejdž Mjutant Nindža Bojevom Glavom ili kako god se zvala njegova mlađana partnerka (Hildebrand) je jedna od slabijih tačaka filma, jer je njihovo prisustvo jako labavo dramski opravdano. Ipak, ono što rade rade dobro, glumci su korektni i, kao što već rekoh, prilično uspešno humoristički suprotstavljeni Dedpulu.
Ako se kao Zeleni fenjer (LOL) pokazao kao potpuno beskoristan, Rajan Rejnolds u glavnoj ulozi pokazuje da je solidan komičar, i da je ovaj prethodni primer patio od teškog slučaja jako lošeg scenarija, što je ovde dakle rešeno visprenim opaskama kojih ne manjka, moglo bi se reći da se celokupan tekst sastoji samo od njih. Njegovu neprežaljenu ljubav igra seksepilna Morena Bakarin, fanovima poznata kao Inara iz kultne serije Svitac, kojoj je očigledno suđeno da joj najbitnije uloge budu prostitutke, ali kakve veze ima kad je glavni lik filma ionako plaćeni ubica.
https://www.youtube.com/watch?v=F4o6ueieI_o
Njih dvoje jako dobro funkcionišu i kao ljubavni i kao komičarski par, volela bih da je vidim i u nastavku. Isto se može reći i za par sporednih likova, Dedpulovog najboljeg prijatelja (Miler), te cimerku koja je slepa starica sa kokainskom prošlošću (Agams). Negativci su, nasuprot tome, slabiji, moglo bi se reći kartonski, tako da bi se tu moglo malo poraditi u budućim filmovima, a biće ih sigurno.
Ako niste gadljivi na krv, ljudske udove koji lete preko ekrana i bizarne seksualne prakse upotrebljene u svrhe vaše zabave, pravac u bioskop. Dedpul je zaista dašak svežeg vazduha u učmaloj kaljuzi superherojštine od koje se ne možemo odbraniti u poslednje vreme. S druge strane, ako želite da se kulturno uzdignete, bolje odaberite neki drugi film. Gledajte dva i po sata kako Dikaprio kolje međeda zubima. Ili već po izboru.
Sofija Vuković
Jedan komentar