LISTA: WTF superjunaci

spider-man-shrugs

Posmatrajući stanje mejnstrim filmske ponude, čini se da superherojski žanr ima nekakve šanse da se definiše kao pravi žanr za sebe i po sebi (ako mogu filmovi koji se dešava u Severnoj Americi u periodu od 1870-1900. da čine zaseban žanr, što ne i momci i devojke u trikoima; je l’ tako – tako je). Sa Dedpulom, čak i superheroji koji su dosta udaljeni iz mejnstrima dobili su nešto pažnje. Redakcija Emitora i saradnici daju vam još neke primere, više, manje, ili nimalo opskurne, superheroja koji iskaču iz šablona.

Napomenućemo još i to, da je zbog prirode teksta pojam superheroja shvaćen vrlo široko.

Promethea – Relja Antonić, sveštenik Tot-Hermesa i član redakcije

Magični superheroji nisu ništa novo niti neobično. Ali, umesto da, poput nekakvog Doktora Strejndža ispucava vatrene kugle iz ruku i osim pompeznosti ne poseduje nijednu drugu odliku maga, Prometeja, junakinja istoimenog serijala, verno sledi zapadnu magijsku tradiciju (i sve njene istočnjačke uplive).

Promethea_Vol_1_1AAko uzmemo u obzir da DC-jev/Vertigov Džon Konstantin nema nikakav “super” prefiks (i da ga pre možemo nazvati jajarom nego herojem), Prometeja, još jedna kreacija Alana Mura, je superheroina kakvu zaslužujemo. Čudna, sveobuhvatna, ona koja u inicijaciji prođe kroz oba dela Kembelovog magnum opusa – i kroz herojsko putovanje, i kroz razvojni put boginje. Uspus sretne bogove, Boga lično, Asmodeja i zločestog perverznjaka Alistera Kroulija, jer… zašto da ne? Za ovaj crtani roman ne postoje skrupule niti ikakva druga ograničenja. Takođe sretne svog istinskog tvorca, bradatog Mura koji se klanja kosatoj makedonskoj zmiji. I izazove Apokalipsu, koja uopšte nije toliko strašna koliko je… gnostička. Sve u svrhu čudnog.

Ali Prometejina čudnost se ne zaustavlja tu. Ona zapravo nije individua. Ona je živa i živeća ideja. Od kada se sveštenik Tota-Hermesa, dvostrukog i dvoglavog egipatsko-grčkog amalgama, svesno žrtvovao da spase kćerkicu od najranijih sledbenika Amfilohija hrišćanskih zilota, ista obitava u imaterijalnom svetu (koji se zove Imaterija, naravno). S vremena na vreme ispliva iz istog, kada se pomahnitala umetnička mašta doseti da peva o feminističkoj varijaciji na temu Titana Prometeja, ili da istu četkicom i bojama predstavi. I tada ta kreativna sila curi u našu stvarnost, učestvuje u istoriji i pozira kao alter-ego nekolicine unesrećenih žena, ali i jednog posebno unesrećenog trans+homoseksualnog umetnika.

Znam da nekome ni ovo neće biti dovoljno, ali svetu se ne može ugoditi. Uzgred, vredelo bi nadodati – pa neka se nekoliko njih predomisli – Prometeja je predstavljena u različitom likovnom svetlu: od najpalpičnijeg palpa pa do alter-ega Malog Nema Male Mardž u Zemlji Snova Magične Sumaglice. Osim čudnošću, pleni i vizuelno, htedoh reći.

Too Much Coffee Man – Nenad Pavlović, pisac i član redakcije

Mala je šansa da ste čuli za ilustratora Šenona Vilera, iako ste gotovo sigurno videli neku od njegovih ilustracija (slika flaše i vadičepa kako u post-koitalnoj pozi leže na krevetu, obavezan inventar svakog računara, sačuvana kao fajl 0024.jpg u folderu SLIKE_SMESNO). Sem po stripovima objavljenim u Njujorkeru, Šenon je poznat i po svom neobičnom heroju po imenu Too much Coffee Man.

Too_Much_Coffee_ManIako njegovo ime stvara sliku hiperaktivne veverice od čoveka, TMCM je sušta suprotnost: on je davno pregurao stadijum kofeinske euforije i potonuo u tamno more depresije i letargije. On nema super snagu, moć letenja ili pogled lasera, zapravo, često nema energije ni da ustane iz stolice. Protiv zločina i nepravde bori se samo psihički i retorički (njegov smrtni neprijatelj se zove TradeMark Copyright Man), i do sada nikad nije pobedio.

Odeven u starinske crvene pidžame sa „prozorom“ na dupetu i šoljicom iste boje na glavi, TMCM provodi dane konteplirajući nad besmislom postojanja i svakodnevnice. TMCM je sve što je Garfild trebao da bude, i više: vizuelno dopadljiv i upečatljiv avatar modernog, ciničnog intelektualca. Savršen strip za uz kaficu.

Bananaman – Liora Amina Beriša, saradnik redakcije

Erik Vimp živi prosječnim životom školarca, sve dok ne pojede bananu koja ga transformiše u superheroja plavo-žutog odijela zvanog Bananamen. Nastao iz pera Donaldsona i Brigta, parodija je na likove Supermena i Betmena.

Iako ne najbistriji, „superheroj sa mišićima dvadeset muškaraca i mozgom dvadeset mišića“ u različitim dogodovštinama postaje superheroj ulice Akacija. Postoje dvije verzije priče o postanku Bananamena : Erik je raketiran na Zemlju sa Mjeseca (polumjeseca koji podsjeća na bananu) i Erik je rođen kao normalna beba, koji nakon konzumiranja banane sa elementom Saturniumom, postaje Bananamen.

Efekt nakon konzumiranja banane nikada nije stalan, te ako se prejede egzotičnim voćem, postaje debeo poput američkog djeteta kojem je jedino svježe povrće na meniju pomfrit iz Mek Donaldsa. Bananamen svakom bananom ojačava moći, no ukoliko njegov odani saveznik Vrana slučajno donese trulu bananu, njegove moći slabe.

Kao pravi superheroj, ima mnogo neprijatelja. General Buzda, željan svjetske dominacije, te Doktor Mračni koji stvara protivnika Bananamenu, Jabukomena, zagovornika organske i domaće proizvodnje.

Ove fiktivne činjenice nas navode da mislimo da rat između banana i jabuka seže do Adama i Eve, te se sada sa sigurnošću ne može utvrditi da li je „zabranjeno voće“ bila banana ili jabuka.

Bananamen nerijetko poseže za bananom kao oružjem, te svojim neprijateljima tvrdi da je „banana napunjena,te se neće ustručavati da je upotrijebi“ što dovodi do komičnih situacija u herojskim podvizima.

Bananamen posjeduje ustaljenu matricu superherojštine, ali sa hiperkalijemijom i obrokom voća koje spašava svijet (superheroj majki koje sa mukom tjeraju djecu da jedu voće) sa sigurnošću ga svrstavamo u red čudnih, ali dovoljno hrabrih likova da mu se osigura mjesto u historiji stripa i crtaća uz koje smo odrasli.

Zato, kada sljedeći put pojedete bananu i osjetite čudne vibracije u tijelu, dotaknite tjeme sa nadom da posjedujete kapu ukrašenu korama banane.

Peel the power.

Nindža Kornjače – Miljan Tanić, član redakcije

Nisam o ovome nikada razmišljao, do trenutka kad je najavljena ova lista i kada su traženi predlozi. Krajem osamdesetih svi smo bili ludi za njima. Novogodišnje predstave koje su putovale širom SFRJ, kostimirani glumci – Kornjače i Ejpril O’Nil neka naša glumica… Imao sam ceo jedan set raznobojnih maski za oči (onih što samo prekrivaju deo oko očiju), kakve su nosile i Kornjače, i to mi ih je napravio porodični prijatelj obućar, od kože, svojeručno. Svi smo hteli da budemo neka od Kornjača.

Ali sad kad čovek odrastao sedne i razmisli, bogtemazo, pa to su kornjače! One spore, dosadne živuljke s oklopima, na koje je neko prosuo nekakav mutagen i odjednom su porasle u oblik ljudi i sad ih svi volimo. I vole picu. Obožavaju. I sve je kul. To što im je učitelj jedna od najomraženijih štetočina, pacov, nikome nije smetalo. Pacovi su fuj, ali Splinter/Iver je kul.

I hajde što su heroji „čudni“, nego i negativci – bestelesni mozak koji ima i oči i usta, a onda biva smešten u stomak novog tela koje ima prozorčić kako bi on mogao da gleda? O nosorogu i vepru da i ne govorimo. Sve u svemu, moram da zaključim, na osnovu onih nekoliko puta gde smo videli kakvo lepo lice ima bez maske, da je kasting za Sekača/Šredera zahtevao da nosi masku kako ne bi štrčao u moru veprova, pacova, mutiranih muva i drugih spodoba.

Superhik – Ivana Nešić, pisac i član redakcije

Superhik je epizodni lik Magnus-Bunkerovog stripa Alan Ford i uprkos prefiksu super uopšte nije superheroj, već glavni negativac mini serijala od 3 epizode (26, 27 i 28). Tu naravno nije kraj suprotnostima koje čine Superhika: iako pripada radničkoj klasi (preko dana je jedan od „barem 15 čistača grada Njujorka“) on otima od siromašnih i daje bogatima. Ova nelogičnost ne ostaje neobjašnjena. Naime, „ljudi koji nemaju kola i ne voze se avionima, hodaju po pločnicima i prljaju ih bacajući svakojake otpatke“.

super-hikIako je Superhik tek epizodni lik tvorci Alana Forda su mu posvetili dužnu pažnju: ima svoj oridžin stori – nastao je, a kako drugačije, u eksploziji fabrike vina. Kostim mu je brižljivo osmišljen i sastoji se od maske, korseta koji njegovu siluetu čini snažnom umesto debelom i plašta sa amblemom flaše vina. Ima i uzrečicu: „Sto mu maligana“, a neprijatelje i žrtve omamljuje svojim super-alkoholnim dahom.

Tu pažnju je Superhik kao pravi super heroj vratio svojim tvorcima – nakon peroioda slabe prodaje stripa koji je gotovo doveo do njegovog ukidanja, epizoda o Super Hiku se prodala u oko 100 000 primeraka i otklonila svaku opasnost od ukidanja.

Kao što je to često slučaj sa negativcima Alana Forda, u Superhikovom ludilu postoji metod i nekakva unutrašnja logika. Ako bismo malo nategli činjenice, reklo bi se da u ovom slučaju postoji i jedna lepa ekološka propaganda (siromasi mu se zameraju jer bacaju otpatke), ali morali bismo solidno da ih nategnemo jer je prava istina da ga prosto – mrzi da radi.

Dial H – Miloš Petrik, urednik 

Kao što naslov sluti, ovde smo imali stvarno svašta. Dial H, međutim, je stvarno svašta u jednom jedinom naslovu. Mlohavi i ne naročito bistri Nelson Džent shvata da se, ukoliko okrene HERO na brojčaniku lokalne telefonske govornice privremeno pretvara u superheroja. Svaki put drugačijeg, i svaki put bizarnog – superheroj sa imenima poput Iron Snail, King Coil, Cock-A-Hoop, ili Captain Lachrymose ne mogu biti ništa drugo.

dial-h-coverOvaj kratki serijal (otkazan posle 15 brojeva) je čedo pisca Čajne Mjevila, autora objektivno najboljeg fantasy romana Perdido Street Station (i još koječega finog), a ko poznaje njegovu neilustrovanu prozu mogao bi da zna šta ga očekuje. U Dial H Mjevil se praktično razotkriva kao najzagriženiji fanboj Vorena Elisa i Granta Morisona, koristeći međutim svoj talenat za začudno i oneobičeno na potpuno adekvatan i očekivan način. Istini za volju, ovo baš nije za svakoga, što su DCjevci koji su vodili The New 52 projekat očigledno primili k srcu.

Bilo bi zanimljivo videti šta bi Mjevil uradio da je imao više prostora, ali teško da bi se moglo reći kako u petnaest svezaka nije imao prostora da se razmaše. Možda je gvozdena volja izdavačka svojim rezom svela Dial H na njegovu pravu meru.

redakcija i saradnici

sve slike su korišćene radi predstavljanja autora, odnosno dela, u skladu sa propisima Republike Srbije, i biće uklonjene na zahtev imaoca prava

Print Friendly

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *