Preživesmo leto, i ono „pravo“, nuklearno, i ovo nepravo, miholjsko. Zima, koju jedva dočekasmo (posle silnih Martinovih najava), sugeriše drugačija raspoloženja: mirnija, mračnija, introspektivnija za jedne, a za one druge jalovu i beskorisnu kuknjavu za toplijim vremenom. Ovim drugima možemo da preporučimo da sačekaju još neku deceniju globalnog zagrevanja. Ova lista je za one prve. Naložite kamin (ovaj Jutjubov ako (sudbo kleta!) nemate drugi), pristavite čaj, kafu, ili kuvano vino, i zgrejte se uz jednu od ovih knjiga.
Kuća listova (House of leaves), Mark Z. Danijelevski (domaće izdanje Plato, 2005)
Ako želite da ionako mračne zimske dane začinite sa malo egzistencijalne jeze, Kuća listova je prava stvar za vas. Ovaj debitantski roman američkog autora poljskog porekla Marka Z. Danijelevskog pisan je 10 godina i najpre objavljivan na internetu u nastavcima, u obliku bloga. Rečima samog autora, „[…] ovo nije tipična horor priča u kojoj vas zastrašuju čudovišta i slične stvari. Kuća listova je konstantni odraz psihološke dimenzije svakoga ko uđe u nju, ko je istražuje, ko je čita.“ Njegov roman „nije CD već muzički instument“, dakle nije puki prenosilac poruke već sredstvo kojim čitalac sam stvara umetničko delo.
Može se reći da svaka knjiga zapravo i jeste kuća načinjena od listova (papira), a ovde je i središte radnje jedna kuća. Svoju kuću – knjigu i kuću – lavirint nestalnih dimenzija Danijelevski gradi paralelno, pokušavajući da prenese osećaj teskobe i dezorijentisanosti junaka direktnim vizuelnim prikazom prostora uklete kuće i psihološkog stanja likova, eksperimentišući oblikovanjem fizičke predstave teksta.
Reč kuća je uvek štampana sivom bojom, a redovi u kojima se pominje čudovište crvenom i precrtani, različiti fontovi označavaju različite naratore ili „uredničke“ intervencije, raspored teksta na stranicama je neobičan – neke sadrže samo nekoliko reči, interpunkcijskih znakova, ili čak notni zapis, na nekima je tekst okrenut u više pravaca, postoje brojne fusnote, pa i fusnote fusnota, od kojih se neke čitaju u ogledalu… Uz sve to, autor svom kvazidokumentarnom delu priključuje fotografije, beleške, pisma, citate…
Iz svega toga moglo je da ispadne nešto što deluje pretenciozno, ili suviše komplikovano i zakukuljeno, što bi moglo da odvrati od čitanja. To se, međutim, ne događa; rezultat je pravi postmodernistički gotski roman, koji nije eksperiment radi eksperimenta, već na prvom mestu zanimljiva knjiga koja se čita u dahu, iako ima skoro 700 stranica velikog formata.
Ljubiteljima klasike će ovo štivo biti zanimljivo i zbog očiglednih referenci na Borhesa. Neke od njih su lavirint i minotaur, (horor) dokumentarac koji u stvari možda i ne postoji i slepi starac koji o tom filmu piše, što postaje njegova životna opsesija…
Zato, odvojte nekoliko tmurnih popodneva, umotajte se u ćebence i – uđite u lavirint!
Aleksandra Rajković, Klub knjige i umetnosti Gavran
Looking For Jake, Čajna Mjevil
Čajna Mjevil je jedan od onih pisaca koje je teško dovoljno nahvaliti, a opet ostaje jedan od manje poznatih, naročito u nas. Dok se čeka izdanje blo čega njegovog u iole normalnom prevodu, zbirka kraće forme Looking For Jake je odličan način da se s njime upoznate. Ova zbirka s zimom mnogo veze nema, priznajem, ali joj uprkos tome ništa, zamislite, ne fali. Naprotiv: ovde su sabrane priče iz ranijeg perioda Mjevilove spisateljske karijere (prvi put uglavnom objavljene pre nego što je maznuo prvu Klarkovu nagradu), i pokrivaju širok dijapazon žanrova od „tipične“ fantastike, preko (najzastupljenijih) weird priča, do vrlo prefinjenog i suptilnog horora, a sve to sa trunčicom gorkog humora, koja legne kao kakao-prah na toplu čokoladu.
Šta ima unutra? Izdvojiću samo ponešto. Pre svega, naslovna priča uspostavlja opšti zaumno-čudnjikavi ton: tiha ali bizarna kataklizma uništava London, ljudi nestaju, čudne zveri se pojavljuju, a glavni junak, pa, traži Džejka, i kroz svoje komentare i opservacije približava nam sporo ali neumitno umiranje civilizacije. Zatim, pošto se zima i priče o duhovima slažu kao Hauard Lavkraft i rasizam, imamo i vrlo klasičnu The Ball Room. ‘Tis the Season je jedina priča koja ima veze sa zimom, mada više sa sezonom praznika. O njoj neću pričati (redovno spamujem ljude njome potkraj svake godine), čitajte je na sajtu prvog izdavača. Konačno, kao jednu od najjezivijih priča strave koju sam imao prilike da pročitam izdvajam Entry Taken From A Medical Encyclopaedia, pričicu o neizlečivom a zaraznom ludilu.
Ima tu još: ima priča o čarobnjakovom hibrisu, o ulicama koje šetaju, o užasima koji vrebaju iz pukotina u zidovima, ima jedna priča smeštena u njegov Bas Lag svet… I strip ima. Šta još poželeti?
Miloš Petrik, urednik
Winter’s Bone, Danijel Vudrel
Vatrica najlepše greje kada se prethodno smrzneš do kostiju, a roman Winter’s Bone američkog pisca Danijela Vudrela pruža baš to: promrzline trećeg stepene, i tela i psihe.
Radnja ovog romana smeštena je u retko viđenoj vrsti geta u vidu šačice propalih gradića na američkoj visoravni Ozark koja je većim delom godine okovana snegom i ledom. Stanovništvo ove oblasti deli se na obične ljude koji žive u siromaštvu i proizvođače i dilere amfetamina koji bi celokupnu radnju serije Breaking Bad opisali kao „ponedeljak“. U jednom takvom okruženju živi tinejdžerka po imenu Ri Doli, čija drama počinje kada joj jednog jutra na vrata pokucaju sudski izvršitelji sa papirom koji kaže da ako se njen otac ne pojavi na sudu određenog datuma, porodica gubi kuću. Već opterećena obavezama čuvanja mlađe braće i psihički obolele majke, tinejdžerskim problemima i egzistencijalnim krizama, Ri odlazi u potragu za svojim ocem, ne znajući ni da li je živ. Opremljena odlučnošću da sačuva porodični dom, Ri kreće tragom svog oca i pritom sreće mnogobrojne rođake i „poslovne partnere“ klana Doli.
Srž Winter’s Bone jeste krimi priča, ali je meso, ovaj, kalcijum, sačinjen od slojeva drame i psihoanalize. Puno pažnje posvećeno je komplikovanim porodičnim odnosima u klanovima Ozarka, gde su krvne veze svetinja koja se brani i životom, to jest sve dok neko nekome ne stane na žulj / uđe u teritoriju / ostane dužan, kada se te iste krvne veze jako brzo i jako krvavo prekidaju. Druga veća tema koju autor obrađuje je protagonistkinjin pogled na život u datoj sredini i društvu, koje je obavezuje apstraktnim kodom časti i požrtvovanja ne pružajući ništa zauzvrat sem očaja. Beg iz zaleđenog pakla je svakodnevni san, fizički lako izvodljiv, ali psihički potpuno neostvariv, makar za ljude zarobljene mentalitetom i tradicijom sredine. Zima kao simbol je prisutna u više oblika, kao metafora sveprisutne patnje, ali i kao sila koja otupljuje čula omogućujući život uprkos boli.
Uprkos tome što je glavni lik šesnaestogodišnja devojka, knjiga nikako ne spada u prežvakani young adult podžanr, već može da se opiše kao moderni realizam, začinjen prstohvatom žanrovskih elemenata. Stil na momente ume da bude patetičan i cheesy, ali nikad toliko da je naporan za čitanje.
Roman Winter’s Bone je objavljen 2006. godine, 2010. je po njemu snimljen holivudski film, a 2011. je dobio Audie nagradu za književnost. Nažalost, još uvek nije prevedena na srpski jezik.
Nenad Pavlović, pisac i član redakcije
Karmila, Džozef Šeridan Le Fanu
Budimo iskreni, ništa ne ide bolje uz pucketanje vatrice u kaminu i čašicu starog brendija (budimo još iskreniji, klokotanje pare u radijatoru i nošu kafe) od gotičke novele, taman dovoljno dugačke da vas zabavi na jedno snežno veče. Ako ste još i hipsterskog opredeljenja (v. pod brendi, stari) biće vam milo da saznate da je ova priča o zanosnoj vampirici Karmili jedno od najranijih dela vampirske fikcije i da je nastala čak dvadesetak godina pre Stokerovog Drakule čijim se direktnim uzorom smatra. Samim tim, to je i jedan od najranijih primera romantičnog vampira koji pleni svojom pojavom i poseduje sasvim nadljudske zavodničke sposobnosti.
Ukratko, ova novela ima sve: zamkove, smrti devica, mlade devojke koje neobjašnjivo venu, za ono doba sasvim neprilična homoerotska udvaranja, okultnog doktora – detektiva, mistične portrete iz prošlosti, urušene kapele i na kraju (glogov) kolac. Iako su ovi elementi kasnije postali klišeizirani do te mere da danas možemo da ih cenimo čisto kao istorijsku zanimljivost, Karmila ostaje interesantna priča, dovoljno uzbudljiva da vam i danas privuče pažnju. Umotajte se u ćebence i ako i malo zadrhtite neka to bude isključivo zbog onih par scena koje čak i današnjem čitaocu uspevaju da ne budu smešne već autentično strašne ili barem strašnjikave.
Ivana Nešić, pisac i član redakcije
Pajns, Blejk Krauč
Voleli ste Tvin Pinks? Voleo je i Blejk Krauč. Pre no što krenete da sipate drvlje i kamenje po čoveku, možda da prvo pročitate pogovor? Čovek tu sasvim lepo objasni da je još od dečačkih dana pokušavao da napiše nastavak za Tvin Piks koji ga je očarao kao dečaka… rezultat toga je na kraju bila trilogija Vejvard Pajns (Wayward Pines), s Metom Dilonom u glavnoj ulozi. A ne, to je serija rađena po knjigama, a u kojoj Dilon glumi glavnu ulogu. Ukoliko gledate seriju, do pete epizode priča još iole ima veze s knjigama, posle toga – ostalih pet epizoda – i ne baš. Naravno, kad se prvih pet epizoda koncentriše na prvu knjigu, a drugih pet na ostale DVE.
Dakle, volite Tvin Piks, volite triler, volite misteriju, volite ogromne obrte koji vas ostave bez daha? Sposobni ste da ugasite poneki sitni centar za logiku i zanemarite pokoji detalj? Onda je ovo pravo štivo za vas! Jer kad uzmete knjige u ruke, nećete ih spustiti dok ne pročitate i poslednje slovo i urlate NEEEEEEEEEEEEEEEEE HOĆU JOOOOOŠ.
Itan, agent Tajne Službe, u potrazi za nestalom koleginicom zaglavi u gradiću Vejvard Pajns koji je kao iz bajke, a zapravo je sve uvrnuto, svi su pod stalnom prismotrom, niko ne priča ni o čemu i svi se boje Velikog Brata o kojem ne govore i niko ne sme da napusti grad. Električna ograda i tako. To što jedni misle da je jedna godina, drugi da je druga… nikom ništa. Kad na kraju prve knjige otkrijete istinu o gradiću i mislite e, to je to, nema više uzbuđenja… ne brinite, kroz visinske pripreme u drugoj knjizi protutnjaćete dok kažete „keks“, a treća će vas toliko protresti da ćete za promenu hteti da čitate Tihi Don ili tako nešto… mirno i tiho.
Miljan D. Tanić, član redakcije
Jedan komentar