Zlo vreba u divljini

Jedan od priloga listi za čitanje uz vatru bio je preobiman, tako da ga izdvajamo kao poseban tekst. Uživajte.

Bilo da ste od onih koji mogu sebi priuštiti vatru, te se njome braniti od zimske hladnoće i mraka, ili kuburite sa varljivom spravom zvanom radijator – tako često depresivno hladnom, sigurno je da časove koji pripadaju domenu duge noći provodite u introspekciji. A o čemu je čovek radiji da razmišlja: o tome kako aberacije vrebaju u onoj divljini od koje se ogradio zidom i sakrio pod ćebetom, ili o avetima industrijskih gradova i gospodinu Hajdu koji jedva čeka da iskoči iz svih nas? Uz procenu da većinski odgovor glasi ono prvo, evo preporuke za čituckanje dve izrazito kratke novele, koje obe možete slistiti pre no što lojanica dogori a ognjište zavapi gladno za još jednom panjinom. U pitanju su jedna mračna ruska i jedna još mračnija velška pripovest, donekle tematski srodne.

Vij, Nikolaj Gogolj

Uz malo sreće, ugrabili ste ovo delo kao zasebnu knjižicu u prevodu Stanislava Vinavera. Uz još malo sreće, dobro se sećate TV-filma Sveto mesto”, dela našeg velikana Đorđa Kadijevića: inače, malo slobodnije ali vrsne interpretacije ove priče (uprkos amputaciji ključnog antagoniste – cara podzemlja i šume). Vatra pucketa iz ognjišta i sa lojanice (ili iz fenjera, ako ste malo moderniji), a vi čitate i znate da više nećete da idete kod babe u selo, jer tamo zbilja nečega ima, očiju mi.

vij-viy-korice

„Vij”, korice

Ovo je jedna standardna priča po receptu: čovek negde putuje. Kao i po receptu mladić sreće devojku”. Mladić je bogoslov, devojka je polovinu radnog vremena baba-veštica a drugu polovinu mrtva, premlaćena omladinka koja ustaje sa odra željna osvete. Mladić, krivac za njenu nedovoljno uspelu smrt, pokušava da se načini nevidljivim dok je opojava – prve, pa druge, pa treće noći. Simbolično, on gradi i ograđuje se magijskim krugovima i ispisima; ali nuto vraga – od sile zlobne i crne prirode se ne može pobeći: jer biće po imenu Vij, vladar šume i svega mračnog, jedini može da ga vidi. Na kraju seoska crkva zaraste u šumu, samo da bi Vam dokazala poentu onoga što sam tvrdio: u divljini čuči nesavladivo zlo.

Priroda smrću hrani novi život a u njoj ništa zbilja ne umire, ceo ovaj svet je tirjan tirja… mračno i negostoljubivo mesto, a uvek ste sumnjali da ona bakina susetka u selu ima nameru da Vam se popne na leđa i odjezdi sa i na Vama u polje. I odjednom, ognjište slabo tinja a ćebe je tanko, i pitate se koliko doboko u varoš može da zađe Vij, najgnusnija od svih aberacija i gospodar divljine, sam – pošto polovnu radnog vremena provodi slep a drugu polovinu svevideć. Da li bi mogao da nađe kućerak u kome se grejete i u koji ste se zagradili, ili bi morao da naiđe praćen hordom drugih aspida, pa biste ga mogli čuti unapred?

I šta to još, osim njega, vreba u onim tamo šumama ukraj reke – i da li je to dovoljno moćno da vas poseti i u bezbednoj varoši, obezbeđenoj takvim novotarijama kao što su gasna lampa, gasna rerna i zelene tapete pune arsenika? I to nas dovodi do druge novele registrovane pod ovom stavkom…

Veliki bog Pan, Artur Maken

Svi znamo da od mračnog Rusa (koji voli da popije) jedino mračniji može biti severnjački keltski um (koji voli da popije). Artur Maken, sumnjivo opskurna ličnost, najpoznatiji postade po noveli Veliki bog Pan”, delu koje Stiven King smatra najboljim ispisom na engleskom jeziku, a koje je Lavkraft pokušao prepričati za šire mase i ljubitelje pulp književnosti kroz svoj Danički užas”.

„The Great God Pan", korice

„The Great God Pan”, korice

Šta može zadesiti ljudski rod kada gradski doktori krenu da petljaju sa mračnom nam, predačkom, prirodom? Ništa sem radnje ove knjige. Zaposednutost i trudnoća žene kojoj je doktor skalpelom otvorio treće oko posred mozga. Grozna sila prirode i paganizma izrođena iz tog braka, koja je polovinu radnog vremena lepa devojka a drugu polovinu grozna zver koja zajahuje i siluje šta stigne (primećujete li nekakav ključ u dva navedena dela). I naravno, činjenica da se ta sila ne libi udati se, te muža učiniti propalicom i beskućnikom – gde na primeru gledamo kako nemilosrdna furija majke prirode (u ovom slučaju Medeja, a ne Gea) ruši tu instituciju doma u koju smo, zalud, pokušavali da uteknemo tokom svih ovih milenijuma civilizacije. Ne libi se ni otići u Ameriku i tamo praviti orgije u kojima ukazuje i na svoju pravu, dvoplolnu prirodu.

I posle niza samoubistava koje izazove po povratku iz Kolonija, misteriozno dete Pana izgleda da nema nikakvu nedoumicu oko sopstvenog samoubistva, saterano u ćošak. Time nam, konačno, nanovo ukazuje na mučnu činjenicu: čovek brine oko smrti, a Majku Prirodu zabole uvo, rog i pipak za istu.

A evo još jedne karakteristike koju obe ove novele poseduju: po izvršenju svoje uklete misije, sile zle divljine se, naizgled, samounište. Mi znamo da je u pitanju varka: jer ima li većeg prevaranta od Kruga Života? I vatra u ognjištu nanovo postaje hladna…

Relja Antonić, likovni umetnik, pisac, frilenser-veštac i član redakcije

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *