Čudni SF, pravi SF, najbolji na svetu!

Zašto toliko volimo fantastiku? Pa, između ostalog, zato što nam omogućava ili olakšava da zamislimo nešto što nam ne bi palo na pamet; zato što nam proširuje horizonte zamislivog. U ovoj listi donosimo izbor od sedam dela naučne fantastike u književnosti i stripu čija je glavna snaga upravo to.

Stanica Perdido (Čajna Mijevil) – Miloš Jocić, saradnik redakcije

Stanica Perdido (Moć knjige 2003; u originalu Perdido Street Station), prvi roman Čajne Mijevila i jedan od njegova dva do sada prevedena kod nas, i dalje predstavlja piščevo najbaroknije delo; gustu proznu reku granajućih priča, u kojima odbegla čudovišta bivaju lovljena od strane gradskog čarobnjaka koji, u fantazijskom velegradu Novom Krobuzonu, živi u iznajmljenim garažama umesto u visokoj kuli od kamena.

U originalu pisana gustim tehno-viktorijanskim jezikom, stilski arhaizovanim ali istovremeno obogaćenim živim slengom ulice, Stanica Perdido je svetonazorski slojevito delo kiberpanka, stimpanka, magipanka, petparačke naučne fantazije, horora i urbane fantastike. Glavni likovi romana zaista su punk-eri, društvene izbeglice i parije na periferiji: oni su gerila-novinari, avangardni umetnici i ratnici izgnani iz svoje šamanske domovine. Na drugoj strani, njima se suprotstavljaju genetski modifikovani košmari, tiranski političari, kao i ekstradimenzionalni polubogovi, nadrealna čudovišta koja se ne hrane krvlju heroja, već Vremenom, Idejama i Tkanjem stvarnosti.

Pisan od strane autora koji, po sopstvenom priznanju, želi da se okuša u svim žanrovima popularne književnosti, roman Stanica Perdido je triler, noar, i politička drama, smešten u čudovišni megalopolis u kojem je magija tek još jedna inžinjerska disciplina, gde se mašinoalhemijom leče bolesti, čiste putevi i prave nuklearne bombe. Ipak, u svojoj srži, koju obmotavaju brojni slojevi Mjevilovog uzbudljivog weird fantasyja, Stanica Perdido je mitska i univerzalna priča, moderno topla i potresna – o Junaku koji, u svojoj Potrazi, poput heroja iz bajke odlazi u čarobna i opasna mesta kako bi izlečio svet i samog sebe.

The Filth (Grant Morison) – Miloš Petrik, urednik

The Filth predstavlja tematski i motivski nastavak The Invisibles, kultnog Morisonovog serijala iz devedesetih, ali narativno ne stoji ni u kakvoj vezi sa njim. Uprkos mnogo boljem crtežu i grafičkoj opremi uopšte, nije stekao ni kod kritičara, a ni kod publike sličan status.

Priča prati Grega Filija, sredovečnog samca zavisnika od pornografije koji je, i ne znajući, zapravo Ned Slejd, agent misteriozne pararealne organizacije posvećene održanju stabilnosti stvarnosti: uz pomoć koleginice Majami Nil i genetski inženjerisanog kosmonauta/šimpanze Dimitrija-9 Slejd se kroz izlomljene i bizarne stvarnosti lomata u pokušajima da u isto vreme zauzda Sile Negativiteta (nego kako nego brutalnim nasiljem) i da provede dovoljno vremena u ulozi paraosobe Grega Filija da bi se adekvatno brinuo o kućnom ljubimcu mačku Toniju jer ga njegov simulakrum zlostavlja umesto da ga pazi, i ako ovo nije najviše sinopsisa što može da stane u jednu rečenicu, ja ne znam, a ni do pola nisam stigao.

Kris Veston (Dredd, The Invisibles) i Geri Erskajn (Knights of Pendragon, Dan Dare) na više no uverljiv način oživljavaju svih pedeset nijansi sumanutosti umetnički uguranih u kratkih trinaest brojeva ili jedno velikačko de luxe izdanje.

Infinite Jest (Dejvid Foster Volas) – Tijana Tropin, član redakcije

Zašto Infinite Jest (Beskrajna šala, lakrdija itd?)

Pa, kao prvo, to je jedan od najvažnijih i najboljih romana na engleskom jeziku koji su se pojavili u poslednjih dvadeset godina (a pojavio se pre devetnaest); kao drugo, beskrajno je uvrnut; i kao treće, ljudi uglavnom ne znaju da je SF jer… jer ga nisu tako reklamirali. Infinite Jest ne samo što je SF nego je ona retka zverka, čisto satirični SF koji često sumanute premise spaja sa otrovnom vivisekcijom i disekcijom američkog društva i ljudske psihe podjednako.

Kad malo razgrnemo naslage stilskog ludila, fusnota, i posebno tenisa, otkrivamo distopiju u nastajanju i to u vrlo bliskoj budućnosti, u kojoj su se SAD, Kanada i Meksiko ujedinili u nešto po nazivu… O.N.A.N., kvebečki teroristi (u invalidskim kolicima) divljaju, sam Kvebek je pretvoren u radioaktivnu pustaru kojom haraju džinovske deformisane bebe i čopori divljih hrčaka (da, dobro ste pročitali), Raš Limbo je bio predsednik (dok ga nisu ubili) i tako dalje i tome slično.

Treba biti pošten pa reći da se sve ovo većinom mora iskopati između redova – beskrajnih redova – o tenisu, o talentovanoj, uvrnutoj i bolesnoj porodici Inkandenca, o depresiji, narkomanima, tenisu, sitnim kriminalcima i drugom polusvetu, avangardnom filmu, kultnim radio-emisijama i devojci toliko lepoj da je primorana da nosi veo, i naravno, o tenisu.

(Ako vas baš zanima: naslov se odnosi na kratak film koji izaziva trenutnu i doživotnu zavisnost kod svakog ko ga pogleda. Da, činjenica da je preuzet iz Hamleta ima mnogo veze sa zapletom.)

Godina u linearnom gradu (Pol Di Filipo) – Nenad Pavlović, član redakcije

Jednog običnog dana, na dosadnom knjiškom štandu, jedan dečak na dnu kutije sa polovnim knjigama nalazi naslov koji ga odvodi u fantastičan svet… Ovaj kliše, srećom, nije zaplet knjige „Godina u linearnom gradu“, već priča o tome kako sam tu knjigu našao. Zaplet knjige je mnogo neobičniji.

U modernoj metropoli ljudi žive normalnim životima: putuju, rade, plaćaju račune, druže se… Retko ko ima vremena da razmišlja o svetu oko sebe. Sem protagoniste, koji, kao pisac kosmogene fikcije, postavlja pitanja o stvarima koje svi ostali uzimaju za gotovo: zašto je njihov grad uzak, a dugačak? I koliko je zapravo dugačak? Kuda ide voz metroa, i odakle? Odakle dolazi hrana i drugi proizvodi? Da li postoji veza između krijumčara zabranjenih relikvija i sve češćih zemljotresa? Iako je jako kratak, ovaj roman (novela, zapravo) funkcioniše na više nivoa.

Kao slice of life roman, o običnom životu u gradu tokom jedne godine, kao filozofsko delo o poimanju realnosti, i kao suludi SF o suludom svetu koji postaje sve neverovatniji sa svakim odgovorenim pitanjem. Autor romana, Pol Di Filipo (Paul Di Filippo) nije postigao značajnu popularnost i svetu (i kod nas), ali jeste u rodnim mu SAD, gde je napisao i objavio sijaset romana i novela, i profesionalno se bavi SF kritikom. „Godina u linearnom gradu“ je kod nas izašla 2003. u izdanju „Moći knjige“, u jako ograničenom tiražu, i danas se teško može naći, sem možda na dnu neke kutije…

Metabaroni (Alehandro Žodorovski) – Jelena Jokanović, kopredsednica Udruženja „Sakurabana“

Kad mi neko kaže kako je čitao neverovatno bizaran strip, moje prvo pitanje glasi: „Da ga nije pisao Žodorovski?“ Ovakva reakcija je rezultat mog vatrenog krštenja po pitanju dotičnog pisca/sineaste/gurua, iliti susreta sa serijalom „Metabaroni“. U pitanju je campy spejs opera koja deluje kao sudar linčovske Dine, elementa Warhammera 40K, prenaglašene grčke tragedije i totalne psihodelije sa sve parodiranjem Ratova zvezda jer ceo zaplet prepričavaju komične karikature droida.

Priča inače prati porodicu žestokih ratnika od kojih se svakom dešavalo nešto totalno poremećeno – jedan je kastriran pa jezato sebi usadio mehaničku karlicu kojom upravlja svemirskim brodom, drugi je ubrzo posle rodjenja ostao bez glave pa zato ima metalnu (što mu nimalo ne smeta dok ne poželi da upozna ljubav, pa onda sebi presadi glavu poslednjeg pesnika u galaksiji, koji se slučajno zove Krleža), treći je zapravo žena koja rodi dete kojem je i otac i majka (izvadila je sebi moždane ćelije koje je pretvorila u spermatozoide, ne pitajte) – da ne pominjem incest, potoke krvi, sakaćenja, ubistva i fatalne ljubavi. I to sve u galaksiji u kojoj postoje i genocidni svemirski kenguri, pseudo-Bene Geseritski red koji u jednom momentu predvodi dvoglava majmunica i džinovska mutirana vaška nameračena da posisa krv celom čovečanstvu koja iz nekog razloga izgleda kao gola žena sa očnjacima.

Sumanuta dešavanja se smenjuju neverovatnom brzinom, pa je tako moguće da se samo jedna beznačajna rečenica posveti događaju gde je  protagonista pobedio armiju od 300 000 šizofrenika u kojima se probudio kanibalski poriv pa su zapucali na prestonicu da poručkaju cara hermafrodita. U nekom momentu (da budem iskrena, već kod druge sveske) lepo odustanete od neverice i zdravog razuma i samo sležete ramenima na svaki novi bezumni detalj – u tome je i cela draž Žodoa, posle njega je sve normalno.

Nausika iz Doline Vetra (Hajao Mijazaki) – Ivana Mijić, saradnik redakcije

Čuveni studio Gibli u junu ove godine slavi trideset godina od osnivanja. Samom osnivanju umnogome je doprineo veliki uspeh Nausike iz Doline Vetra (Kaze no Tani no Naushika), Mijazakijevog filma iz 1984. Međutim, malo manje je poznato da ovaj film ima i svoj predložak u vidu istimenog manga serijala, takođe Mijazakijevog čeda, koji je izlazio punih dvanaest godina, od februara 1982. do marta 1994.

I dok film, baziran na prva dva od ukupno sedam tomova serijala, ostaje u okvirima priče o princezi Nausiki kao mesijanskoj figuri koja u post-apokaliptičnom svetu ostvaruje harmoniju između čoveka, tehnologije i prirode, manga ovaj odnos stavlja pod veliki znak pitanja, dok sama Nausika na kraju postaje svojevrsni anđeo uništenja.

Raskorak artificijelnog i prirodnog ili duhovnog velika je i važna tema SF-a. Način na koji je ova tema obrađena u serijalu, međutim, predstavlja određeno pomeranje koncepta. Na prvom mestu to je rodna promena iz junaka u junakinju (jer protagonista, onaj koji je „izabran” da uspostavi harmoniju, gotovo je uvek muškarac, dok su jake ženske figure najčešće biblijske Eve, one koje otvaraju oči svom partneru, tj. spasitelju). Princeza Nausika je, dakle, heroj predodređen za velika dela, heroj koji odlazi u potragu za spasenjem i na tom putu višestruko problematizuje pitanje genetskog inženjeringa i bioloških manipulacija, ali i svoj odnos prema samoj sebi i odlukama koje donosi. Još jedno bitno pomeranje jeste činjenica da ovde junakinja nije akter izgradnje novog, boljeg društva, baš naprotiv!

Kada na samom kraju postane jasno da postojeću civilizaciju treba razoriti da bi nastao najbolji od svih mogućih svetova, Nausikin odgovor jedno je samouvereno Ne. Poimajući Život kao središnu misteriju Sveta, Mijazakijeva heroina veruje da budućnost treba graditi na temeljima postojećeg, nasleđenog stanja, i time, kako će se ispostaviti, svesno dovodi u pitanje opstanak čitavog ljudskog roda. Naposletku, mislim da je jasno da ovaj serijal pokreće mnoga važna pitanja i da ga treba čitati, pa makar i kao još jednu potvrdu neprikosnovenog pripovedačkog majstorluka Hajaoa Mijazakija.

Ubik (Filip K. Dik) – Relja Antonić, umetnik i član redakcije

Zašto je ovo najčudnije delo najčudnijeg pisca u čudnoj istoriji? Ima u njemu svega – Severnoameričke Konfederacije 1992, turističkih obilazaka Meseca i parapsiholoških fenomena – ali takvih (ili sličnih) elemenata ima i u mnogim delima mnogih drugih autora. Problem leži u neobičnoj i kontradiktornoj mešavini teskobe i agorafobije kakvu je verovatno samo Fića umeo da izazove u čitaocu. Drugi su nam donosili ili jedno, ili drugo.

I da vam ne pokvarim knjigu (iako je stara skoro pola veka, bolje da je sami pročitate), kao što imam običaj da (ne)namerno učinim, navešću samo nekoliko zapanjujućih detalja, onih koji ne čuče i u delima drugih spisatelja. Deformisana mutantska kreatura koja citira Šekspira (Ričarda III, naravno). Iritantna, pričljiva vrata, koja ne dozvoljavaju protagonisti da izađe iz stana dok ne ubaci novce: jedinstveni spoj klaustrofobije sa idejom savršene tehnologije koja će nam „popraviti živote”. Veoma neugodan model… zagrobnog života, moglo bi se reći. Sveprisutna pretnja Entropije i… SF-demona (parazita, u svakom slučaju). Bog u spreju. Čovek-bomba na naduvavanje. Reciklirana izjava iz ČUVD koja treba da nam ukaže na uspavani nacizam u američkoj opštoj svesti. Egzistencijalno pitanje – šta je stvarno, šta je varka? Sve o čemu je Dik pisao, zgužvano u jedno remek-delo.

Pročitajte, pa ćete videti. Ako ste čitali, podsetite se.

Toliko od nas za sada. A vi? Koje je vaš omiljeno SF sredstvo za otvaranje mozga?

redakcija i saradnici