Film Kevina Konora „Ljudi izgubljeni u vremenu“ (1977) je direktan nastavak filma „Zemlja izgubljena u vremenu“ iz 1975. godine, a oba dela su nastala po delima Edgara Rajsa Berouza, čoveka koji nam je podario večne junake poput Tarzana i Džona Kartera sa Marsa.
Kao nastavak, film se bavi majorom Benom Mekbrajdom koga tumači Patrik Vejn i njegovom potragom za Bovenom Tajlerom (Dag Mekluri) koji je nestao u ekspediciji na Antarktiku. Patrik je verovatno poznatiji kao sin Džona Vejna iako je imao veoma dugoročnu filmsku karijeru mahom po očevim filmovima. Zanimljivo je da se Vejn mlađi iste godine pojavio i u filmu „Sinbad i tigrovo oko“, Sema Vanamejkera.
„Ljudi izgubljeni u vremenu“ su većim delom snimljen na lokacijama na Kanarskim ostrvima, čiji pejzaži odista deluju magično. Grad Lobanja i njegovi stanovnici, iako otkriveni kroz neuverljivu animaciju, nose veoma prepoznatljiv pečat ilustratora Frenka Frezete. Takođe, ako se obrati pažnja po zidovima pećina se mogu videti Frezetini crteži. Ovaj ilustrator je tokom 60-tih godina dvadesetog veka ilustrovao Berouzove priče za novine i časopise.
Da, specijalni efekti su pomalo neujednačenog kvaliteta i ima ih u manjoj meri no u prethodnom filmu te danas izgledaju smešno, ali nisu smetnja razvitku likova. Zanimljivo je da su obe glumice kasnije imale relativno uspešne filmske karijere. Sara Daglas je posle ovog filma otišla da glumi u „Supermenu“ (1978) i „Supermenu 2“ (1980), kao i u „Konanu uništitelju“ (1984); dok je Dana Džilespi, koja izgleda kao Rakel Velč za siromahe, posle „Malera“ (1974) Kena Rasela glumila u filmu Nikolasa Roega „U lošem času“ (1980).
Film „Ljudi izgubljeni u vremenu“ se razlikuje od knjige u nekoliko stvari. Naime, izgubljeni svet je „polarni kontinent“, a ne unutrašnjost polarnog ostrva. Takođe, pojedini likovi prežive u knjizi dok su njihove filmske sudbine daleko mračnijeg karaktera i verovatno najbitnije, knjiga se završava sa dva venčanja, dok se niko ne uzme na kraju filma.
Iako su film proizvele dve kompanije, „Amicus Productions“ i „American International Pictures“, prva je bankrotirala pre izlaska filma, tako da je druga pokupila sve lovorike. Komotno se može reći da je „Amicus Production“ predak današnje producentsko-distributerske kuće „Asylum“, jer su pre izleta u srednjebudžetski film pravili veoma niskobudžetne horore namerene mlađoj publici.
Milan Krunić
„Ljude koje je vreme zaboravilo“ pogledajte na Festivalu fantastike u Muzeju Jugoslovenske kinoteke
Jedan komentar