Suptilna strava nagoveštaja i misterije

ladne-noge

„Hladna ruka u mojoj” Roberta Ejkmana
Orfelin, 2016.

Na radost ljubitelja fantastike i neobične proze, a pre svega horora, edicija „Poetika strave” novosadske izdavačke kuće Orfelin je zaživela, pa tako sada u rukama imamo već četvrtu knjigu u okviru ove biblioteke: zbirku priča „Hladna ruka u mojoj“ engleskog pisca Roberta Ejkmana (Robert Aickman, 1914–1981). Reč je o autoru koji do sada nije prevođen na srpski jezik, a čija je proza izuzetno zanimljiva i netipična, što ovo izdanje čini posebno značajnim.

Ejkman ne spada među najizvikanije, najpopularnije i najprodavanije pisce strave 20. veka, ali to nipošto nije odraz kvaliteta njegove proze već zaista specifične poetike udaljene od konvencionalnijih i traženijih vidova horora. Šta više, Ejkman svoju prozu nije ni nazivao hororom, već se držao termina „čudne priče” („strange stories“), insistirajući na suptilnom oneobičavanju, realistično opisanoj i pomerenoj psihologiji junaka i odsustvu direktnog sukoba sa zlom, tj. sa čudovištem(ima), i telesnog užasa, uobičajenih za horor prozu. Šta više, kod Ejkmana čudovišta vrlo često uopšte i nema, što, opet, ne znači da nema strave. U njegovim izuzetno vešto i lepo napisanim pripovetkama, koje se na originalan način nadovezuju na tradiciju priča o duhovima često i ne otkrivamo kakva je pretnja zapravo visila nad glavom protagonista, jer se pisac i ne bavi toliko pretnjom koliko psihološkim stanjem junaka i njihovim utiscima i slutnjama. Atmosferu pretnje i oneobičenosti Ejkman ovaploćuje strpljivim nizanjem detalja i natuknica koje govore da nešto, prosto, nije u redu…
Međutim, u slučaju njegovih najuspešnijih ostvarenja – a kvalitet pisanja kod Ejkmana ne oscilira puno – čak i u situaciji u kojoj nismo posve sigurni šta se u priči dogodilo, i kada je ona bez klasičnog razrešenja ili zaključka, ipak ostaje dubok utisak koji se dugo pamti, čak i kada se detalji uveliko zaborave.

Ejkmanove pripovetke su zbog ovih karakteristika nezahvalne za prepričavanje, a odustvo očiglednih poruka i rešenja ostavlja mnoge čitaoce i proučavaoce zbunjenim, pa čak i frustriranim.

Dobar primer je jedna od najboljih priča iz zbirke „Hladna ruka u mojoj”, pod nazivom „Konačište”. Čovek na službenom putovanju, u noći, ostane gotovo bez benzina, izgubljen na nepoznatom delu puta. Kada ugleda gostionicu, reši da svrati na večeru, i da potom potraži i informaciju gde bi i kako mogao da dođe do goriva ne bi li nastavio put. U gostionici zatiče vrlo čudnu atmosferu, goste i osoblje koji se neobično ponašaju… Jedu nesvakidašnje obilne obroke; gostioničar ih sve lično poznaje; redovno tu dolaze da bi se, kako kažu, sakrili od surovosti sveta; niko nije sam u sobi, već je deli sa drugim gostima – te i protagonista, hteo ne hteo, dobija cimera, u sobi u kojoj iza zavesa nema prozora… U toku noći čuje krike, ali ne može da utvrdi odakle potiču jer je cimer izašao i zaključao ga u sobi, a kada se vrati, čini mu se da to i nije isti čovek, mada nije sasvim siguran. Na kraju, ipak, nema otkrivanja tajni neobične gostionice, niti protagonista bude fizički ugrožen – sva energija pisca usmerena je na suptilno i elegantno građenje atmosfere misterije, koja bez odgovora dobija na snazi i poprima šire i dublje razmere, i ostaje urezana u čitaočevom sećanju…

Slična je situacija i sa pričom „Upoznati gospodina Milara”. U zgradu u čijem potkrovlju stanuje mladi pisac u pokušaju, u prostorije ispod njegovog stana, doseljava se neobična firma, na čijem je čelu tajnoviti gospodin Milar iz naslova, koji u svojoj kancelariji provodi čitave dane i noći, tobože zato što firma zaista ima izuzetno mnogo posla. Ipak, iz prostorija se neretko čuje neobična buka, noću na hodnik istrčavaju preneražene i preplašene devojke, a mladi pisac počinje sve dublje da sumnja da se firma nipošto ne bavi normalnim poslovima, i oseća sve veću potrebu da se iz zgrade iseli…

I ovde je opis neobičnog soja koji se okuplja u prostorijama misterioznog Milara sveden na minimum – ta je družina prikazana tek u obrisima – dok se Ejkman detaljno bavi posledicama koje naslućena izopačenost ima na glavnog junaka, čijim očima sve i posmatramo. Ejkmanovi likovi nisu ljudi od akcije, koji će se hrabro i drčno uputiti u srce misterije, razbivši vrata nogom, ili makar zatraživši odgovore u žustroj raspravi. Oni su senzitivne osobe, obeležene možda ne naglašenom, ali osetnom melanholijom, za koje boravak u ovom svetu, osim što je uglavnom neugodan, biva začinjen i dobrim dozama misterije. Dok događaji u priči traju, njihova osećanja u vezi sa nagoveštajima neobičnog ili čak opasnog, isuviše su jaka da bi se bavili razotkrivanjem, te je i fokus Ejkmanovog pripovedanja više na njihovoj percepciji i ambijentu u kojem se nalaze, nego na kakvoj široj slici. Njihov doživljaj sveta obeležen je nesposobnošču saznanja i spoznaje celine – umesto moći razuma i jake volje, u centru Ejkmanove pažnje su nedorečenost banalne svakodnevice, tajnovitost, i svet koji kao najlogičniju posledicu ima zbunjenost i smušenost, ili čak strepnju i strah.

Najkonvencionalnija u zbirci jeste priča „Stranice iz dnevnika jedne mlade devojke”, za koju je Ejkman dobio Svetsku nagradu za fantastiku 1975. godine. Posredi je vampirska priča – jedino je u njoj čudovište opisano na žanrovski, prepoznatljiv način – ali, opet, čitaoci koji očekuju razbacivanje očnjacima ili krvlju, ostaće razočarani, budući da najveći deo priče zauzimaju opsežni opisi sredine i različitih raspoloženja autorke redova iz dnevnika koje čitamo – to jest, mlade i pomalo razmažene Britanke, što sa majkom i ocem putuje po Italiji. Ona opisuje svoj susret sa vampirom i početak romanse sa njim, koja će se završiti njenim prelaskom u drugačiji oblik postojanja, što u ovom slučaju za protagonistkinju ne predstavlja tragičan kraj – već, naprotiv, oslobođenje od stega koje su joj se uveliko smučile…

Knjiga, osim osam pripovedaka, sadrži i relativno opsežnu biografiju autora, kao i dug analitički esej u kojem dr Dejan Ognjanović, urednik edicije „Poetika strave”, nastoji da pronikne u suštinu specifične Ejkmanove proze. Sveukupnom doživljaju, kako nas je Orfelin već i navikao, ponovo doprinosi i luksuzna oprema – tvrde korice i atraktivna naslovna strana, dizajnirana od strane slikara i ilustratora Dragana Bibina. Kad se sve sabere – „Hladna ruka u mojoj“ jeste knjiga koju zaista vredi imati u kolekciji.

Print Friendly

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *