Bundevdanski maratoni

Došla je i sezona horora. Bilo da ste od onih koji se oblače u kostime da bi se pretvarali da su nešto što nisu (za razliku od redovnog života u kojem se pretvaraju da su nešto što nisu bez presvlačenja), bilo da ste od onih koji će prosuti utrobu nekoj bundevi i pretvoriti je u nešto jestivo, bilo da ste od onih koji prosto vole horor film, ova lista je za vas.

Možda ste i od onih koji slave sv. Luku. Nema veze, ovo je i za vas. Tolerantni smo.

Predstavljamo vam četiri tematska horor maratona: uživajte.

I’m Too Sexy For This Halloween (Body Horror)

Miloš Cvetković, član redakcije

Postoji nekoliko bitnih stavki kod planiranja filmskog maratona, a naročito horor filmskog maratona, a još naročitije tematskog. Kao prvo bitno je izabrati filmove tako da ukupna dužina trajanja bude u domenu ljudske izdržljivosti (konkretno, ovih pet filmova sveukupno traju 447 minuta), zatim je važan redosled filmova – nikako, ali nikako ne treba tempirati one nešto sporije, introspektivnije filmove za gluvo doba noći – i naravno da je bitna i sama tema, odnosno motiv koji objedinjuje izabrane filmove, a na to se može nadovezati i poslednja i nikako najmanje bitna stavka – izbor društva za gledanje.

Rabid

Kad god neko spomene body horror i seks (vidi pod: stvari koje idu zajedno) prvo što će vam proći kroz glavu (nakon što se zapitate da li je trebalo da prihvatite poziv na ovo filmsko druženje, i zašto je soba za gledanje filmova smeštena u podrumu…) jeste ime kanadskog reditelja Dejvida Kronenberga. Umesto nešto očiglednijeg izbora – Shivers tj. filma u kome se Kronenberg pozabavio temom zombija u ne-zombi hororu (i ovi su gladni vašeg mesa, ali ne na taj način…) – ništa manje dobar izbor je Rabid tj. film u kome se Kronenberg pozabavio temom vampira u ne-vampirskom filmu. Rabid je ginekološki hladan i precizan, kao i većina Kronenbergovih filmova, a dodatni bonusi su: Merilin Čejmbers u glavnoj ulozi, kao i to što se film nedavno pojavio u blu-rej verziji. Klasik za zagrevanje i dobar početak uzbudljive večeri!

Society

Ako prethodni film nije pomogao da se bar malo otkravite (i zanemarite zlokobnu hrpu crnih kesa za đubre i lepljive trake u ćošku…) tu je groteskno zabavan debi Brajana Juzne. Society je od početka do kraja prošaran za dovoljno efektne društvene satire, uvrnutih halucinacija i incestuoznih insinuacija (zabava za celu porodicu!), koje kulminiraju u lavkraftoidnoj orgiji u koju se bukvalno možete utopiti, okupani ko zna sve kakvim telesnim tečnostima, da bukvalno ne znate gde vam je dupe a gde glava (možda na istom mestu?). Ako ste se baš tada zaputili ka vratima otkrićete da su zaključana, i da je vreme za sledeći film (zvuk lepljive trake)… 

La lengua asesina

Vreme je za malo komedije! (Lepljiva traka odmaže pri smejanju, ali budite uviđavni i nemojte da  vrištite, jer to ometa gledanje filma…) Ovaj opskurni biser(čić) ima ponešto od zločestog duha koji provejava filmovima Aleksa de la Iglesije, žanrovski ga je teško definisati i još teže opisati, ali recimo samo da je vlasnica pomenutog ubilačkog jezika Mindi Klark (vidi: Return of the Living Dead 3), i da je film pun šarmantnih scena u kojima jezik uglavnom nezavisno od vlasnice pokušava da pojede, posrče, seksualno zadovolji i ubije (nešto od toga i istovremeno) gotovo sve što mu se nađe na putu. U tom smislu ovaj film je i idealan uvod za naredni…

Bad Biology

Ukoliko (još) niste pogledali niti jedan film Frenka Henenlotera, citiraću vam ovom prilikom Aleksandra Janjića: “Ako ste još uvijek Henenlotter-virgin, izgubite nevinost uz Bad Biology, zatim budite promiskuitetni sa Frankenhooker i Basket Case trilogijom, a onda se počastite veličanstvenim Brain Damage i spoznajte pravu ljubav. Ili gadost.” Najnovija Henenloterova horor/komedija/romansa (ili gadost) jeste priča o njoj – koja ima sedam klitorisa, i njemu – koji ima ogromni penis što poseduje sopstvenu volju. Možda mislite da možete da zamislite gde sve to vodi, ali će vas ludačka završnica sa stop-motion penisom sasvim sigurno demantovati.

Nekromantik

https://www.youtube.com/watch?v=q8iyMxTeB2Y

I dok se polako bliži svitanje, i svi su već dovoljno opušteni (računajući i konopce kojima ste vezani…), pravi je trenutak za malo romantike. Nekromantik je manje horor a više (bolesno) romantična drama sa elementima smrti i raspadanja. Ovakve tople ljudske priče najbolje je ostaviti za kraj, jer čak i ako zadremate tokom gledanja, sveopšti lirski ugođaj ove klasične momak-sreće-devojku-sreće-leš priče prisutan je tokom svake nasumične scene sakaćenja i nekrofilije na koju se trgnete iz dremeža (nadajući se kako je sve ovo sam, samo ružan san…). Nekromantik od nedavno ima blu-rej izdanje, baš kao i Nekromantik 2, te obavezno proverite – ako ste i dalje odmorni i raspoloženi za nastavak horor maratona – da li vaš domaćin/otmičar poseduje i nastavak. Ako ništa drugo, vaše briljantno poznavanje žanrovskog filma će ga neizmerno obradovati, verujte mi na reč…

Nastavci bolji od originala! 

Dr Dejan Ognjanović, pisac i kritičar

Za sve papagaje zaljubljene u refren da nastavak nikad ne može biti bolji od originalnog (prvog) filma, evo pet odličnih naslova koji se, svi odreda, nastavljaju na takođe vrlo dobre ili odlične, ali uspevaju i da ih prevaziđu! O, zar i to može? Evo, i to u dve kategorije:

1) Samog sebe nadmašio:

Frankenštajnova nevesta (The Bride of Frankenstein)

Uz sve poštovanje prema prvom Frankenštajnu kao utemeljitelju jezika horor žanra u okvirima američkog filma 1930-ih, mora se reći da Džejms Vejl u Nevesti značajno nadmašuje samog sebe (i svoj original) na skoro svim pojmljivim nivoima. Pre svega glumački, jer osim Borisa Karlofa, koji unapređuje svoj lik, tu su još Ernest Tesidžer kao paradigma ludog-amoralnog naučnika, i Elza Lančester, koja se sa jednim minutom na ekranu, kao Nevesta, upisala u sve antologije. Pored toga, ovaj nastavak je pametniji, slojevitiji, idejno subverzivniji, metatekstualniji, dirljiviji, komičniji, gotičkiji, vizuelno sofisticiraniji i bogatiji ikoničkim prizorima i replikama za večnost…

Zla smrt 2 (Evil Dead II)

Sem Rejmi istovremeno rimejkuje, reimaginira (!) i nastavlja (?) svoje zezanje iz prvih Zlih mrtvaca (1982), pet godina pametniji (i luđi), tehnički sposobniji i razuzdaniji, budžetski osposobljeniji da u znatno većoj meri razigra svoju imaginaciju i da na Brusa Kembela baci daleko veću i sadističkiju količinu muka i nevolja. Odbačeni su, uglavnom, pokušaji horor-plašenja, a na 11 je odvrnut nadrealno sumanuto preterani splatstik (splater slapstik) u ovom „Two Man Show-u“, pri čemu jedan nije nikad bio bolji ispred kamere (Kembel) a drugi nikad razigraniji i nadahnutiji iza nje i sa njom (Rejmi).

All Night Long 2

Da ne prođe lista bez Japanaca pobrinuo se Katsuja Matsumura u svom šokantnom nastavku (samo po naslovu i opštoj temi, a bez veze sa zapletom i likovima prvog dela); identična tema – nekontrolisano osvetničko nasilje od strane zlostavljenih – provlači se kroz ceo serijal od, za sada, 6 delova. Razrađenija stilizacija, dublji podtekst (zavođenje i kvarenje nevinih – i nihilističko-mizantropska elaboracija da, zapravo, nema nevinih), i još više razrađenog, maštovitijeg splatera, ali bez klinačkog nišimurijanskog humora sa Mašinsko-robotskim gejšama i Krvopolicajkama. Ovo je japansko morbidno crnilo u svom najlepšem i najsumornijem izdanju.

Posle ovog nastavka, ako ste tako u stanju i mogućnosti, možete da pogledate Matsumurinog dalekog uzora, američki Pljujem na tvoj grob (1978), da njime sebi povratite nešto vedrine i želje za novim sutra.

2) Došao drugi pa unapredio:

Amitivilski užas 2: Posednutost (Amityville 2: The Possesion)

https://www.youtube.com/watch?v=OS377BQFE48

Neshvatljivo precenjeni „original“ Stjuarta Rozenberga bačen je u prašinu i zgažen nastavkom (tj. neformalnim prikvelom), u režiji italijanskog majstora Damijana Damijanija (s tim što je ovo legitimni nastavak a ne italo rip-off tipa ZOMBI 2 ili KUĆA 3, 4, 5 itd). Damijanijev film je bogatiji i vizuelno, i glumački, a što posebno valja istaći – i na planu izazivanja strave. Iako pomalo derivativan (kraducka se ovde od Isterivača Đavola – ali barem vešto i zabavno, a ne patetično, kako obično biva), ovo je retko jeziv i zlokoban film koji prevazilazi ne samo dosadnjikavi prvi deo, nego i ostatak serijala, kao i 99% svih drugih horora koji su se ikada pozabavili temom ukletih kuća. Ova skrajnuta, nikad dovoljno pohvaljena divota zaslužuje pažnju onih koji su je dosad izbegavali zbog cifre u naslovu.

Hellbound: Hellraiser II

https://www.youtube.com/watch?v=XsIH9ms4h3k

Debitant Toni Randel došao je iz Amerike da popravi film engleskog debitanta, Klajva Barkera, iako njegovo ime ništa nije značilo ni tada, a osim ovog filma, nije se bogzna kako istakao ničim potom (recimo da mu Krpelji iz 1993. imaju dosta „big-bug“ splater šarma, a solidna je i akciona splater-fantazija Fist of the North Star, 1995). Uprkos tome, uspeo je da prevaziđe „budućnost horora“ (c) by Stiven King. Drugi Gospodari pakla su još pompezniji, vizuelno maštovitiji i razrađeniji, budžetski bogatiji pa time i sposobniji da pruže još spektakularniju – ali i ludački hrabro krvaviju i sadističkiju – verziju Pakla od Barkerovog ionako odličnog „u četiri zida“ gotik-splatera. Umesto puke reciklaže, ovaj film radi ono što bi svaki dobar nastavak morao: razrađuje i dalje razvija mitologiju prvog filma na nadahnut i smeo način kakav se retko viđa.

A ako vam ovaj maraton nije dovoljno maratonski, pogledajte na kraju i dokumentarac (podeljen u dva dela), u ukupnom trajanju od osam sati: Leviathan: The Story of Hellraiser i Leviathan: The Story of Hellbound: Hellraiser II!

Zašto na listi nije Aliens? Zato što je on značajno promenio žanr originala (od horora u ratni/akcioni), pa je pomalo bezveze porediti babe i žabe, odnosno dela različitih žanrova i ambicija. Osim toga, Aliens smatram boljim filmom samo ponedeljkom, sredom i petkom, dok sam utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom ubeđen da je Alien ipak bolji. A ovo pišem u noći između subote i nedelje.

Čudovišta koja ćete voleti 

Andrea Stojanović, saradnik redakcije

Već ste pobili sve prave paukove po kući jer vam dolaze gosti, ali ste ipak kupili lažnu paučinu i pokačili stilizovane crno-bele slike starih (i pokojnih) drugara po zidovima?

Ako nemate gadan, stravično prljav, vlažan i zamračen prostor koji smrdi na slatko i kiselo koji bi ulio odgovarajuću dozu straha i gađenja u vaše goste (ako iznajmljujete staru gradnju u podrumu, nemate nikakav problem), ne bi bilo zgoreg samo odustati, pogasiti sva svetla i dočarati makar tračak prikladne atmosfere horor maratonom.

Kako se već radi o danu koji slavi strah, trepet i neumitnu sigurnost smrti, nema potrebe da vašim gostima bude iole prijatno. Niko ne ide u kuću straha da bi se divio rekvizitama i izašao pevušeći. Ljudi očekuju od vas da se dobrano uplaše i uznemire, samo su previše stidljivi kako bi vam to sami rekli.

Evo predloga.

Redosled je bitan.

The Phantom of the Opera

Treba najpre dočarati atmosferu, a teško da ima autentičnijeg ugođaja od nemog filma. Gosti verovatno nisu navikli ni na crno-bele filmove a kamoli na ovo, pa će oneobičavanje dijaloga i toka radnje verovatno dovesti do potpunijeg doživljala jezovitosti filmskog prostora. Videćete podzemni lavirint Pariske opere koji je u velikoj meri inspirisao sve ostale uklete kuće u filmovimaa. Puno tajnih prolaza i zamki, stanište Fantoma je veoma nalik nešto dobroćudnijem hotelu H.H. Holmsa, sa stidljivijim, tragičnijim vlasnikom.

Dobra stara priča o lepotici i zveri koja se nikako ne pretvara u privlačnog princa već večno ostaje živa lešina sa lobanjom umesto lica. Erik odlično priprema teren za ostatak večeri. Gosti će imati priliku da pate i slome se uz Lona Čejnija, jednog od najvećih glumaca koji su ikada igrali bogalje, kopilad i slomljene stvari.

Saosećaće sa tragedijom istinski nakaznog čoveka, čiji izuzetni talenat i inteligencija ne znače ništa pred zaglušujućom vriskom gomile koja ga mrzi i plaši ga se. Ne bez razloga. Ne radi se ovde samo o tužnom, izolovanom i nakaznom stvoru dobra srca već o opasnom, često zlonamernom preraslom detetu koje od 150(ak) ljudi koje bi biološki trebalo da posmatra kao osobe, tako vidi samo opersku pevačicu Kristinu.

Detinjast, opasan i zaista fizički odvratan, Lon Čejni kao fantom iz opere odlično pokriva poetiku čudovišta kaotragično rugobnog ljudskog bića.

Ovo će posebno ceniti obožavatelji Džerarda Batlera. Ukoliko niko od vaših gostiju ne spada u tu kategoriju, nabavite nekoga samo za ovu priliku. Možda se posle ovoga vrati kući dnevnim, pa vam ni ne treba za ostatak večeri.

Fatalna Džindžer (Ginger Snaps)

Posle izobličenog čoveka čija je nimalo laskava telesna forma konstantna pa je ovaj skriva iza maske, vreme je za Mean Girls sa vukodlacima.

Za sve goste koji se plaše potpunog nedostatka kontrole nad svojim postupcima, kao i one koji smatraju da ništa nikada ne bi trebalo da se menja i da svi moramo ostati isti zauvek, Džindžer će biti izuzetno neprijatno iskustvo. Oprem dobro.

Dve sestre srednjoškolke su gotovo patološki bliske, ali kako je jedna starija i (budimo realni) privlačnija, ranije je kači jedinstveni oblik transformacije koji će ih ubrzo razdvojiti.

Matori i izlizani motiv likantropije ovde se odlično uklapa kao alegorija za gadne pubertetske transformacije. Zapravo, devojčica iz srednje škole i sama meša želju za seksualnim odnosima sa potrebom da raskomada nejač. Nakon prethodnog PG13 filma, gosti će ostati uredno zgađeni.

 Godzila (Gojira)

Čudovišta volimo jer saosećamo sa njima. Ružni smo, imamo porive koje ne možemo ili radije ne bismo kontrolisali, ili se užasavamo osude, toga da nas društvo neće prihvatiti. Kako ipak saosećati sa džinovskim morskim stvorenjem koje ruši grad?

Inspirisana legendarnim filmom King Kong (čak su se i borili ‘62), ona ipak nema slabu tačku u vidu sitne lepotice. Godzila (koja je ženskog roda samo jer se završava na “a”, inače je rodno neutralna) ruši sve pred sobom ubijajući na stotine ljudi sa zverskom ravnodušnošću klinčeta koje je zgazilo mravinjak.

Proterana iz morskih dubina testiranjem hidrogenske bombe, Godzila je jasna aluzija na užase nuklearnog rata, izrod kolektivnih strahova, krivice i mržnje prema potpunoj odsečenosti koju čovek oseća pred kataklizmom tako velikih razmera. Stoga je Godzila hladniji i opasniji osvrt na džina mekog srca, nastalog više od 20 godina ranije.

Treba odgledati makar 2 minuta izuzetno važnog arhivskog snimka radi potpunijeg doživljaja filma. Haruo Nakadžima, čovek koji je 20 godina igrao Godzile i gazio zgrade i automobile, navlači kostim po poslednji put. Primećujemo ovom prilikom da Godzila nije glomazni trup koji se obrušava na nesretne ljude. Gospodin Nakadžima pleše. Njegovi pokreti su odmereni i elegantni, i možda baš zbog kontrasta sa prvim utiskom, ovo je jedna od najlepših stvari koje ćete ikada videti.

Elvis Prisli i Džon Kenedi protiv mumije (Bubba Ho-Tep)

Fin prevod.

Niko ne voli mumiju.

Najmanje zanimljivo čudovište je Ringo Star društva, onaj klinac koji je deo ekipe samo zato što se uporno pojavljuje, a nije dovoljno bitan da bi mu bilo ko rekao da ode. Mumija je prisutna, a ova priča je urnebesna. Novija horor-komedija je sjajan prelaz posle matorog (al večnog!) filma. Elvis (Brus Kembel) je živ u staračkom domu u istočnom Teksasu. Lažirao je smrt kako bi se odmorio od slave. Sreće crnog Kenedija koji je takođe živ. Bore se protiv mumije.

Film je otkačen ali ne i naivno budalast kao većina horor komedija, i čak bode oči više nego neprijatnim hiperrealizmom. Ko voli Torentea Santijaga Segure, uživaće u ponižavajućem, vulgarnom i zapečenom humoru matorih puvala. Ko ne voli, verovatno ne uživa u preispitivanju svoje smrtnosti usled višestrukih, smrdljivih niskih udaraca. Svi ćete ostariti, a ova mladost u kojoj sada donekle uživate biće vam ekvivalent bivanja Elvisom ili Kenedijem. Egzistencijalna kriza i mučnina su u duhu noći veštica.

Nema izlaza 

Ljubica Đurić, saradnik redakcije

Zašto nema izlaza iz uklete kuće? Teškoća pisanja priča sa ovakvom premisom zahteva opravdavanje prisustva likova na mestu događaja. Zašto bi se neko zadržavao na mestu kao što je napuštena ludnica, zašto stara porodična kuća, zašto hotel pred rušenje? Da na brzinu psihoanaliziramo autore: svaka priča o duhovima je priča o strahu od samog sebe, o „odmetnutom“ delu ličnosti. Ukleta kuća, dakle, predstava je sopstvenog tela, i izbor lokacija nije slučajan.

Sesija 9 (Session 9)

Priča prati ekipu građevinaca koji su ušli u zatvorenu ludnicu da očerupaju azbest pre renoviranja. Dok se bave svojim sasvim običnim poslom, otkrivaju stvari koje pokazuju koliko je tačno ludnica bila old skul: pribor za lobotomiju i kartoteke sa snimcima terapija pletu alegoriju puta u ludilo. Naravno, sve to na mestu koje bi trebalo da od ludila leči. Iako najmanje „strašan“, ovaj film o utonuću u id dobar je početak maratona.

Poslednja volja i testament Rosalinde Li (The Last Will And Testament of Rosalind Leigh)

Sin nedavno upokojene Rosalinde Li nasleđuje njenu kuću, punu neobičnih antikvarnih predmeta. Malo-pomalo, nailazi na poruke koje mu je majka ostavila. Kako mu je majka bila poklonik bizarnog kulta koji obožava anđele, poruke koja nalazi uglavnom se tiču stupanja u kontakt sa mrtvima.

Ovaj film je, u suštini, drama, ali drama koja odiše katoličkim barokom, i koja svedenim kastingom (jedan glumac + jedan glas) slika užas očaja i usamljenosti. Vredi napomene: (odlični) trejler ne predstavlja ovaj film adekvatno.

The Skeptic

https://www.youtube.com/watch?v=Gws0ebl3xoo

Drugi „nasledni“ film na ovoj listi prati čoveka koji odlazi u kuću svoje pokojne tetke. Iako je ispočetka jasno predstavljen kao skeptik i racionalista, pred gomilom čudnih stvari koje mu se dešavaju počinje da sumnja u svoj pogled na svet. Duhovi koje viđa konačno razotkrivaju njegovu prošlost, i suočavaju ga sa tragičnim događajima.

The Innkeepers

https://www.youtube.com/watch?v=endLt6cX0fk

Dvoje mladih ljudi, zaposlenih u hotelu koji je pred zatvaranjem, dobijaju zadatak da ga čuvaju. Poneti atmosferom, i znajući priču o tragičnoj selebriti smrti iz lokalnih legendi, odlučuju da prizivaju duhove. Njihova početna naloženost naglo opada kada – pogađate – duhovi zaista počinju da se javljaju.

Poređenja sa „onim“ hotelskim hororom su neizbežna: The Innkeepers gradi saspens na sličan način, ali uspešno: ne pretenduje da podražava, i zato ne razočarava.

7 Nights of Darkness

https://www.youtube.com/watch?v=uLQzePHe34k

Za kraj, ponovo ludnica: duševna bolnica pred rušenjem ovde predstavlja poligon za rijeliti šou. Premisa filma je da je nešto materijala snimljeno, ali da ništa nije prošlo kako treba. Ono što gledalac gleda je found footage koji su producenti skrpili i montirali.

Učesnici rijelitija imaju uobičajeno banalne zadatke, koji se ovde sastoje od prizivanja i traganja za duhovima. Duhovi dolaze, ali se situacija za učesnike duboko zakomplikuje zbog same premise: oni znaju, ili očekuju, da su među njima glumci koje je ubacila produkcija, oni očekuju specijalne efekte, i zbog toga ni ne pomišljaju da nešto ozbiljno nije u redu. Sve dok ne bude prekasno.

Ceo film se, inače, nalazi ovde.

 x     x     x

Toliko od nas. Ljubitelji horora imaju domaći zadatak, a mi i inače ostajemo gladni vaših mozg- ovaj, ideja. Ima li  nečega što ne obrađujemo dovoljno? Jesmo li nešto propustili? Zašto se moj odraz u ogledalu čudno smeška? Pišite nam!