Veličanstvene i jezive pretnje onostranog: „Vrbe“ A. Blekvuda

Aldžernon Blekvud (1869.-1951.) je značajan engleski pisac strave koji do sada nije prevođen na srspki jezik; taj propust je ove godine ispravila novosadska izdavačka kuća „Orfelin“, koja je domaće ljubitelje fantastike već zadužila izuzetno kvalitetnim, lepo ilustrovanim i tvrdo koričenim izdanjima velikog formata, koja su bila posvećena stvorenjima srpske mitologije („Srpska mitologija“ I-IV)… Zbirka Blekvudovih novela, pod naslovom „Vrbe“ takođe se pojavljuje u zaista divnom ruhu, među tvrdim koricama, kvalitetno štampana, sa dobrim propratnim tekstovima, i odličnim ilustacijama… Da radost bude još veća, posredi je, zapravo, tek otvaranje jedne nove edicije, pod nazivom „Poetika strave“. Taj poduhvat predstavlja plod saradnje „Orfelina“ i dr Dejana Ognjanovića, čiju je „Poetiku horora“ (zapravo, Ognjanovićevu doktorsku disertaciju), ova izdavačka kuća takođe nedavno objavila…

Čitaoci koji Blekvuda nisu čitali u originalu moraće, bar za početak, da poveruju priređivačima da su tri novele predstavljene u ovoj knjizi vrhunac njegovog stvaralaštva. Kvalitet proze im nipošto neće uliti sumnju.

Korice domaćeg izdanja.

Korice domaćeg izdanja.

Blekvudov pripovedački opus, inače, sastavljen je od stotinak priča; osim toga, pisao je i romane, prozu za decu, a za sobom je ostavio i jedan autobiografski spis. Među glavna obeležja njegovog rada spada fascinacija prirodom – dobar deo priča mu je i smešten u divljinu, čijom je veličanstvenošću i indiferentnošću prema čoveku Blekvud naizmenično oduševljen i užasnut. Druga važna odlika jeste potraga ili susret sa onostranim, koji poprima oblike religijskog iskustva, mimo institucionalizovanih doktrina i dogmi…

Prva navedena odlika na najbolji način odslikava se u prve dve novele u ovom izboru – „Vendigo“ i „Vrbe“ – koje, pri tom, imaju i vrlo sličnu strukturu. U prvoj, grupica prijatelja polazi u divlje planinske predele Kanade, radi lova, a u drugoj se dvojica prijatelja upuštaju u putovanje čamcem po Dunavu, duž celog njegovog toka kroz Evropu. I Kanadske visine, jezera i nepregledne šume, i Dunav i njegova okolina opisani su tako upečatljivo da, maltene, postaju zasebni likovi, a u takvom okruženju, dobrano oneobičenom (koliko opisima samog okruženja, toliko i opisima osećanja junaka prema njemu), doći će i do susreta sa neobjašnjivim, natprirodnim silama:

U „Vendigu“, reč je o šumskom demonu kojeg poznaju indijanska predanja, koji može da omađija čoveka, da ga natera da pomahnita i privuče ga da mu se pridruži postajući sa njim jedno i gubeći svojstva ljudskog bića…

U „Vrbama“, izvor pretnje je još misteriozniji – pokretan čoveku sasvim neshvatljivim motivima, koji do kraja ostaju mistifikovani. Dvojica prijatelja koji plove najvećom i najlepšom evropskom rekom odlučuju da od putovanja predahnu na malom peskovitom ostrvu na kojem, naizgled, i nema drugih stanovnika osim vrba. Pošto u vodi ugledaju nešto što bi moglo biti i telo davljenika, počinju da im se priviđaju(?) neobične stvari – osećaju nekakvo natprirodno prisustvo – vrbe kao da se kreću, tokom noći?! – a ujutru shvataju da im je neko – ili pre nešto – odnelo jedno veslo, i probušilo čamac, što znači da imaju vrlo male šanse da prežive u nastavku plovidbe…

Osim upečatljivih opisa prirode i natrpirodnih situacija, i atmosfere koja je zgusnuta i dominira nad zapletom i događajima, Blekvudovim novelama snagu daje i ubedljiva psihologija junaka u susretu sa neobjašnjivim – njihova panika, zbunjenost, užas, pokušaji da se okuraže i nagli slomovi živaca – sve je to vrlo plastično i ubedljivo opisano.

Naročito su zanimljivi momenti u „Vrbama“, kada se junaci bore sa sopstvenim utiscima, i pokušavaju da objasne neobjašnjivu situaciju u kojoj se nalaze. Sledeći citati to izvrsno ilustruju:

„Ima to neko svojstvo (…) koje je u potpunosti van svakodnevnog iskustva. Nešto nepoznato. Zapravo, postoji samo jedan način da se opiše: to je neljudski zvuk, mislim, zvuk potpuno izvan sfere ljudskog.“

I:

„Ti misliš, rekao je, da je to duh prirodnih elemenata, a ja sam mislio da su to možda drevni bogovi. Ali sada ti kažem da nije ni jedno ni drugo. To bi bila bića koja je moguće pojmiti, koja su već u nekom odnosu sa ljudima, koja zavise od njih, od ljudskog obožavanja ili žrtvi, dok ova bića nemaju apsolutno ništa s čovečanstvom i sasvim slučajno se upravo na ovom mestu njihov svet dodiruje s našim.“

Ovo Blekvudovo tematizovanje entiteta koji deluje (ili deluju!?) potpuno otuđeno od čovekove perspektive i shvatanja spada i među osnovna izvorišta nadahnuća za jednog od najvećih pisaca horora – H. F. Lavkrafta. Šta više, on je tvrdio i da su „Vrbe“ najbolja priča strave ikada napisana

Treća novela, „Silazak u Egipat“, donekle se razlikuje od prethodnih. Mada je u osnovi ponovo susret sa egzotičnim i velelepnim okruženjem – Egiptom – zastrašujuća pojava sa kojom se pripovedač susreće još je apstraktnija. Osim toga, ovde se, uz pripovedača, pojavljuju i likovi koji se u susretu sa onostranim uopšte i ne užasavaju, već mu, naprotiv, svojevoljno hrle i prepuštaju se…

Pripovedač opisuje svog poznanika Džordža Ajzlija, koji je po odlasku u Egipat doživeo korenitu duhovnu promenu. Isprva mu nije ni bilo jasno šta se to sa Ajzlijem dogodilo – nekada je bio društveno aktivan, ambiciozan, svestran i sposoban čovek, a sada deluje da u njemu nije preostala ni trunka te nekadašnje životnosti, strastvenosti i ambicije. Kroz razgovor o njegovim arheološkim aktivnostima u Egiptu, a, još bizarnije, susretom sa njegovim saradnikom, arheologom Molsonom, pripovedač će doći u dodir sa istinom – uspeće da nasluti kako je njegovog prijatelja obuzela Prošlost, Duh Egipta – istinskog, nevidljivog Egipta – kako je u dodiru sa drevnim Duhom izgubio volju i interesovanje za bilo šta savremeno, i efemerno, gubeći, usput, i sebe samog – ono što je do juče smatrao sobom, i što su drugi smatrali njegovom ličnošću – utapajući se u nešto daleko veće, razumom nepojmljivo, i večno…

„Sadašnjost je zaboravljena, a prošlost zavladala“, piše pripovedač, „izgubio sam Stvarnost. Naša soba postala je slika na vrhu čiode, u kapi vode, dok je ovaj podzemni svet koji ju je zamenio bio ogroman.“

Novela obiluje psihodeličnim pasažima, sa još manje opisa događaja u odnosu na prve dve, ali uprkos rasplinutosti i vrlo sporom ritmu, ipak sve vreme drži pažnju, uvlačeći čitaoca u opijenu i vrelu atmosferu drevnog, i vešto dočaravajući borbu između težnje za održanjem sadašnjeg, ljudskog obličja i svesti, i bekstva i potonuća u impresivno, ali i zastrašujuće Večno…

„Pođi s nama“, poručuje Molson pripovedaču, u kreščendu priče. „Izvuci svoj život iz đubreta ove uzaludne ružnoće! Dođi nazad i obožavaj sa nama duh Prošlosti. Prihvati stari, stari sjaj, slavu, neizmerne ideje, predivnu izvesnost, neizrecivo znanje o osnovnim istinama. Sve ti je to i dalje nadohvat ruke; doziva te, večno te doziva; blizu je; privlači te danonoćno… zove, zove, zove…“

Najzad, moglo bi se reći da je opis duhovne promene unutar junaka – opis njegovog gubljenja čovečanskih svojstava, njegovog prepuštanja – možda čak i efektniji, širih implikacija, i jeziviji (bivajući istovremeno i primamljiv!) nego li neshvatljivi entiteti iz „Vrba“.

Za svakog ljubitelja horora, ali i svekolike lepe književnosti, dakako, preporučljivo je da uzme u šake ovaj izbor iz Blekvudove zaostavštine, i u slatkim mukama odabere sopstvenog favorita među tri prava pripovedačka dragulja.

Filip Rogović

Print Friendly, PDF & Email

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *