Дом омладине Београда, трибинска сала, 13. фебруар у 18 часова
Организација: Дом омладине Београда и Удружење љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“
Говоре: Нађа Духачек, Ивана Дамњановић, Јелена Јокановић
Не можемо дозвати Урсулу Легвин натраг из земље непомичних звезда, али срећом оставила нам је вишеслојна дела, муком стечену мудрост и изворни оптимизам. Њен здраворазумски, паметни, вешти поетски глас сада је неопходан више него икад.
На томе, и на њој самој, треба да будемо захвални.
Маргарет Атвуд
Након што је 22. јануара Урсула Легвин преминула, десило се нешто што се писцима не догађа превише често: никла је свест да нас је напустио истински књижевни великан.
Од прве приче, коју је објавила 1961. године, Урсула Легвин представила се као писац широког образовања, високе интелигенције и безграничне маште. Добила је бројна књижевна признања али ју је, изгледа, управо фантазија коштала да се нађе међу кандидатима за Нобелову награду, иако је годинама важила за једног од могућих конкурената.
„Реализам је жанр који нам даје велика дела. Али ако га узмемо као мерило квалитета, ако сведемо књижевност само на тај један жанр, допуштамо да се превише добрих текстова не анализира озбиљно. Превише критичара и професора игнорише и не зна за било коју врсту књижевности која није реализам“, изјавила је једном приликом.
Обликована околностима у којима је одрасла – рођена 1929. године, била је дете током Велике депресије, адолесцент током Другог светског рата, студент у турбулентном поратном периоду – и ниподаштавајућим односом према женама који је искусила на Харварду, у својим књигама је избегавала да ствари приказује црно или бело. Најбоља њена алатка је виспреност, мисао широка, љубопитљива, строга – свим квалитетима који чине изузетног писца показивала је да је фантазија једнако моћно оружје за бављење такозваним великим темама као што је то и реализам.
За добијене награде изјавила је да су јој добро дошле како би у старости повратила самопоуздање, али да права награда за писца није профит, већ слобода.
