Interstellar

„Interstellar“ („Međuzvezdani“) je jedan od filmova koje smo ponajviše iščekivali tokom 2014, što je potvrdila i prepuna tribinska sala Doma omladine Beograda.

https://www.youtube.com/watch?v=fbdwIqVJTiQ

Kristofer Nolan je svojim prethodnim ostvarenjima [„Memento“, „Prestiž“, „Početak“ (primetno poznatiji kao „Инсепшн“) i buljuk filmova o Mračnome vitezu, Betmenu] uspevao da postavi lestvicu sve više. Ovde je uspeo da je istovremeno i preskoči a i da se saplete… Pravi kvantni film.

Da podele sa nama svoje stavove o „Interstellaru“ pozvali smo:

• Po prvi put u LK: Vasilije Glomazić (na slici desno) je film nestrpljivo i radosno pogledao, i sa entuzijazmom ga preporučio drugima na svom matičnom brodu Tarzanija.
• Povratnik sa predumišljajem: Staša Koprivica, reditelj, sad već redovan gost na ovim filmskim zasedanjima (na slici levo)
• Kafanski nameštaj u postavi: Miljan Tanić, neumereni moderator, i Miloš Cvetković, urednik štampanog Emitora i dežurni filmski kritičar.

Miljan se o svojim stavovima već izjasnio, pa je posle kraćeg uvoda reč prepustio Milošu. Miloš je pak zastupao nepopularno i neostrašćeno mišljenje da je film „ok“, da nije ni blizu toliko problematičan koliko se priča iako ima svojih (većih) mana i propusta. Istakao je da većina pogrešno reaguje na prateću halabuku i spoljnu predstavu o tome šta bi „Interstellar“ trebalo da bude, umesto na film sam po sebi.

Vasilije je, kako mu i nick „Black hole“ sugeriše, ljubitelj astrofizike i kosmologije, dobio je što je hteo intimnim snimcima crne rupe spolja i iznutra, i nije dopustio da mu ljudski faktor poremeti homeostazu.

Staša je prilično zadovoljna režijom Kristofera Nolana, koja poduprta fotografijom Van Hojtema i zvučnim programiranjem publike Hansa Cimera postiže upečatljivost, ali ipak uz popriličnu usiljenost. Ozbiljne zamerke ima prvenstveno na scenario Džonatana Nolana, kome pripisuje loše dijaloge sa „citatima sa Vikipedije“, nedostatak čvrste umetničke namere i doslednosti sveta koji je stvorio, što nam razbija iluziju i izbacuje iz toka filma. Kao srodan kontraprimer pomenut je Zemekisov „Kontakt“ (1997) koji je uspeo da jasno iznese priču i likove, a koji se takođe nalaze u sličnoj situaciji bez presedana.

U razgovoru koji je usledio istaknut je problem nedovoljnog tj preteranog objašnjavanja pojedinih dešavanja i situacija u filmu, pa se nešto ponavlja i više puta nakon što smo shvatili, a nešto nam samo bace da se snalazimo s tim kako znamo i umemo.

U osnovi radnje se nalazi takozvani „ontološki paradoks“: vitalnu informaciju ili predmet dobijamo iz budućnosti, a onda se ispostavi da smo je sami sebi poslali.

[školski primer, Filip Dik]

Tako se petlja zatvara, a da na kraju nemamo predstavu odakle nam zapravo ta informacija ili predmet. Time se sve što se desilo svodi na predestinaciju, ali se kao viša sila ne uvodi božanstvo, već evoluirano i tehnološki napredno čovečanstvo pa se ublažavaju religijske naznake.

U živahnoj diskusiji sa publikom, koja se nanovo dokazuje kao dragocen sagovornik, pitali smo se:

• Zašto ljudima smeta ljubav kao pokretačka sila? Izgleda da je do načina na koji je motiv predstavljen i iskorišćen u filmu, više nego do samog koncepta.
• Da li je moglo brže i kraće? Ne bi škodilo… scene su razvučene i predugačke, da nije muzike Hansa Cimera da maestralno izvuče stvar bilo bi znatno lošije.
• Da li je nedosledna upotreba tehnologije u svetu „Interstellara“? Vrlo. Prvo se mučimo sa raketama da se vinemo u orbitu, da bismo posle videli da je šatl sposoban da zbriše i sa sveta sa znatno većom gravitacijom…
• Da li je propuštena prilika da se bolje prikaže svemir i svemirsko putovanje? „Interstellar“ je o prečicama kroz „crvotočinu u prostorvremenu“, i bavi se drugim planetama, a ne putem do tamo. Ali da, bilo bi lepo da smo videli još svemira…
• Kontekst koji nam izmiče: peščane oluje i situacija koja je planetu zadesila u filmu su za građane SAD podsećanje na velike nepogode koje su nastale ljudskim faktorom, prekomernom obradom tla bez svesti o posledicama. Ističe se opasnost od nesmotrene upotrebe tehnologije, mogućnost da se završi u svojevrsnom društvu ludita, ali i stav da će nas napredna tehnologija spasiti. I ljubav, naravno.

Uz sve rečeno, stav svih učesnika je ipak bio da film valja pogledati, i to u bioskopu, na velikom platnu i gromoglasnom ozvučenju, jer je snaga filma prvenstveno u slici i zvuku. Ostaje da bi braća Nolan morala da porade na likovima i konzistentnoj priči.

Žarko Milićević