Pre početka čitanja romana „Potraga“, prvog dela trilogije „Poslednji grad“ Nebojše Petkovića, u izdanju izdavačke kuće Nova Poetika, moram priznati da sam imao izvesne strepnje da to ne bude za našu fantazi scenu ponekad tipični ,,brzotrz“ meni do tada potpuno nepoznatog autora, u maniru-da mi što pre izađe prvi roman kakav god da je. Na moju sreću, kako je odmicalo čitanje bivao sam sve više pozitivno iznenađen i obradovan što se moje strepnje nisu obistinile. Na kraju, ostao sam prilično zadovoljan pročitanim. Postoje i mane, što nije ništa neobično za roman prvenac, prostora za ispravke i napredak u narednim delima itekako ima, no pozitivnijih utisaka je u toj meri da čak mogu reći da je ovaj roman sigurno među najboljim debi romanima domaće fantastike, koje sam pročitao u poslednje vreme. Probaću da u najkraćim crtama opišem kako roman funkcioniše, i šta je ono što ga izdvaja kvalitetom.
Potraga, korice
Pre svega, osmišljenost romana. Petković nam jasno pokazuje da ima plan u svom pisanju, da zna šta želi da nam kaže, na koji način i kuda hoće da nas odvede. Ne zasipa nas nikakvim površnim podacima, već pokazuje zavidan nivo znanja iz oblasti religije, istorije i kulture, što delu u startu daje jake temelje.
Dvojnost, dvostrukost, podeljenost, preklapanje pojmova, odnosa i svetova, autor je lepo osmislio i prikazao. Ova dvojnost se na više načina manifestuje u romanu. S jedne strane imamo postapokaliptični svet, svet koji po svojoj mračnoj viziji fantastike podseća i na neka poznata filmska ostvarenja (Fabrika me je podsetila na australijske pustare i „Ludog Maksa“), a sa druge strane, taj isti svet je ustrojen po gotovo srednjovekovnom modelu društva, Klanovi (Horda i Vrane), gradovi-tvrđave, glasine o čudovištima, demonima, čarolijama. Gotovo nestvarno, istovremeno imamo i srednjovekovni svet magije, i apokalipsu budućnosti.
Sam postapokaliptični svet počiva na dva sasvim različita temelja. Jedan je prastara vera, mnogoboštvo koje vuče poreklo još od slovenskog panteona, i koja je nakon slamanja moderne civilizacije, povratila svoju moć i biva utkana u društvo kao dominantna, ali izvitoperena i prilagođena novoj, mračnoj civilizaciji. Unutar tih temelja, gotovo uništena, ali još uvek živa, tinja još jedna vera-hrišćanstvo. Progonjena, kao u starom Rimu, ona je u romanu Nebojše Petkovića baklja koja treba da osvetli put i izbavi ljude iz mraka apokalipse.
Petković ne zamara religijsko-ideološkim traktatima, niti hoće da čitaoce pridobije na ,,svoju“ stranu, on pripoveda, pokazuje hrišćanstvo kakvo je bilo nekada, izvorno, zasnovano na ljubavi, samilosti, dobroti. Na čitaocima je da odluče da li veruju da su ti izvorni principi neuništivi, i da ma šta se dešavalo, i u ime hrišćanstva, oni pre ili kasnije isplivaju na površinu.
Pored osmišljenosti romana, sjajnog baratanja slojevitošću sveta kojeg je izgradio, istakao bih još posebno i atmosferu dela. Retko koji autor postigne da ono što zamisli izgleda baš tako uverljivo, a u ovom romanu Petkoviću je to pošlo za rukom.
Ima svakako stvari na kojima treba poraditi ubuduće. Fali malo čvršće uredničke ruke, neke delove je valjalo skratiti, neke preoblikovati, u pojedinim momentima je po mom mišljenju falilo snažnije karakterizacije nekih likova. Više dobro izgrađenih ženskih likova sigurno će priču učiniti još boljom i uverljivijom. No, ništa od toga nije u toj meri dominantno u romanu da bi značajno smanjilo užitak čitanja, ili učinilo delo neuverljivim. Sve su to finese, u kojima će se, uveren sam, autor sve bolje snalaziti u vremenu koje dolazi.
Zato, ukoliko već niste, pročitajte roman Nebojše Petkovića. On je snažan, novi glas domaće fantastike, koji svakako zaslužuje šansu.
Boris Mišić
