Počeci rada pisca Vladimira Lazovića (1954) vezani su za kraj sedamdesetih godina prošlog veka i legendarne časopise Sirius i Galaksija, a među generacijski i senzibilitetom srodne autore okupljene oko kluba „Lazar Komarčić“ stigao je tokom osamdesetih, kao već uveliko objavljivan autor, cenjen među ljubiteljima fantastike. I u nastupajućim godinama i decenijama, Lazović je napisao veliki broj zapaženih i nagrađivanih priča, a ipak, gotovo neobjašnjivo, ili bar teško objašnjivo, izuzev romana Hrim, ratnik (1987), koji čak i nije objavljen pod pravim imenom, već pod pseudonimom Valdemar Lejzi u Dnevnikovoj NF ediciji X-100, do ove godine nije objavio nijednu knjigu.
Ova nevesela i nepravedna okolnost ima, ipak, vrlo zanimljivu posledicu. Trideset četiri priče trebalo je, po logici, tokom godina da bude spakovano u više tomova, ali sada su se pojavile u jednoj jedinoj obimnoj knjižurini od čitavih 629 stranica, pod naslovom „Sokolar – sabrane priče“, uz nekoliko vrlo informativnih i zanimljivih propratnih tekstova. Naravno, obim knjige sam po sebi ne predstavlja neko naročito čudo, ali ono po čemu je ona, ipak, vrlo specifična jeste žanrovska i tematska raznolikost, koja naročito dolazi do izražaja zahvaljujući tome što se gotovo svi Lazovićevi radovi, ranije rasejani po raznim publikacijama, sada pojavljuju združeni između dve korice, i podeljeni u četiri osnovna segmenta.
Prvi, pod nazovom „Staze kojima niko ne ide“ posvećen je Lazovićevim ostvarenjima koja pripadaju žanru alternativne istorije. Najpoznatija priča iz ovog dela, „Noć koja bi mogla promeniti sve“ iz 1989. godine, donosi vrlo zanimljivu ideju, da su Srbi mogli prvi u svetu da naprave atomsku bombu, koja je nadahnuta tekstom o tome kako je Ruđer Bošković slutio da je materija sastavljena od atoma u kojima se krije velika snaga. Junaci priče su Mika Petrović Alas, Dragutin Dimitrijević Apis i Mileva Marić. Mika Alas i razvedena Mileva preispituju najnovije naučne teorije koje bi mogle dovesti do stvaranja novog oružja, dok se očekuje uranijum, koji tajno treba da bude isporučen u Srbiju. Njihov dugi dijalog, koji je okosnica priče, možda jeste preopterećen informacijama, tu i tamo ne sasvim prirodan, ali je ipak tečan i intrigantan. Kao najveći minus mogla bi se navesti činjenica da osnovna ideja ostaje samo predstavljena, ali ne i naročito razrađena. Moglo se dogoditi da baš Srbi prvi naprave atomsku bombu – vrlo zanimljivo, ali šta s tim? Istina, pisac nagoveštava da će se odigrati Prvi svetski rat, koji će izgledati daleko drugačije nego onaj koji se odigrao u našoj stvarnosti, ali priča se, nažalost, zadržava na tom nagoveštaju. 
Za razliku od „Noći…“, novela „Veliko vreme“ (1992) ponire dublje u srca junaka, a osnovnu premisu autor koristi da otvori i daleko više pitanja i promišljanja o sudbini srpskog naroda i škakljivim istorijskim pozicijama. Srpski vožd Karađorđe, u Lazovićevoj verziji Prvog srpskog ustanka, koja se nikada nije odigrala, dobija podršku od francuskog osvajača, Napoleona, u momentima kada su se Rusi povukli iz sukoba sa Turcima i ostavili Srbe na cedilu. Vožd stupa u blisku saradnju sa Francuzima, na kojoj želi da temelji dalji razvoj Srbije, ali njegovi najbliži ljudi stavljaju ga na muke, protiveći mu se, jer ne mogu da prihvate to što ih njihov vođa, na talasu okolnosti, po svemu sudeći zauvek odvaja od voljene Rusije. Geopolitičke dileme, strastvena rusofilija u Srba, zov vere i srca koji vuče ka slovenskoj braći, ali i žarka želja da se liči na razvijeni, bogati Zapad, teme su koje Lazović zanimljivo i uzbudljivo obrađuje, a koje su više nego aktuelne i dan-danas. Priča je ispričana iz više uglova, a kada se ličnim i političkim mukama junaka pridodaju i srpska narodna verovanja o natprirodnim bićima i odlazak kod vidovnjaka, od kojeg traže pomoć i spas, dobija se jedna od nekoliko najboljih priča u zbirci.
U ovom delu izdvaja se još i uzbudljivi „Beli vitez“, nešto novija novela, iz 2007. u kojoj Mokranjčeva kompozicija spašava svet od navale zlih natpridonih sila, kao i „Preko duge“, priča u kojoj se, kao stvarna pozadina sukoba između srpske vojske i snaga NATO-a u Bosni, opisuje sudar između slovenskih i nordijskih bogova. Uticaj i mešanje bogova u živote smrtnika, inače, jedna je od omiljenih Lazovićevih tema, koju je obradio i u naslovnoj priči, a koja se pojavljuje i u priči „Hekata“.
Sledi deo posvećen Lazvićevim sajberpankerskim i futurističkim NF radovima, pod nazivom „Profili haosa“. To su, najvećim delom, priče nastale osamdesetih, objavljivane mahom u Siriusu, kao što su „Golo sečivo“ i „Plaćenik“, nastale pod uticajem Vilijema Gibsona. Ovo možda nisu naročito originalne priče, poput onih u kojima pisac barata motivima iz ovdašnje mitologije, folklora ili istorije, ali se ne može poreći da su sasvim pitke, oštre, sumorne i surove, i istovremeno emotivne i grube. Reč je o efektnim akcionim palp pričama, koje ostvaruju svoju nameru. Tu je i nekoliko minijatura sa samog početka, od kojih je nekoliko Lazović pisao u kolaboraciji sa svojim gimnazijskim drugovima, Slobodanom Petrovićem i Vladimirom Jankovićem.
Najambicioznija u ovom odeljku jeste priča „Šuma mačeva“ iz 2007., u kojoj je Lazović ponovo, posle dužeg vremena, kombinovao sajberpankerske motive sa istočnjačkim tradicijama i borilačkim veštinama. Ovoga puta, on opisuje Beograd budućnsti, kojim haraju jakuze, i u kojem postoji i Zabranjeni Grad naseljen mutantima koji su se razvili kada su nanomašine, usled havarije u firmi koja se bavila nanotehnologijom, dospele u organizme jednog dela stanovnika. Priča je donekle opterećena nešto opširnijim istorijatom događanja u gradu, koji je mogao da bude i kraći za njeno dobro, ali takođe donosi i ubedljiv konflikt imeđu glavnih junaka, i uzbudljivu akcionu završnicu…
Kada je reč o delu posvećenom epskoj fantastici, odnosno žanru „mača i magije“, koji nosi identičan naslov kao i cela zbirka, slična je situacija kao i sa odeljkom alternativne istorije: Najpoznatija i jedna od najcenjenijih u opusu autora jeste naslovna priča, što ne znači i da je najbolja. Novela „Sokolar“ ima visoku reputaciju zahvaljujući tome što je Lazović za nju dobio nagrade i beogradskog kluba „Lazar Komarčić“ i zagrebačke „Sfere“, a vrlo je značajna za domaću fantastičarsku scenu jer je njome nagovestio, podstakao i ohrabrio upotrebu domaćeg ambijenta i ovdašnjih motiva od strane domaćih pisaca fantastike. Ipak, čini se da je priča „Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka“, nastala nešto kasnije, 1993., umetnički još uspešnija i efektnija. U „Sokolaru“, Lazović pod uticajem Zelaznijevog romana „Gospodar svetlosti“ u priču smeštenu u ambijent srednjevekovne Srbije kao osnovnog pokretača radnje uvodi bogove iz slovenske mitologije, a njegovo poigravanje ovim motivima preživelo je test vremena i danas predstavlja sveže i uzbudljivo čitalačko iskustvo. Ipak, u „Lovcu…“ Lazović odlazi i korak dalje kada je reč o kvalitetu – pripovedanje je još prirodnije, veštije (možda – samouverenije?), a u osnovi priče su ovoga puta motivi iz narodne bajke o Baš Čeliku. Ova priča na najbolji mogući način uspeva da oživi duh ovdašnjih narodnih bajki uz koje su odrastale brojne generacije, koristeći se savremenim načinom pripovedanja i iskustvima žanrovske proze dvadesetog veka.
Osim dve noseće, u epskofantastičnom odeljku nalaze se još tri vrlo dobre proze – novela „Dečak reče: Imaš moje oči“, i dve kratke priče, „U pećini“ i „Pojačanje“, te se može reći da je ova deonica kvalitetom najujednačenija od sve četiri u knjizi.
Segment „Ćutljiva sestra sna (moderni mitovi i bajke)“ možda je nešto slabiji od ostalih, a sastoji se mahom od najnovijih radova, nastalih u prvoj deceniji ovog veka. Reč je o pretežno kraćim prozama, koje se uglavnom zadržavaju na nivou stilskih vežbi, a čiji je cilj da se motivi iz dobro poznatih mitova i bajki upotrebe na nešto drugačiji, neočekivani način, ili da se smeste u neočekivano okruženje. Tako, na primer, Lazović ispituje kako bi izgledala Crvenkapa u situaciji u kojoj je ona lovac, a nekada zli vuk njena žrtva, to jest, lovina, ali priča „Crvenkapa 2100“ ne nudi mnogo više osim zaista simpatičnog opisa ove interesantne dosetke. Među bolje radove spadaju „Hekata“ i „Ono što kriju od nas“, a, mada je autor više puta isticao da se nikada nije pronalazio u hororu, u nekima od ovih priča, kao što su „Igoša“, „Sedma soba“ i „Druga strana mržnje“, pojavljuju se i motivi specifični za nešto mračniju fantastiku.
Možda i jedina ambicioznija priča u ovom odeljku jeste „Srećan kraj se podrazumeva“. Kroz zaplet o doktoru koji leči psihičke probleme kod dece generišući situacije iz bajki u njihovim snovima pomoću posebne tehnologije, ona istražuje mehanizme kojima nam bajke pomažu da se suočimo sa stvarnošću oko sebe i unutar sebe. „Bez fantazija da nam daju nadu, nemamo snage da se suočimo s nedaćama“, kaže doktor, u jednom trenutku, a „srećan kraj“ iz naslova na kraju pripovetke dobija dvosmisleno, ironično značenje…
„Sokolar“ je dragocena knjiga bez koje je svaka biblioteka domaće književne fantastike nekompletna. Među njenim koricama može se sagledati celokupan spisateljski razvoj ovog značajnog pisca, i sve njegove raznolike tematske i žanrovske preokupacije, u kojima se podjednako dobro snalazio, a da stvar bude još bolja, osim priča, tu je i bogat propratni materijal. Lazović se obratio čitacima kratkim uvodom i dužim auto-poetičkim tekstom, a posle njega sledi i opširni esej o odlikama i značaju Lazovićevog opusa, recepciji od strane kritike, ali i vanknjiževnim aktivnostima pisca, koji potpisuje priređivač, Zoran Stefanović. Najzad, knjigu zatvara kompletna bibliografija, u kojoj su popisane antologije i zbornici u kojima je Lazović bio zastupljen, nagrade, kao i informacije o svim objavljenim pričama.
Oni koji i posle svega ovoga budu želeli još – a nema sumnje da će takvih biti – mogu da se raduju najavama da se u nastupajućem periodu mogu očekivati novo izdanje romana Hrim, ratnik, zbirka Lazovićevih kolaboracija sa Ivanom Nešićem, ali, vrlo moguće, i novi roman, na kojem pisac uveliko radi. Samo da se ne čeka dugo, kao na „Sokolara“.
Filip Rogović
