Mladi pisac, novinar i kritičar Milan Aranđelović najpre je privukao pažnju ljubitelja fantastike i šire javnosti svojom pomalo ekscentričnom pojavom. Na Instagramu je objavljivao fotografije na kojima pozira nag, sa knjigama čije je prikaze pisao na sajtu „Bookvar“ (koji, inače, i uređuje), na koricama njegovih knjiga piše i da je super heroj, a svoj prvi roman jednako blesavog naziva, Labudoliki paunovi moraju umreti (Everest media, 2014), umesto pravim imenom, potpisao je pseudonimom Neverovatni Miki. Na zadnjoj korici njegovog drugog romana, Balada meda i krvi (Otvorena knjiga, 2015), koji je objavio pod pravim imenom i prezimenom, navodi se da je na korice prvog ostvarenja stavio uvrnuto umetničko ime da ga „ne bi svrstali u ozbiljne književnike“. Reklo bi se da je verovatnije da je svim pobrojanim potezima Miki pre svega postigao da od svoje proze otera određeni broj čitalaca, koji su stekli utisak da je reč o neozbiljnom autoru koji nije vredan pažnje.
Opet, ako se to i dogodilo, a verovatno jeste, ipak su čitaoci sa predrasudama na gubitku. Miki piše sasvim korektnu i zanimljivu humorističku i satirično obojenu naučnu fantastiku, na tragu Daglasa Adamsa i Terija Pračeta, i ko voli ove pisce verovatno će zavoleti i Aranđelovića.
Obe njegove do sada objavljene knjige smeštene su u isti svet, čak i u istu 2168. godinu. Planetu Zemlju opustošile su kisele kiše, koje su posledica ekološki vrlo odgovornog života ljudi, a većina stanovništva preselila se iz ruralnih krajeva u ogromne gradove koji su zaštićeni džinovskim kišobranima. Tehnologija je, očekivano, napredovala, ali je sekularno društvo davna prošlost koje se niko i ne seća, a životi ljudi i ceo sistem duboko su prožeti religijom.
Oba romana su mešavina trilera, horora, satire i naučne fantastike, a Balada meda i krvi prati bračni par, Dušana i Aldu, koji sa svojim blizancima, Kiršeom i Višnjom, odlaze na odmor u mali Argentopolis, jedno od retkih i dalje naseljenih malih mesta. Tek što stignu na odredište, deca nestaju, a roman prati napore oca da ih pronađe.
Interesantno je da postavka – sumanuto društvo daleke budućnosti utemeljeno u nekoj verziji hrišćanstva, humoristički ton i triler-zaplet – podsećaju na roman Istorija ljubavi među mikrobima Ratka R. Radunovića, mada po sveukupnoj otkačenosti i autentičnosti izraza, podgorički pisac ipak odnosi prevagu. Osim toga, i pored ovih sličnosti u postavci, i ciljevi autora potpuno su drugačiji. Dok se Radunović zavitlavao na širem planu, smejući se apsurdnosti svih težnji čoveka kao vrste, i nemoći svih ideja da čovečanstvu zaista obezbede smisao i sreću, Aranđelović se pre svega ustremio na lokalne teme i prepoznatljive anomalije srpskog društva.
Iako je priča smeštena u daleku budućnost, a sadrži čak i motive slovenske i germanske mitologije, ličnosti i pojave iz našeg današnjeg okruženja potpuno su očigledni, povremeno maltene kopi-pejstovani iz dnevnih novina ili sa tv ekrana.
Dobar primer utemeljenosti ove priče u današnjoj stvarnosti Srbije jeste upravo poprište događaja – Argentopolis. Reč je o maloj zajednici sačinjenoj isključivo od starijih ljudi, u kojoj dece više uopšte nema jer ih je pogodila kletva predaka. „Ako im se ne sviđa ovde, onda neka idu odavde“, prokleli su stariji mlade, jer su stalno bili nezadovoljni, i kletva se, nažalost, i ostvarila. Oni koji su ostali, svoje vreme provode u ratnohuškačkoj rationici „Kod profitera“, u kojoj se klade na ishode ratova koji se vode širom multiverzuma. Ne može se reći da ne zvuči jezivo poznato.
Evo još pojava i izuma koji ispunjavaju Mikijevu prozu: kod njega se pije svetomirogram verozepam, slavi se Sveti Nolo, ne postoji radna već verska knjižica, posećuje se manastir Dalaj Ratko Mladić, u lektiri su i pesme „Smrt majke Ražnatovića“ i „Početak bune protiv intelektualaca“, cene se dela velikog hrišćanskog umetnika Kikija Van Zabele Golubovića, na ulicama se mogu videti gif-skulpture, svetli se e-bakljama, gleda se Vernik 2, a oni koji su željni ulepšavanja idu na pravoslavlifting za kožu…
Miki pokazuje da ima razigranu maštu, i ako sa nekim idejama igra na privu loptu, pojedine deonice su zaista izvanredno duhovite, kao na primer, priča o tome kako su se starlete, od javnih figura prezrenih od strane vernika pretvorile u prava božja stvorenja. Aktivistkinja sa smislom za biznis, Monika Hercog, opisuje Miki, uspela je da ubedi starlete da osnuju fond u koji će odvajati novac od svojih velikih zarada, a kasnije je od tog novca uspela da kupi potvrdu od crkvenog klera da su starlete božja stvorenja.
Crkvenim licemerjem Miki se više bavio u prvom romanu, dok je glavna tema drugog uporno izbegavanje i skrivanje istine o ratnim zločinima, o kojem autor progovara kroz opis jezivog rituala koji iziskuje litre krvi nevine dece. Tema Balade meda i krvi jeste očuvanje Istine, u koju ljudi treba smesta „da poveruju čim je pročitaju ili čuju, umesto da veruju svojim očima ili onome što se stvarno desilo“. Ovakvim opaskama, kao i celom završnicom romana, ostvarena je upečatljiva kritika medijskih manipulacija, uz upozorenje na činjenicu da one imaju svoje nevine žrtve i kobne posledice. „Za odbranu Istine, koju doživljava kao deo svog identiteta, svako će da ustane i da se naoruža. Tako da je u sadašnjosti Istina istinitija od neke tamo nebitne istine, za koju niko i ne zna, i koja je postala laž. Za svakoga ko je profitirao ili je stradao zbog nje, Istina je mnogo istinitija od onoga što se stvarno dogodilo“, deklamuje jedna od glavnih junakinja u ključnim momentima knjige.
Ipak, iako se Balada bavi mučnom temom, i mada je krcata dnevnopolitičkim aluzijama i komentarima, Aranđelović je uspeo da sve junake učini simpatičnima. Bez ozbira na to da li su negativci ili pozitivci, i šta simbolizuju, svi deluju kao da su deo nekog šašavog i smešnog crtanog filma, a priča funkcioniše dobro ne robujući preterano porukama koje pisac želi da prenese, što je jedan od najvećih kvaliteta.
Kraj, u kojem na scenu stupaju zombiji željni ljudskog mesa, vrlo je dobar i upečatljiv, istovremeno brutalan i smešan, izuzev kratkog epiloga, koji deluje pomalo nejasno i suvišno.
Naročit začin knjizi predstavlja odlična ilustracija Dobrosava Boba Živkovića na naslovnoj stranici, koja podseća na stara vremena, kada su radovi omiljenog ilustratora domaćih ljubitelja fantastike daleko češće krasili ovakva izdanja.
Filip Rogović
