Spisateljica Mirjana Novaković (1966) istakla se na domaćoj književnoj sceni uspešnim romanima Strah i njegov sluga (1999), Johann’s 501 (2005) i Tito je umro (2011), a sklonošću prema fantastičnim i žanrovskim motivima u svojoj kvalitetnoj prozi osvojila je naročitu naklonost ljubitelja fantastike. Pojavljivanje svake nove njene knjige jeste događaj vredan pažnje, a prošle godine Laguna nas je obradovala Mirjanininom zbirkom pod nazivom „Tajne priče“.
Knjiga se sastoji iz dva dela – prvi („Tajne priče“) sačinjen je od pet kraćih priča od kojih su gotovo sve nastale pre nego što je spisateljaca počela da piše romane. Isti je slučaj i sa prozama iz drugog dela („Dunavski apokrifi“) koji je, zapravo, već i bio objavljen kao zasebno knjiško izdanje, i to kao autorkin književni prvenac, 1996. godine, i koji se sastoji od priče „Gromovska legija“ i novele „Jevanđelje po žednoj“.
Već u ovim ranim radovima spisateljice zatiču se tematike i kvaliteti, koji će se u romanima dalje razvijati, a pojedini se motivi već u ovoj zbirci ponavljaju u više različitih priča.
Tako u nadrealnoj „Šnauceri ne slušaju džez“ imamo neuništivi stari vodovod, kao simbol opiranja novom sistemu, a u „Jevanđelju po žednoj“ pojavljuju se slične tramvajske šine, koje ne mogu biti uklonjene, ma koliko nove elite nastojale da zbrišu sve staro u svojim nastojanjima da promene svet. Na kraju kratke „Priče o pilulama“ protagonistkinja razmišlja o tome da, kad bi pilule protiv bola, koje je zamislila, zaista postojale, priče ne bi ni bilo, a ova poenta upravo je pokretač „Jevanđelja…“ Ta novela počinje baš zahvaljujući tome što glavna junakinja odlučuje da ipak ne popije pilulu za samoubistvo (koja je u otvorenom društvu liberalnog totalitarizma legalna), već da pripoveda o svom sukobu sa sistemom koji je obezličio ljude.
„Assicvrazioni generali“ i najbolja priča u prvom delu zbirke „Što je izgubljeno“ obe obrađuju teorije zavere, prva povezujući detalje iz života i dela Franca Kafke sa idejom da Rimsko carstvo i dalje postoji i vlada svetom iz senke, dok se u drugoj kao moguće objašnjenje za požar koji je uništio kafileriju u Novom Sadu pojavljuju vanzemaljci i njihovi tajni planovi.
Iako se iste ili slične ideje mogu pronaći u različitim pričama, a gotovo svaka ima elemente fantastike, tretman ideje i fantastičnih motiva razlikuje se od priče do priče. Odmak od stvarnosti u nekima ima ironično, realistično objašnjenje (kao u odličnoj „Gromovskoj legiji“), a u nekima fantastika prerasta u nadrealno, pa čak i onirično („Šnauceri ne slušaju džez“). U „Priči o pilulama“ neobično naučno otkriće pilula protiv duševnog bola zapravo je oruđe meditacije glavne junakinje, koja je ujedno i pripovedač, a koje treba da joj pomogne da dođe do konačne poente. Priča „Što je izgubljeno“ zanimljiv je spoj krimića i priče o vanzemaljcima, sa zadahom „Dosijea Iks“, a u ironičnom kraju, koji potvrđuje slutnje da „oni“ postoje melanholično se ovom otkriću oduzima značaj, dok fokus ostaje na „prizemnim“ mukama svakodnevice. Ovaj kraj podseća i na kraj „Gromovske legije“, mada u njoj jedan od glavnih likova, gubeći veru, pomišlja da čudo koje je spasilo njega i njegove saborce, Rimljane, uopšte i nije bilo čudo i da Hrista i Boga u koje se trudio da poveruje, zapravo nema.
Za razliku od prvih pet priča, koje su sve izuzetno kratke, i vode do iznenađujućeg obrta ili poente na kraju, dve proze iz „Dunavskih apokrifa“ daleko su kompleksnije i ostavljaju dublji utisak. „Jevanđelje…“ je žanrovski „najstrožija“ u zbirci – reč je antiutopijskoj NF, smeštenoj u budućnost, sa snažnim pečatom autorke u vidu meditacija upletenih u pripovedanje, o mogućim načinima na koje se ljudi mogu postaviti kada je reč o menjanju, odnosno nemenjanju sveta i stvarnosti, i uspostavljanju ili ne-uspostavljanju sistema (preokupacije koje će spisateljica kasnije pratiti i u njenom najneobičnijem romanu, Johann’s 501).
„Tako postoje dve vrste ljudi: oni koji veruju da sopstveni unutrašnji red (ili nered) mogu da prenose na svet i oni koji znaju da njihovom unutrašnjem neredu neće pomoći spoljni sklad“, razmišlja junakinja suočena sa nezadovoljstvom koje u njoj rađa život u Otvorenom društvu, u kojem se liberalna težnja ka što većoj „slobodi od“ pretvorila u potpunu neslobodu i zatvorenost, kojoj, uostalom, i teži svaki sistem, pa makar za sebe i tvrdio da je „otvoren“. U svetu budućnosti koji ova priča opisuje, ljudi su slobodni od nacionalnih podela, jer država i granica više nema, religije su izbrisane i zaboravljene, ljudi više čak ni ne koriste svoja lična imena, a i sve ostale razlike između njih brišu se putem genetskih modifikacija, i to pre rođenja. Ipak, ono što protagonistkinju, kao i grupu otpadnika, u koju ona stupa, muči, jeste činjenica da, ukoliko se ljudima unapred oduzme mogućnost izbora, onda i ono što dobiju, makar to bila i sreća i blagostanje, neizostavno mora biti lažno. „Jevanđelje po žednoj“ je pravi krik protiv svakog zamislivog sistema, i poručuje da je potpuna, apsolutna istina verovatno, ipak, negde izvan domašaja ljudske percepcije. Otuda potiče i poigravanje u naslovu sa etiketom „žedna“, kojom sebe opisuju članice grupe. Umesto napojenosti, bolja je žeđ – to jest, umesto lažne, nametnute sreće, bolja je žeđ za pravom srećom; umesto lažne, nametnute jednakosti, bolja je žeđ za pravom jednakošću; umesto lažnog, nametnutog „savršenog“ identiteta, bolja je žeđ za idealnim identitetom, i tako dalje…
Autorka je eksperimentisala i na polju forme, te u ovoj zbirci ima i priča ispričanih iz prvog, kao i priča ispričanih iz trećeg lica, a interesantna je i struktura priče „Assicvracioni generali“, koja u celini predstavlja pismo, koje u sebi sadrži novinski članak, u čijem sastavu se nalaze i dnevnički zapisi glavne junakinje.
Uglavnom, uprkos ovoj raznovrsnosti, likovi Mirjane Novaković najčešće su u sličnoj poziciji, a to je melanholična pozicija potrage za spasom, samoostvarenjem i srećom, što se, avaj, ispostavlja kao nedostižan cilj, iz čega, najzad, i proističe priča, tj. pripovedanje, kao jedino pribežište od protivrečnosti sveta u kojem živimo. Ova potraga nužno je obojena sumornim bojama, koje razblažuje humor (povremeno), i neodoljivi pripovedački šarm i ironija (neprekidno). Spisateljca otvara vrata tajnih i oneobičenih svetova, koji su nam, u stvari sve vreme tu, ispred nosa.
Najzad, što je najvažnije, svim pričama je zajednička i vešta upotreba jezika, koji je u Mirjaninim rukama britak, dinamičan, neposredan i precizan.
„Tajne priče“ su dobra zbirka, kojoj će ljubitelji ove spisateljice najviše zameriti što nije obimnija, pogotovo oni koji su drugi deo, tj. „Dunavkse apokrife“ već čitali u zasebnom izdanju. Njima ostaje da se zadovolje sa pet kraćih priča sa kojima je retko ko do sada imao prilike da se susretne, budući da su objavljivane samo u časopisima i to u prevodu. Ovim izdanjem, na jednom mestu skupljene su sve autorkine kraće proze, a ono može da nam posluži da prekratimo vreme do njenog sledećeg romana, koji bi, prema njenim rečima, trebalo da se pojavi za dve-tri godine.
Filip Rogović
