„Šta je sledeće, pisaru?“, pitao je visoki magistrat Relon, dok su pred njega izvodili jadno, kljasto stvorenje.
„Rashod, Vaša Visokosti. Jedan od radnika u oknu 711 ispustio je uključenu bušilicu sebi na nogu, i čini se da više nije u stanju da izvršava svoje dužnosti“, reče pisar, čineći blag naklon prema Relonu. Rukom je ispravio tastaturu koja se na jednom mestu bila nezgodno savila.
Relon je odmerio čoveka koji je (jedva) stajao pred njim. Bio je obučen u potpuno istrošenu i prljavu radnu odeću, jer druge nije imao. Pri sebi nije imao ništa od alata niti zaštitne opreme; predradnik je verovatno uzeo sve što je moglo da se upotrebi i podelio ostalim radnicima. Plavi kombinezon bio je pocepan ispod kolena, a iz nogavice mu je virio podvezani patrljak potkolenice. Nije se previjao od bolova, iz čega je Relon zaključio da je verovatno drogiran do granice preživljive doze. Iz toga, a i iz staklastog pogleda ozbiljnih, smeđih očiju.
„Dobro, koliko vidimo, ovde nema neke nade za oporavak. Šta kaže lekar?“
Lekar je Relonu izgledao previše mlado da bi se bavio tim poslom, ali nosio je svetloplavu odeždu i bronzanu krunu, tako da sumnje u njegove kvalifikacije nije moglo biti.
„Vaša Visokost je potpuno u pravu, ovaj čovek bez proteze neće ponovo raditi kao rudar, a znamo koliko bi i najjeftinija proteza mogla da košta…“
„Vrlodobro“, reče Relon, škiljeći u redove slova pred sobom. Pisar je revnosno iz svoje džepne biblioteke prizvao nacrt rešenja o rashodovanju i počeo da unosi podatke o slučaju. Redovi zelenih svetlećih slova titrali su u vazduhu dok pisar nije stigao do pasusa sentence. Upitno je pogledao Relona dok je pokazivač zloslutno treptao.
„Uobičajeno, da se meka tkiva mašinski odvoje i ustupe najbližem prehrambenom rekombinatoru organskih materija, tvrda tkiva da se samelju u đubrivo, prethodno da se obavi pregled i eventualni tragovi retkih elemenata da se izvuku centrifugom…“
„Uz dužno poštovanje, Vaša Visokosti, izneo bih ipak jednu činjenicu koja može biti značajna“, ubacio se lekar.
„Stvarno? Uh, slušajte… Ako baš morate, imamo mnogo posla. Šta biste hteli?“
„Pa, vidite“, ustezao se lekar da prevali rečenicu preko usta, „ovaj čovek peva.“
Relon se na to namrštio svojim silnim žbunastim obrvama. „Kako to mislite, ‘peva‘? Svako peva!“
„Pa, da, ali ovaj čovek je svojom pesmom razgaljivao i uveseljavao radnike na celom spratu. Ako ga rashodujete, to može značajno uticati na produktivnost čitave smene.“
Relon je ponovo odmerio drogiranog kastrata. Ništa na njemu nije ukazivalo na dar koji je lekar opisivao. Lekar je bio mlad, mislio je Relon, i ako je radio isključivo sa rudarima, moguće je da je dozvolio empatskom impulsu da se razmaše. Osećajnost će ga napustiti dok se napola približi Relonovim godinama, ali formalnog razloga da se lekarova tvrdnja ne razmotri nije bilo. Mahnuo je maljavom ručerdom.
„Pa, da ga čujemo, onda.“
Radnik je tupo gledao negde iznad sudijinog ramena. Lekar ga je ćušnuo i šapnuo mu nešto na uvo. Na trenutak je izgledalo da ga radnik nje ni čuo, ali onda je sklopio oči, i povukao dva-tri duboka udisaja. Kada je otvorio usta, začuo se neartikulisan zvuk nalik na krik divlje ptice. Relon, zapisničar, i lekar su poskočili u mestu.
„Zašto tako nemilice trošite naše vreme? Imam još ceo dan ovde da sedim-“, započe Relon, pružajući ruku ka srebrnom zvonu koje je označavalo kraj postupanja.
Lekar je priskočio radniku i prineo mu čašu vode.
„Molim vas, Vaša Visokosti, osušilo mu se grlo. Dajte da pokuša ponovo!“
Relonov izraz lica sam je mogao da osuši hiljade grla, ali ruka mu se udaljila od zvona. Pošto je žedno otpio iz čaše, radnik je konačno pustio glas i ispunio sudnicu svojim izdašnim baritonom. Počeo je jednu od novijih popularnih pesama koja se mogla čuti na razglasu, ali ju je vrlo brzo i vešto pomešao sa jednom od retkih starinskih arija koje su prošle cenzuru, da bi se odmah zatim ponovo prebacio na svežije, bljutave ali zarazne balade, i tako redom.
Relon ga je zaneseno posmatrao, potpuno opčinjen. Prenuo se tek pošto je slučajno bacio pogled na sat, i sa užasom shvatio da postoji ozbiljna opasnost da zakasni kući na popodnevni čaj. Lupnuo je čekićem u zvonce nešto žustrije nego što je trebalo.
„Dovoljno smo čuli“, rekao je Relon, a u lekarovim očima se pojavila iskra nade. Ponovo je ćušnuo radnika, koji je prestao sa pesmom. „Uvereni smo da je naša prvobitna odluka u ovoj stvari bila nekorektna.“ Lekar je suzbio trijumfalni osmeh.
„Pisaru“, nastavi on, „dajte ponovo onaj nacrt. Gde smo bili- ah, da, meka tkiva u organski rekombinator, tvrda u đubrivo… da, tu dodajte u produžetku: a prethodno da se sačini neuralna mapa koja će biti priložena poslodavčevoj biblioteci za razonodu, i po potrebi uključivana na vokalni sintesajzer i razglasni sistem.“
Lekar je izgledao kao da će mu eksplodirati neki od manje bitnih krvnih sudova u mozgu, ali, suočen sa oštrim pogledom sa sudijskog podijuma, nije se usudio da protivreči. Pognuo je glavu, i Relon je dozvolio sebi da opusti levi ugao usana, što je na poslu redovno činio umesto osmeha.
„Pozovite sledećeg.“
Miloš Petrik
