Za vreme novogodišnjih praznika jede se teška hrana i čitaju lake knjige. Za hranu ste morali sami da se pobrinete, a članovi naše redakcije Miloš i Tijana postarali su se da vam pruže čitalački ugođaj – u sledećih nekoliko zimskih nedelja ovde ćete pratiti njihovo uporedno čitanje zbirke priča Andžeja Sapkovskog, „Maladi“.
Maladi i druge priče
U čitanju je korišćeno izdanje Čarobne knjige u prevodu Zorane Perić.
Knjiga se sastoji od osam priča, neke od njih iz sveta o vešcu Geraltu iz Rivije, a pre svake od njih autor nam iznosi detalje o nastanku priče ili njenom daljem životu.
Pa, počnimo:
Put s kojeg se ne vraća
Piščev predgovor je dugačak i razmetljiv, čitaocu ostaje samo da se nada da nije ovako za svaku priču. Daje istoriju pisanja i izdanja priče, i povezuje likove koji se pojavljuju u njoj sa serijalom o Geraltu. Pominje da je priča nastala iz fragmenata romana u pripremi, to bi bile valjda ove „tajne stvaralačke tehnike“ iz opisa izdanja sa zadnje korice.
Priča počinje tako što protagonistkinja, druitkinja (sic!) Visena, na raskrsnici u šumi nailazi na ranjenika Korina i isceljuje ga svojim magičnim moćima, dok on sipa neduhovite dosetke i priča joj o tome kako je ranu zaradio. Ispostavlja se da je to bilo u klinču sa lažnom staricom varljivo čvrstih grudi, čiji leš Visena kao čarobnica-forenzičarka pokuša da ispita, ali čitalac dobije samo enigmatične fragmente zagonetne misterioznosti koji ga nepovratno zainteresuju za nastavak priče.
Brzo saznajemo da je ceo taj kraj žrtva koščeja, koji je ili neko ili nešto što gmiže (još misterije!), ali u svakom slučaju vođa nekakve banditske skupine koja teroriše ceo taj kraj. Odmah potom svedočimo i sceni terora u kojoj stradavaju kovački pomoćnik i kolar, dok jedan od napadača, inače vran, crvenooki humanoid, dubokoumno zameri čovečanstvu na ljubavi prema torturi, ali i prema mučenju. Visena i Korin, međutim, spasavaju kovača koji je Visenu i pozvao u pomoć, i organizuju otpor meštana koščeju.
Posle preiskrene razmene mišljenja saznajemo da je Visena htela da spava sa Korinom, ama se uskopistila, te da je on grubijan i plaćenik, ali onako antiherojski prestrog prema sebi jer ima Plemenito Srce. Rulja seljana napada bandite u njihovim pećinama, ali oni su već bili počeli sami da se istrebljuju. Vođa bandita ispada Visenin kolega koji se petljao u stvari u koje se nijedan čovek nije smeo petljati, e da ne bi džinovske stonoge izmasakrirale Maribor (true story!).
Koščej ispada pauk, ali džinovski, i Visenin kolega posle Zlikovačkog Monologa pristane da pomogne Viseni i Korinu da pauka unište, ali ih, naravno, izda. U epskom okršaju sa paukom desi se, između sve ostale akcije, da neko „zapazi nešto nevidljivo“, pršti hitin, sevaju munje, a jedan od bandita se iskupi tako što se pridruži Pravoj Strani.
U pretposlednjoj sceni, Visena se ispoveda šarenoj ptici, i eksplicira svoju motivaciju prošaranu mudrim mislima o čovečanstvu, magiji, i medicini, dok na istoj onoj raskrsnici ponovo sreće Korina i njegov bezobrazni osmeh.
Auh.
Sve u svemu, zaista ništa novo, i ništa naročito.
Iz podugačkog predgovora videli smo i da je autor ovu priču očistio od uredničkih intervencija kojima je jezik arhaizovan. Nije nerazumljiv ovakav postupak autora, s obzirom na izražen stav kako se njegov fantasy ne dešava u prošlosti, već u potpuno posebnom svetu, ali autor na ovaj način nije rešio osnovni problem građenja svetova. Ne trudi se da nam objasni zašto onda taj potpuno posebni svet liči po svemu na simulaciju evropskog srednjeg veka, dok likovi ipak imaju napredna tehnička znanja i koriste sasvim modernu terminologiju iz, na primer, anatomije (protagonistkinja ne vidi „mišicu“ već „biceps“, previjanje rane je „operacija“, bobolaci imaju „različit metabolizam“ od ljudi), i mineralogije (likovi se razbacuju hematitom, jaspisom, i jadeitom, iako se pominju i narodna imena za minerale).
Ali, ako likovi poseduju znanja i naučnu metodologiju koji su u našem univerzumu stečena tokom perioda prosvetiteljstva, zašto nam autor ne objasni kako to da nemaju i odgovarajuću tehnologiju oružja (dok imaju ptice koje se svaljuju s planina kao meci(?!)), javne uprave, tekstila…? Svet u kojem se odvija Put s kojeg se ne vraća inkoherentan je i nemoguć unutar sebe. Verujem da fantasy publici ovo možda i ne smeta previše, ali valjda nije previše očekivati od nekog ko stvara svet da ga stvori Kako Treba.
Konačno, pored „druitkinje“, pohvaljujem prevoditkinju i za „provizoran zavoj“ i „neuredno zavrljačene monete“. Verujem da je pisca ovako specifičnog izraza teško prevoditi, ali slutim da nije zaslužan baš za svako zanimljivo rešenje.
M. Petrik
Antistrofa na Petrikovu strofu
Ah, kako volim kad neko odgovorno prepriča čitavu priču, pa ja ne moram!
Ali, u jednom možemo da se složimo: prva priča nije reprezentativna – to je glavna opasnost kad se priče iz dužeg perioda ređaju hronološki. Nego, Petrik zamera predgovoru, i ja ga razumem. Sapkovski ovde već zauzima pozu koju će pokušati da održi kroz sve predgovorčiće u ovoj knjizi: svetskog čoveka umornog od života, blago ciničnog i uvek nadmoćnog. Podseća vas na Geralta? Ima i zašto.
Andžej Sapkovski očito spada u one pisce koji do krajnosti zavole neki svoj lik i malo se odviše poistovete sa njim. Sama priča pruža tek naznake onih kvaliteta koji su bolje razrađeni u poznijim tekstovima – poigravanje motivima iz poznatih bajki (ovde raskršće sa tri puta) i specifično anahroni svet. Intertekstualno poigravanje volim više nego ʻleba da jedem, kad je izvedeno kako treba, a anahronizmi… e da, na njih se treba navići.
I tu su u prednosti oni čitaoci koji su već pregrmeli vatreno krštenje sa nekom drugom knjigom: ja sam pre neke dve-tri godine dovoljno kukala o tome kako ne može! Nije logično! Ne treba! da se veštičarenje i magične moći objašnjavaju mutacijama, jer… pa mislim stvarno… I nekako onda ispadne da je odgovor na ovo, kao i na pitanje „a zašto ne može brokoli u pseudosrednjovekovnom okruženju kad se u Mediteranskom basenu jede još od starih Rimljana?“ samo „Zato što to meni ne odgovara!“
Slično važi i za jezička rešenja. Ne, Petriče, izraz „provizoran zavoj“ nema u sebi ničeg nepravilnog, a što se tiče reči operacija, ona se u sadašnjem medicinskom značenju koristi negde od doba Ambroaza Parea, nije to pominjanje mesmerizma u šestom veku pa da padamo u nesvest.
Povodom ove dosta rutinski odrađene pripovetke sa jednako rutinski profilisanim pozitivnim i negativnim likovima nemam o šta sablju krvaviti (sem da pohvalim aktivan ženski lik koji nije tek muškarac sa izmenjenim primarnim polnim karakteristikama, to je, avaj, nešto što i u 2017. treba pohvaliti), a rasprava o svetu koji je ovde tek začet pa razrađivan u još nekoliko knjiga – to je neka druga priča i pričaćemo je neki drugi put.
T. Tropin
