„Priče tvog života“: Ted Ćang po prvi put među Srbima

Izdavačka kuća „Booka“ je od prošle godine prilično ambiciozno krenula sa svojom edicijom jednostavno nazvanom „Žanr“, u kojoj su objavljena probrana dela trilera i horora. Ove godine se u ediciji pojavio i SF prvenac, zbirka kratkih priča američkog pisca sa intrigantnim imenom Ted Ćang (Ted Chiang). Budući da mi je to ime potpuno nepoznato, kada sam prvi put pročitao bombastičnu najavu izdavača da je u pitanju „zbirka najboljih SF priča na svetu“ morao sam da konsultujem Vikipediju. Istini za volju, čovek zaista izgleda kao vunderkind. Do sada je objavio 14 kratkih priča i za njih osvojio 4 Huga, 4 Nebule, 4 Lokusa i jednu Nagradu Džon Kembel. Što bi rekli, više nagrada nego samih priča. Ova informacija dobija na težini ako imamo u vidu da pričamo o čoveku koji je rođen 1967. godine i kojem tek predstoje zlatne godine stvaranja. Zbirka obuhvata prvih 8 priča (po hronološkom redosledu) iz njegovog opusa, od kojih su bar četiri ovenčane jakim nagradama.

korice domaćeg izdanja

Ćang je po struci informatičar, mada ima iskustava i u kibernetici. Većina njegovih priča ima jako izraženu naučnu pozadinu, ponegde u toj meri da je potrebno zavidno poznavanje materije samo da bi čovek pohvatao konce priče. Siguran sam da sam propustio par poenti samo zbog toga što nisam uspeo da shvatim matematiku koja stoji iza ideje. Ovo je još jedan kvalitet koji je danas tako redak: Ted Ćang ne potcenjuje inteligenciju čitaoca, štaviše očekuje od njega maksimalno misaono angažovanje pri čitanju. Valjda se na ovakve pisce misli kad se priča o ljudima koji imaju zavidno znanje iz određenih oblasti i umeju da ih kvalitetno iskoriste za osnovnu građu svojih dela. Prevodilac Goran Skrobonja je dobro obavio posao. Iako veći deo vremena Ćang piše jednostavno i skladno, ova knjiga ume da bude i komplikovana pri saopštavanju ideja (ili je bar meni bila). Skrobonja se tu dobro snašao, i čini mi se da je na pravi način „uhvatio jezik“ i preneo Ćanga našim čitaocima.

Da se vratimo zbirci. Pročitao sam knjigu kako i zaslužuje, a to je onako meraklijski, natenane, jednu priču na dan, da joj dopustim da se slegne, da malo porazmislim o njoj pre nego što krenem dalje. A ako nešto poseduje kao dar, autor ima upravo to: sposobnost da natera čitaoca da razmišlja o napisanom. Snaga ovih priča je u njihovima osnovnim postavkama. To može da bude jedan jedini detalj, ideja koji dovodi do oneobičavanja celokupne poznate stvarnosti. A te ideje zahtevaju dosta truda da bi se uopšte shvatile, dok dalje razmišljanje o njihovim mogućim uticajima na stvarnost traži još više intelektualnog angažovanja od čitaoca. Ove priče bih mogao iskoristiti i kao primere spekulativne fantastike naspram klasične naučne fantastike, jer priznajem da mi je do nedavno izmicala neka veća razlika između ovih pojmova. E pa, sve ove priče imaju odličnu ideju. U većini priča ta ideja je ispraćena i adekvatnom obradom, kvalitetnim pisanjem čoveka koji ne oseća potrebu da se razvlači, već upravo suprotno: da na što manjem prostoru sabije što više relevantnih informacija i ispriča priču. Doduše, postoje razlike između priča.

„Vavilonska kula“, prva priča u knjizi, je najstilizovanija. U njoj stil odnosi prevagu nad inače fenomenalnom premisom o uspešno izgrađenoj Vavilonskoj kuli koja je dodirnula nebeski svod. Međutim, nebeski svod je od kamena, te sad pratimo ekipu rudara koji imaju zadatak da taj svod i probiju/prokopaju. Spori ritam priče koji prati živote rudara koji putuju mesecima uz kulu naprosto hipnotiše, apsolutno dozvoljavajući čitaocu da suzbije nevericu i prepusti se uživanju. Priča poseduje i solidan obrt na kraju, te ne čudi da je tako uspešno komponovan i izveden prvenac doneo piscu nagradu Nebula u kategoriji kratkih priča.

Druga priča u zbirci, kratko nazvana „Shvati“ govori o čoveku koji igrom slučaja bude zamorče u testiranju novog leka koji kao nuspojavu ima povećanje inteligencije. Ted vrhunski opisuje nastanak natčoveka, potpuno uverljivo predstavljajući osobu čije je razmišljanje u odnosu na ljudsko nadmoćno otprilike koliko i naše razmišljanje u odnosu na pacovsko. Ova priča ima vrlo jednostavan stil i brz tempo zbog koga čitate kao na adrenalinu. Potpuno me je kupio svojom sposobnošću da jasno i uverljivo priča o stvarima koje bi trebalo da potpuno nadilaze našu moć shvatanja. Naravno, prva asocijacija koja se nameće je prića „Cveće za Aldžernona“ Danijela Kejza. Iako imaju istu osnovnu postavku, povećanje inteligencije do nivoa natčoveka, ima dosta jasnih razlika. Mada mi je Ćangova priča dinamičnija, Kejz je stvorio remek delo na jedan sasvim drugačiji način. Ćang ovoj temi prilazi iz svog ugla, i njegova priča počinje otprilike na onom mestu gde Kejzova doživljava vrhunac.

Kod Ćanga se radi o normalnom čoveku koji nizom slučajnosti odreaguje na eksperimentalni lek tako što mu se naglo povećava inteligencija. On vrlo brzo nadilazi ljudske mentalne sposobnosti, a već u samom startu shvata da će ubrzo postati meta CIA-e i drugih obaveštajnih službi. Posle toga, cela priča dobija znatno dinamičniji tok i njen glavni adut se sastoji u uverljivom prikazu nadmoćnog razmišljanja jednog natčoveka koji se obračunava sa svojim progoniteljima. Jezik je jednostavan, pogodan za brz tempo i akcioni milje u kome se odvija radnja. Čak i kada pripoveda o novim spoznajama superinteligentnog protagoniste koje temeljno menjanju njegovu percepciju stvarnosti, Ćang to radi jasnim i razumljivim jezikom što po meni dodaje na uverljivosti, ali se tako gubi dosta dramskog naboja koji bi ova priča mogla da ima.

Naglasak kod Ćanga je na uverljivom prikazu super-uma i maltene matematičkom raščlanjivanju njegovog razmišljanja u miljeu jednog trilera. Sa druge strane, „Cveće za Aldžernona“ je topla ljudska priča sa jakim emocionalnim nabojem, sporog toka i sa sasvim drugim aspiracijama. U njoj praktično i nema akcije, ali osećanja koja izaziva u čitaocu su mnogo bogatija. Ove dve priče, osim zajedničke premise o povećanju inteligencije, nemaju praktično ništa zajedničko jer barataju različitim jezikom, akcijom i emocijama.

Neke priče se sastoje uglavnom od ideje. U njima je stil svedeniji, i nekako u drugom planu. Čini mi se da je u njima Ted prosto bio fasciniran spekulacijom „šta-ako“ u toj meri da mu je bilo dovoljno da nam saopšti ideju, ostavivši priču svedenu na osnove, a ponekad čak ni to; „Deljenje nulom“ nema čak ni formiran kraj, kao da sama ideja o tome da matematika naprosto nije tačna treba da prestravi čitaoca u toj meri da mu priča ne predstavlja više primarni cilj, već može i sam da pretpostavi devastirajuće posledice ovog dokaza i njegov uticaj na naš život. Ted nam nudi svoju viziju matematičarke koja je upravo shvatila da je oborila osnovne postavke nauke kojoj je posvetila ceo život, te nas ostavlja da zajedno sa njom proživljavamo novi besmisao življenja sa takvim teretom.

Većina priča ipak osciluje negde na sredini između ove dve krajnosti. „Priča tvog života“ koja je piscu donela i drugu Nebulu, barata klasičnim motivom bliskog kontakta ali sa originalnim preokretom. Radi se o susretu sa vanzemaljskom kulturom čiji jezik omogućava istovremeno sagledavanje i poimanje prošlosti, sadašnjosti, i budućnosti. Opet, snaga priče leži u temeljnom i uverljivom objašnjenju veze između jezika i poimanja toka vremenska, te daljoj razradi ideje kroz pretpostavku da lingvista koji nauči vanzemaljski jezik istovremeno na taj način menja svoju percepciju vremena te postaje kadar da sagleda i budućnost.

Čini se da jedina slabost Teda Ćanga leži u tome da kad iscrpi ideju koja mu se vrtela po glavi, kada kaže ono što je želeo o njoj, i sama priča nekako izgubi zamah te je on brzo i ne uvek efektno završava. To sam primetio u narednoj priči u knjizi, „Razvoj ljudske nauke“, koja više liči na alegoriju, ili vic-priču kakvih je bio prepun SIRIUS. Naravno, u ovom slučaju vic je dovoljno inteligentan da i tih par strana zahtevaju temeljito udubljivanje ne bi li se ipak na kraju priče i nasmejali. Ali, opet kažem, to mu je jedna od retkih slabosti koje sam uočio. Ideje kojima se bavi su raznovrsne, od matematičkih preko religioznih do čisto tehnoloških. I sve one izazivaju jaku reakciju kod čitaoca (ili bar kod mene u ovom slučaju) podstičući ga da aktivno razmišlja o pročitanom, pokušavajuću da donese vlastiti sud o datom slučaju.

Moj favorit po pitanju originalnosti je priča „Sedamdeset dva slova“ o društvu utemeljenom na kabalističkim proučavanjima imena i života koji na taj način nastaje, i u kome umesto moderne tehnologije imamo industriju zasnovanu na golemima i živim mašinama.

Sledeća u knjizi je priča „Pakao je odsustvo boga“, najefektnija spekulacija koju sam pročitao na prastaru temu „zašto bog dozvoljava patnje nevinih“ oko koje je lomio glavu još Dostojevski, a od SF pisaca Ursula Legvin u priči „Oni koji odlaze iz Omelasa“. I naravno, Tedova priča je moj novi favorit u disciplini „ja sam ateist, a evo ovde čovek lepo napisao i zašto“. Inače je ova priča rekorder po broju osvojenih nagrada, sa het-trikom Hugo-Nebula-Lokus.

Toliko je Ted ubedljiv kad argumentuje svoje ideje pro et contra, da sam nekoliko puta menjao mišljenje u toku čitanja poslednje priče. U pitanju je „Voleti ono što vidiš: dokumentarac“, priča posvećena mogućnostima psihološke manipulacije ljudima pomoću fizičkog izgleda. Izložena je iz ugla osoba koje mogu uključiti ili isključiti nervna kola u mozgu namenjena prepoznavanju lepote lica, pa samim tim mogu po želji postati neosetljive na fizičku lepotu).

Na kraju: ova zbirka zavređuje svoje ime. Ima sigurno pisaca koji imaju bolji stil, ima i pisaca koji umeju da slikovitije predstave svoje ideje. Ali snaga Teda Ćanga je u samim idejama, i strasti sa kojima im se posvećuje, razvija ih do novih nivoa koji nekad naprosto oduvaju čitaoca svojom snagom. Tu je veoma ubedljiv. Ponegde te ideje uspešno prati i stil, koji je mnogo mirniji i prizemniji. Ponegde stil zaostaje, ali je jedinstvena ideja uvek tu, i ne potcenjuje čitaoca niti njegovu inteligenciju već zahteva od čitaoca da se udubi i posveti i maksimalno razmrda vijuge da bi mogao sa razumevanjem da isprati priču.

Ako vas je ovo dovoljno zainteresovalo, dodatne informacije možete naći na sajtu izdavača.

Milan Ilić, saradnik redakcije