Martovska čitaonica zadobila je nešto drugačiju formu u odnosu na uobičajenu, pošto su gotovo svi koji su pročitali novu zbirku priča Nila Gejmana bili sprečeni da prisustvuju, Tako je Draško Roganović, kao neko ko ovu zbirku prevodi za srpsko izdanje te ju je više puta i pomno pročitao, bio prisutan kao moderator / predavač / poznavaoc Gejmanovog opusa. Imalo se šta čuti tom prilikom.
Saznali smo da je naslov „Trigger Warning“ (Upozorenje o sadržaju) Gejmanov pokušaj da na neki način (naknadno) poveže sve priče u okviru jedne zbirke. Budući da se u ovoj nalaze prilično raznolike priče Gejman je želeo tim naslovom da poruči kako se one verovatno neće svima svideti, u smislu da mogu isprovocirati ili čak iznervirati svojim sadržajem one osetljivije. U uvodnom eseju Gejman priča o nastanku pojedinih priča, a Roganović je to naveo kao zanimljiv uvid u proces pisanja jednog popularnog pisca koji živi i radi u XXI veku.
Korice prvog izdanja
Roganović je potom prešao na konkretne priče, i u pokušaju da ih nekako razvrsta zaključio je kako su duže priče ipak u proseku bolje, i kako u njima Gejman bolje vlada jezikom i stilom, te da ima više prostora da razradi svoje uvek zanimljive ideje (ponekad bolje i od samih priča). Takođe je rečeno da se među pričama ističu one u kojima se Gejman poigrava nekim već postojećim delom, bilo da piše pastiš (priča o Šerloku Holmsu – „The Case of Death and Honey”) ili svoju verziju priče o Uspavanoj Lepotici („The Sleeper and the Spindle”, koja je već objavljena na srpskom u zasebnom izdanju tako da je pitanje da li će se naći u prevodu ove zbirke). Kao jedna od uspelijih priča pomenuta je i „Nothing O’Clock”, priča u kojoj je glavni junak Doktor Hu i koja, po Draškovim rečima, poseduje iznenađujuće promišljen SF zaplet, i zapravo je bolja nego li epizode Doktora Hua koje je Gejman pisao.
Od ostalih priča pomenute su i: „Black Dog” koja je napisana ekskluzivno za ovu zbirku i u njoj se Gejman vraća univerzumu iz romana Američki bogovi, zatim „The Truth Is a Cave in the Black Mountains…” koja je inspirisana njegovom posetom Škotskoj, „Feminine Endings” koja je napisana u formi ljubavnog pisma i pokazala se kao najveći prevodilački izazov, a tu su priče koje predstavljaju svojevrsne posvete velikanima – „The Return of the Thin White Duke” je posveta Dejvidu Bouviju, a „The Man Who Forgot Ray Bradbury” čuvenom piscu fantastike.
Zanimljiv je podatak do koga je Roganović došao višestrukim čitanjima, a odnosi se na to kako je Gejman poređao priče u zbirci. Naime, svaka naredna priča ima nekakvu vezu sa prethodnom, i u nekim slučajevima ta veza je više nego očigledna (npr. priču posvećenu Amandi Palmer prati ona posvećena Bouviju) dok je drugde znatno suptilnija.
U zbirci „Trigger Warning“ ima klasičnijih, kao i onih eksperimentalnijih priča (jedna priča je napisana u formi odgovora na pitanja iz policijskog upitnika), a žanrovski je prilično raznovrsna i oni koji vole Gejmanovo pisanje će sigurno imati šta da pronađu; naročito kad su u pitanju duže priče, dok mu pojedini pokušaji horora i humora nisu uvek do kraja uspeli. Krajnji zaključak je da su mu prethodne zbirke ipak nešto bolje, a „Smoke and Mirrors“ naročito, te da bi svakako bilo dobro ako bi se nakon domaćeg izdanja ove zbirke pojavile u prevodu i one prethodne.
Miloš Cvetković
