Juče, 1. februara 2016, u okviru redovnog tribinskog programa, pričalo se o nedavno preminulom Dejvidu Robertu Džounsu, poznatijem pod umetničkim pseudonimom Dejvid Bouvi (u strahu od brutalne osvete Transkripcione mafije napominjem da bi ispravnije bilo „Boui“). Osvrt na naučnu i inu fantastiku u njegovom opusu napravila je naša Tijana Tropin uz minimalno vođenje potpisnika ovih redova.
Na početku je bilo istaknuto kako je, kao konceptualni umetnik, Bouvi praktično na samom početku svoje muzičke karijere kreirao personu Zigija Stardasta, androginog vanzemaljca koji uz pomoć rok muzike pokušava da spasi dekadentnu ljudsku civilizaciju, u čemu (naravno) ne uspeva, i biva rastrgnut. Muzičku je pratila i bogata (za ne-glumca) filmska karijera, pri čemu su istaknuti filmovi „Čovek koji je pao na Zemlju“ (Bouvi je vanzemaljac koji pokušava da se uklopi, što mu uspeva nimalo ili previše), „Glad“ (Bouvi, Suzan Saradnon, i Katrin Denev su vampiri sa erotikom odvrnutom na 11), „Lavirint“ (Bouvi je kralj goblina koje je dizajnirao Džim Henson, otmičar Dženifer Koneli, i autor svog najužasnijeg saundtreka), i „Poslednje Hristovo iskušenje“ (Bouvi u uspeloj sporednoj ulozi pere ruke od Vilema Dafoa).
Publici je preporučen i nežanrovski film „Srećan Božić, gospodine Lorens„, a naučili smo i da je izuzetno korisno pogledati sve klipove koje planiramo da pustimo pre nego što ih zapravo pustimo.
Istaknuto je i da je tema i stilizacija spota za pesmu Lazarus sa njegovog poslednjeg albuma nagnala voditelja tribine da pomisli kako se radi o nekakvoj morbidnoj promotivnoj akciji, ali ipak se ispostavilo da je Bouvi odlučio da uspostavi kreativnu kontrolu nad svojom smrću.
Tribina je završena diskusijom sa publikom u kojoj je, a što bi bilo za očekivati, dominirala nostalgija.
Miloš Petrik
