Na decembarskoj čitaonici bavili smo se novim romanom Ijana Makdonalda (kod nas u Paladinovom izdanju „Mekdonald“; Brazil, Tekija, i dr.), sa romantičnim naslovom Luna: New Moon. Od osmoro prisutnih na početku razgovora, dvoje je knjigu zapravo i pročitalo, ali ju je većina makar počela.
Pre svega, ustanovljeno je da se knjiga pogrešno opisuje kao „Pesma leda i vatre“ – u svemiru, dočim se zapravo radi o „Dini“ na Mesecu. Luna je prvi deo serijala od najmanje dve knjige, a jedan njen fragment već smo obrađivali u antologiji Džonatana Strana. Po žanru, radi se o polutvrdom SF trileru: dok Zemljani tavore u siromaštvu, Mesec avanturistima i ludacima (da ne kažem lunaticima) nudi nadu u bolji život, porodično blago, dolare koji stižu, i druge serije Siniše Pavića.
Korice drugog izdanja
Međutim je i Makdonaldov Mesec, poput Hajnlajnovog, surova gospodarica: međunarodna korporacija LDC koja kontroliše razvoj na Mesecu svim gastarbajterima ugrađuje retinalni implant koji ih u svako doba dana i noći obaveštava o količini vazduha, vode, ugljenika i protočnosti podataka koje su im na raspolaganju: siromasi dišu pliće. I ne samo to: posle oko dve godine, gubitak koštane gustine postaje ireverzibilan, i Zemaljski gastarbajter mora da donese konačnu odluku – hoće li ostati na Mesecu do kraja života, ili se vratiti na Zemlju?
Stvarno gazdovanje Mesečevim resursima odvija se poglavito u okviru pet velikih porodica / korporacija / mafijaških klanova: Makenzi, Voroncov, Sun, Asamoa, i Korta, od kojih ovi poslednji, zajedno sa svojim zaposlenima, daju Makdonaldu najveći broj fokalizatora. Glavni konflikt odvija se između Korta i Makenzijevih, a Mesečev libertarijanski pravni sistem omogućava najbrojnije paralele sa Herbertovim serijalom koji je, da podsetimo, ono sa čime se ova knjiga ispravno poredi: krvarine, ugovoreni brakovi, tihi rat ubicama, i ordalije samo su neki od elemenata koji se javljaju u oba dela. Čita se brzo i lako, a jedino što ga usporava jeste nerazumljiva smeša titula i naziva pozajmljenih iz daleko više jezika nego što je potrebno.
Kod dvoje čitalaca javila se razlika u utisku: dok je visokopolitički triler zadovoljio jedno, drugo se žalilo na odsustvo slice-of-life narativa koji bi bolje oslikali ovaj Mesečev Divlji Zapad. Istina je da Mesec nije nužan za najveći deo radnje, i da Korta-Makenzi-Sun-Voroncov-Asamoa odnosi zaista s vremena na vreme postanu sapunjavi, ali opšta ocena oboje čitalaca je uglavnom pozitivna. Makdonald nije iskočio iz svog standarda ni na jednu stranu.
Ono što će radovati njegove čitaoce i uopšte ljubitelje jeste da se očekuje najmanje jedan nastavak: ne samo što je glavni tok radnje ostao otvoren, otvoreni su ostali i skoro svi sporedni. Osim toga, BBC je otkupio prava na proizvodnju TV serije, što sa mešavinom strepnje i nade očekujemo.
Miloš Petrik
