Domaći distributerski naslov: Šta radimo sakriveni
Originalni naslov: What We Do in the Shadows
Scenario: Taika Waititi, Jemaine Clement
Uloge: Taika Waititi, Jemaine Clement, Rhys Darby, Jonathan Brugh, Cori Gonzalez-Macuer, Stu Rutherford
Žanr: Kvazidokumentarna horor-komedija
Trajanje: 85 minuta
Produkcija: Novi Zeland, SAD, 2014.
Web: http://www.whatwedointheshadows.com/
Voleli ga, ne voleli, činjenica je da je vampirizam i sve povezano sa istim veoma popularan u savremenoj pop-kulturi. Pošto su dostupne varijante još od vremena En Rajs, sa kulminacijom u Sumrak-sagi podložne kič estetici od vizuelnog do ideološkog nivoa, ovaj podžanr je, razumljivo, česta meta parodija. Imam lepe uspomene na Leslija Nilsena i njegov nesrećno prevedeni film Drakula, mrtav i voljen (parodije na Kopolino gotsko-romantičarsko ostvarenje), dok su moderniji vampirski tinejdžerski filmovi dalje proizveli razne elemente 500+ nastavaka Mrak filma, kao i Bez ugriza, molim (Vampires Suck) o kom, na žalost (ili sopstvenu sreću) ne znam ništa. Ipak, moram reći: Šta radimo sakriveni je daleko bolji od svega što sam do sada gledala u okvirima vampirske parodije.
Ideja da se u istom filmu istovremeno ismeju vampirski filmovi, koji poštenom čoveku samo što ne izađu iz frižidera, i reality televizija čiji je uticaj na današnjeg gledaoca možda tragičan, ali neosporan, je sa jedne strane očigledna i jednostavna, a s druge strane briljantna. Zašto se niko ranije nije ovoga setio?
Gledalac, zajedno sa ekipom koja kao snima dokumentarac, prati svakodnevni život četvorice vampira različitih godina (od 183 do 8.000), koji kao cimeri žive u Velingtonu, na Novom Zelandu. Njihovo, možda ne baš potpuno harmonično, ali barem ustaljeno koegzistiranje, poremetiće pojava tek preobraćenog vampira, Nika, koji će ih, koliko je moguće, uvesti u savremeni život, ali i svojom nesmotrenošću i nedostatkom iskustva stvoriti niz problema.
Prosto ne znam šta je veći izvor komike: predstavljanje vampirskih aktivnosti (npr. lov i ubijanje žrtava) kao nečega sasvim uobičajenog i normalnog (što za njih zaista i jeste), konflikti koji nastaju usled razlike u godinama i ličnostima ovih vekovnih cimera, ili kontrast između njihovih shvatanja i savremenog sveta. Reditelji (koji su takođe i scenaristi) ne propuštaju ni jednu priliku da neki dobro poznat element vampirske fikcije na neki način izvrnu ili predstave na duhovit način. Takođe, svaki od likova ima po neku specifičnu osobinu koja služi kao izvor smeha: Viago je bolesno pedantan, Vladislav u glavi i dalje u srednjem veku, a Dikon nemaran i sebičan. Posebno je ovaj prvi izvor nekih urnebesnih scena. Naravno, prisutne su i dobro poznate, i možda pomalo izanđale dosetke, npr. vukodlaci se ponašaju kao psi, sa svim što uz to ide, ali teško je snimiti film u okvirima toliko često korišćenog žanra bez osvrtanja na neka opšta mesta.
Volela bih da vidim ovakav film u kome su vampiri zapravo u toku sa svetom koji ih okružuje, nalik, recimo na igru Vampire: The Masquerade – Bloodlines koju sam jako volela, i čije umetničke domete ni jedno drugo savremeno delo vampirske fikcije sa kojim sam se susrela nije dobacilo, ali moram priznati da Šta radimo sakriveni odlično funkcioniše i kao jednostavna komedija, i kao kritički osvrt na žanr, ali i stvarne pojave u savremenom društvu, poput reality televizije (logika „mi nismo ništa krivi, mi samo“) i zaluđenih vampirskih fanova. Odlična celovečernja zabava.
Sofija Vuković
