Momak upozna devojku. Koja je vila. U stvari, kiborg. I pala je s neba. Ona ne upozna njega zato što je bez svesti prilikom njihovog prvog pravog susreta (iako njemu to ne smeta). Ovo je možda ipak pogrešan način da se sumira zaplet.
Deponia je pokušaj momaka i devojaka iz studija Daedalic Entertainment da naprave point-and-click avanturu u stilu LucasArtsa iz vremena dok je izbacivao zanimljive stvari.
Koliko je pokušaj uspeo? Pa, priča je uklopljena u citiranu boy meets girl formulu, koju krajnje kreativno aranžira ali se ne pretrže od subverzije, što ne mora biti po sebi ni dobro ni loše. Okruženje je hipsterski šarena distopijska pustinja/đubrište, sa obaveznim stimpank elementima i opštim mestima, dobro osmišljena i pristojno izvedena. Izabrano 2.5D rešenje pogoduje ovom tipu igre, a statički i animirani elementi su lepi i šareni.
Najfensi gajba u Deponijinom karton sitiju
Rešenja slagalica obično su dobro konstruisana, ali u zaprepašćujućem broju slučajeva ne baziraju se ni na logici, ni na nadrealističkoj antilogici tipičnoj za, recimo, Discworld igre. Mini-igre koje se povremeno pojavljuju uglavnom su logične i jasne, što je osveženje.
„A sada ćemo zavrteti Točak javnih službi, pa šta ispadne!“
Glavni lik Rufus je stereotipni smotanko, zgubidan i sanjar, očigledno inspirisan Gajbrašom Tripvudom (Monkey Island) i Rinsvindom iz Discworld serijala. On sanja, a o čemu bi, nego da zbriše iz Deponije, upozna elizijsku vilu, i smeje se svojim sugrađanima sa visine. Da bi ostvario svoje planove dubioznog potencijala za uspešnost, on redovno pravi štete prijateljima, zavičaju, i devojci koja ga iz razumu nepoznatih razloga toleriše i izdržava – do određenih granica.
Ovo je otprilike trenutak u kojem ljubavni trougao prerasta u ljubavni trapezoedar.
Ovde je već jasno i šta bi moglo biti ono što fali: igra je najslabija tamo gde bi najmanje smela da bude. Iako očigledno inspirisana Pračetom i Adamsom, igra jedostavno nije smešna. Slepstik najčešće funkcioniše, ali dijaloge kao da su pisali neki ljudi koji su videli definiciju sarkazma u rečniku, pa im se dopalo – loš vic za lošim vicem, pa još nevešto prilagođeno sa izvornog nemačkog. Rufusu uspeva da bude toliko iritantan da je teško zamisliti kako bi čak i najdobronamerniji igrač navijao za njega.
I ja mislim.
Druga mana igre je naglo i nezadovoljavajuće finale, koje ne zaokružuje narativnu celinu već uvodi u nastavke, a koji pak ostaju van obuhvata ovog prikaza.
Ipak, iz ugla ljubitelja, moglo bi se mirne duše reći da Deponia nudi dovoljno, ako i nije veliko delo žanra. Ko samo čeka sledeću P&C avanturu u kojoj će da upire i klikće, neka ne čeka više.
Miloš Petrik
