Potcenjeni strip albumi

Već smo se bavili potcenjenim SF, horor, i animiranim filmovima. Ovoga puta, redakcija sa saradnicima predstavlja potcenjene stripske albume, odnosno TPBove. Ima ovde i koječega poznatog ili poznatijeg, naravno, ali ono što je zajedničko svim ovim predlozima jeste da njihova poznatost (nezasluženo) nije srazmerna njihovoj vrednosti.

Pa, da počnemo:

Enigma – Miloš Petrik, urednik

Kada je početkom devedesetih DC dalekovido započeo ediciju Vertigo pod vođstvom uredničke boginje Karen Berger, započeo ju je upravo Enigmom. Okej, ako ćemo pošteno, započeo ju je Gejmanovim Death: The High Cost of Living, spinofom Sandmana, ali Enigma je drugi mini-serijal edicije, kojega međutim (sudbo kleta!) nije dopao ni delić prestiža koji zaslužuje.

Porede ga, sa dobrim razlogom, sa The Watchmen: superjunaci i tamo i ’vamo, cerebralni pristup, postmodernizam & dekonstrukcija. Međutim, dok je Murova priča, iako izvrnuta naglavačke, tipičan superherojski ep o spasavanju sveta, Enigma je, pa, mnogo ličnija i introvertnija.

Priča prati Majkla Smita, čoveka upadljivo dosadnog imena i jednako uzbudljivog života, koji shvata da bizarni serijski ubica koji jede mozgove svojih žrtava u stvari kopira metod zlikovca iz opskurnog stripa, takođe sa naslovom Enigma, koji je čitao kao mali. Majkl udovoljava neobjašnjivom porivu da istraži tu seriju zločina, i to u saradnji sa scenaristom stripa koji je u tom periodu u stanju poluraspada. Zajedničkim snagama pokušavaju da se snađu u flešbekovima i naslagama prošlosti, dok oko njih groteskne kreature iz zaumnih stripskih svetova sedamdesetih oživljavaju i sprovode teror nad stvarnošću. Majkl, naravno, ide u susret neočekivanoj ali brutalnoj samospoznaji u nju ejdž/Kastaneda stilu.

Dodajmo ovome i činjenicu da je ceo serijal vrlo pažljivo pisan, kako na meta-nivou, koji čitalac ne vidi, tako i na nivou naracije i dijaloga. Na primer, narator priča svoju priču na način koji zbunjuje i fascinira u isto vreme, ali tek na poslednjoj strani saznajemo 1) da narator nije bezličan, 2) ko je, 3) kome se obraća (ne eksplicitno čitaocu) i 4) zašto, i tek onda postaje potpuno jasno da u naratorovom tekstu nema nijedne pogrešne ili suvišne reči.

Reči više neću trošiti ni ja. Nađite ovo.

The Authority – Nenad Pavlović, pisac i član redakcije

The Authority je nastao kao spinof manje poznatog serijala Stormwatch Vorena Elisa (Transmetropolitan), a tokom svog relativno kratkog životnog veka (1999-2008) prošao je kroz kreativna pera Marka Milara (Marvel’s Civil War, Kick-Ass), Eda Brubakera (Uncanny X-Men, Sleeper), Granta Morisona (All-Star Superman) i još par talentovanih pisaca.

Radnja serijala The Authority prati avanture istoimenog tima super-heroja koji predstavlja očigledan omaž Ligi pravde. Neki likovi su očigledno i namerno slični: genetski modifikovana verzija Betmena po imenu Midnajter, Apolo, leteći super-heroj koji se napaja sunčanim zracima kao Supermen, Svift, devojka-ptica koja nalikuje na Hokgerl; dok su drugi potpuno originalne kreacije: Dženi Sparks, duh 20. veka i elektriciteta, Džek Hokmur, bog gradova, moćni šaman poznat samo kao Doktor… Kao što JL ima bazu na mesecu, tako i The Authority imaju svoju svemirsku stanicu: masivni inteligentni brod koji se kreće kroz prostor između dimenzija.

Dok Liga pravde služi narodu i klanja se američkom predsedniku, The Authority ne priznaje višu silu: rano u stripu, oni preuzimaju vrhovnu vlast nad Zemljom u cilju očuvanja reda i mira. Liga je imala slične epizode, ali uvek sa nekakvim moralnim pridikama o tome kako apsolutna moć apsolutno kvari. U The Authority toga nema, tim preuzima vođstvo iz prostog, nesebičnog razloga: jer su vođe svih zemaljskih država idioti.

Ono što zaista izdvaja The Authority od sličnih stripova je to da The Authority nema kočnice: sve što ste ikad hteli (ili niste hteli) da vidite u Ligi pravde/Osvetnicima videćete ovde:

– Realistične likove koji ne ispaljuju fore svake tri sekunde već se ponašaju kao obični ljudi;

– Mnogo, mnogo nasilja i masovnog uništenja, što zbog moćnih protivnika, što zbog toga da se članovi The Authority ne libe da povređuju i ubijaju negativce;

– Obilnu upotrebu alkohola i narkotika;

– Otvorenu i eksplicitnu gej vezu između Midnajtera i Apola, kao reakciju na prigušenu seksualnu tenziju između Betmena i Supermena;

– Scenu u kojoj The Authority teleportuje predsednika SADa, koji nije Leks Lutor nego lik neverovatno nalik na Džordža Buša, direktno u razjarenu masu u Bliskom Istoku;

– Situacije u kojima The Authority potpuno uprska stvar i napravi veći problem nego na početku;

– Smrt likova koji se ne vraćaju magično u sledećem broju…

Sve ovo prate fantastični, ultra-detaljni crteži prepuni akcije i jarkih boja. Čitajući The Authority stičete utisak da čitate Ligu pravde onako kako bi trebalo da izgleda, bez svih nametnutih ograničenja i lažnih moralisanja.

Anya’s Ghost i Fun Home – Ivana Mijić, saradnik redakcije

I samo letimičan pogled na aktuelnu strip produkciju i njenu recepciju, odnosno njen ulazak u vidokrug tradicionalne akademske analize, navodi na zaključak da ovaj medij polako ali sigurno postaje akademski mejnstrim. To posebno važi za strip dugog formata, naročito popularan na Zapadu, gde se nalazi na listama najčitanijih knjiga i uživa nikad veću kritičarsku pažnju. Međutim, i pored svih blagodati digitalnih medijskih tehnologija koje su učinile da živimo u „globalnom selu”, mi za većinu tih naslova uglavnom nismo čuli. A za neke od njih je to zaista šteta. Dobar primer su Anjin duh (Anya`s Ghost) Vere Brozgol i Zabavni dom: porodična tragikomedija (Fun home: A Family Tragicomic) Elison Bekdel.

Sjajan strip crtač i ilustrator, Brozgolova, inače Ruskinja, rođena u Moskvi, ali odrasla u SAD-u, ubrzo po objavljivanju Anjinog duha 2011. godine naišla je na odobravanje poštovalaca devete umetnosti. Širu publiku, međutim, pridobila je prvenstveno pripovedačkim talentom i sposobnošću da u mediju stripa realizuje valjanu priču. A sve je počelo tako što je, kako sama kaže, najpre osmislila karakter svoje protagonistkinje, srednjoškolke Anje, a potom je smestila na dno bunara i upoznala sa duhom devojčice koja je umrla početkom prošlog veka. Ideju je zatim pretočila u svedene crno-bele slike bez mnogo teksta i uz dosta humora predstavila isečak iz tinejdž života (prve ljubavi, problem uklapanja, prihvatanje različitosti) začinivši ga misterioznim ubistvom i autobiografskim detaljima. Rezultat je simpatična priča o odrastanju koju bi kao idealan saundtrek pratile numere izvođača čije postere vidimo izlepljene po Anjinoj sobi – The Shins, Belle and Sebastian, Camera Obscura, Metric, Weezer…

Poput Brozgolove i Elison Bekdel je etablirana strip autorka o kojoj se (barem kod nas) ne zna dovoljno. Iako svoje autobiografske stripove redovno objavljuje još od 80-tih, tek je Zabavni dom: porodična tragikomedija iz 2006. godine dospeo u mejnstrim više nego njeni raniji radovi. Žanrovski posmatrano ovo delo bi se sasvim lako moglo naći na polici zajedno sa Ispod pokrivača Krejga Tompsona i Plavim pilulama Frederika Petersa (a ukoliko grafičke memoare shvatimo dovoljno široko i sa Bosonogim Genom Keiđija Nakazave, Persepolisom Marjan Satrapi ili Špigelmanovim Mausom).

Preispitujući potencijale i raspon kreativnih mogućnosti stripa kao medija, Bekdelova otvoreno i bez zadrške pripoveda o svom odrastanju uz oca homoseksualca i majku glumicu, o pogrebnom preduzeću kao porodičnom biznisu, otkrivanju vlastite homoseksualnosti i očevom samoubistvu. Crtež je prepun detalja, ali i filozofski intoniranog teksta koji obiluje književnim i popkulturnim referencama. Spominju se tu (i to vrlo funkcionalno) grčki mitovi, Prust, Džojs, Kami, Fitcdžerald, ali i filmski klasici kao što je Divan život, serija Ulica Sezam, Betmen i Ričard Nikson, čineći Zabavni dom pravom intelektualnom stripovskom poslasticom.

Omnibus Danijela Žeželja – Petar Jandrić, saradnik redakcije

Ljubiteljima devete umetnosti lik i delo Danijela Žeželja svakako nije nepoznato, ali činjenica je da se među širom čitalačkom publikom ono pominje ređe nego što zaslužuje. Osvrtom na Omnibus Danijela Žeželja (Komiko, 2013), pokušaćemo to da promenimo.

Ova knjiga obuhvata prva četiri Žeželjeva albuma – Ritam Srca, Sun City, Sophia i Rex. Prvo što će vas dočekati pri otvaranju stranica je sirova snaga Žeželjevog likovnog izraza. Linije u klasičnom smislu skoro i da nema, tu su beskrajne nijanse sive, koje tkaju opčinjujuće prelaze i međutonove. Žeželjevi likovi ne deluju kao da su nacrtani, već isklesani divljim kontrastima koji stoje u suprotnosti sa izmaglicama koje često gutaju totale njegovih pejzaža i gradova. Motiv na kome se treba zadržati u ovoj kolekciji priča je svakako – grad. Jeziv, melanholičan, naizgled prazan, a zapravo pun svega što poneseni tim utiskom u njega projektujemo. Kako je kod Žeželja likovno sve u kontrastima, tako je i sa motivima. Nasuprot gradu, drugi motiv koji se provlači kroz skoro sve priče je – sunce. Za tim suncem će protagonisti priča tragati, svako na svoj način.

U Ritmu srca, bubnjar Džo jedino kroz svoj instrument uspeva da pobegne iz učmalog, svakodnevnog postojanja. On sanja pesak, ostrvo i devojku koja ga tamo čeka. Tokom večeri, do ranih jutarnjih časova, Džo je Slobodan – kroz pesmu i ritam, okovi spadaju, i ostaje samo ekstaza.

Sun City nas prebacuje u grad u kome sunca više nema. Dobra vila Semolina obećava da će se ono vratiti kada ga jedan dečak nacrta stotinu puta po zidovima grada. U međuvremenu, čovečanstvo otkriva Šilju, novu planetu u Sunčevom sistemu, dok mediji truju duše i dube prazninu u ljudima.

Naredni album, Sophia, zapravo je kompilacija više kraćih priča. Sofija je debeli, priglupi policajac, kome uvek šaka dopadnu najčudniji slučajevi. Ipak, noseći u sebi dobrotu i nešto Egziperijevog čeda, Sofija će se protiv mraka boriti kako samo on ume. Priče ovog albuma izdvaja onirična atmosfera, koja će učiniti da se osećate poput gosta zalutalog u tuđem snu.

Poslednji album, Rex, je najlinearniji i najkonvencionalniji u ovom Omnibusu. Koliko god da akcija pršti, ispod sve krvi, pljuvačke, i nasilja, tu je poruka. Manje skrivena nego u prethodnim pričama, ali ne i smanjene žestine.

Komikovo izdanje je perfektno odrađeno, te nema razloga da ga sebi ne priuštite. Dok čekamo sledeći Omnibus – crtajte sunca, nađite Šilju i ne verujte vilama. Neke su baš kučke.

Finals – Anika Jugović Spajić, saradnica redakcije

Finals, stripski mini-serijal iz 1999, je idealno popodnevno štivo za sve ambiciozne studentkinje i studente, kao i buduće akademce (ili one koji će imati tu sreću da se nakon čitanja ovog stripa okanu tog životnog puta). U ove četiri epizode, Vil Fajfer i Džil Tomson su predstavili ozloglašenu finals week na jednom američkom univerzitetu. Međutim, Knox State University (indikativno poznat kao KAOS U) nije prosečan koledž tvoje bake. Njegov moto Strength Through Study se shvata poprilično bukvalno, a put ka diplomskom projektu neretko za studente znači sopstvenu smrt.

Na kampusu se upoznajemo sa Nensi, studentkinjom komparativnih religija koja za projekat kreira svoj lični kult; Dejvom, koji se za potrebe svojih studija iz krivične pravde bavi pljačkanjem obližnjih prodavnica; Timom, studentom teorijskog inženjerstva koji pokušava da razvije mašinu za putovanje kroz vreme; Garijem, koji se upušta u silaženje niz evolutivnu lestvicu za svoju tezu iz antropologije i Volijem, koji se muči sa blokadom vezanom za svoj diplomski projekat iz filmskih studija.

Što se crteža tiče, iako inače nisam fan Džil Tompson, njen haotični stil se sasvim lepo uklapa atmosferu na KAOS U, a čak se potrudila i da smanji kawaii nivo na koji smo navikli (kao u Li’l Endless, na primer), na moje veliko zadovoljstvo.

Sam strip predstavlja dosta jasnu kritiku upliva kapitalističkih vrednosti u obrazovni sistem – prvenstveno ideja o upotrebljivom znanju i kompetitivnosti koja se razvija na univerzitetu kao priprema za takvo ponašanje na radnom mestu, a u priču je upletena čak i vojna industrija. Iako je strip star 16 godina, poprilično je dobro ostario, uzevši u obzir i aktuelnost stvari o kojima govori (čak se dotiče i budžetskih smanjenja za oblasti umetnosti i društvenih nauka). Naravno, ne treba očekivati nijansirano i ozbiljno promišljanje ovih tema, ali uprkos tome, strip je neizmerno zabavan, lak za čitanje i prožet crnim humorom i referencama i omažima iz popularne kulture. I nasiljem. Brdom nasilja.

Diosamante i Vrišteća planeta – Relja Antonić, član redakcije

Alehandro Jodorovski , a može i Žodorovski i Hodorovski – samog ga pitajte i reći će Vam da su mu sva tri legitimna prezimena – je i slavljen i kuđen, i obožavan i zapostavljan autor, istovremeno. Zavisno od kritičara na kog je naleteo i od odziva publike (koja je jednom pokušala i da ga ubije), J/H/Žodorovski (zovimo ga od sada čiča-Jodo) je kroz svoju dugu, ali tek započetu stvaralačku istoriju, imao i veoma nezapaženih uradaka. Pošto je ovde reč o strip-albumima, biram dva i predstaviću Vam ih, redom – bez vunovlačarenja.

Diosamante (čiča-Jodo i Žan Klod Gal)

Verujem da su mnogi, čak i u ovoj Srbiji u kojoj se svaki strip album može voditi kao „zapostavljen”, makar čuli za „Inkala” i „Metabarone”, ako ih nisu već iščitali i obožavali. Drugi navedeni serijal/album smo već obrađivali u Emitoru. Ono što ni belosvetski čovek a ni bivši Jugosloven verovatno nisu čitali je pripovest o Diosamante.

Navedena protagonistkinja počinje kao surova kreatura neizmerne lepote, koja sedi na tronu kraljevstva Arhas i umišlja da je poluboginja, te, logično, brutalno (po aztečki) ubija svoje ljubavnike o Zimskom Solisticiju – iliti o Božiću, joj strahote. Međutim, saga prati njen obred prelaska i duhovnog sazrevanja, izazvan i inspirisan ljubavlju. U pitanju je klasična, a dograđivana, mitska pripovest u maniru sveg onoga na šta je Džozef Kembel utrošio život.

Ako neko ima problem sa time, ima problem sa sobom samim.

No, antropologiju i mitomaniju na stranu – estetski gledano, ovaj crtani roman je neverovatno postignuće. Ako volite herojsko putovanje i priče o obredima prelaska, ako Vam znači nešto jedna usputna epizoda inspirisana arhetipskim indoevropskim ljubavnicima, ako volite sukob između veoma romantizovanog sveta i duševnog mraka karakterističnog samo za Čiču i možda za Leonida Anrdrejeva, ili ako ste mislili da su se stripovi o Konanu i Crvenoj Sonji izlizali posle nekog vremena – preporučujem Vam ovo.

Zašto je ovo delo zapostavljeno, ako je tako kô što si nam rekô, o Relja, sine Zoranov? – pitate Vi. Postoji više razloga: mlado je delo. Ni dve i po godine ga nema kako je štampano u tvrdom povezu. Nije prevedeno na neki od ex-YU jezika. Strip u stripu gubi publiku, iako je strip u filmu dobija. Ma, ko će sve to čitati? A možda su se zaista mnogi ljudi smorili herojskim putovanjima, viđenim toliko puta u filmovima (knjige ne navodim, ali njihove ekranizacije da): od „Gospodara” i „Zvezdanih ratova”, preko samurajšitine i vesterna i animiranih remek-dela kao što su Tajna DIDZ-a i Crni kotô.

Vrišteća planeta (čiča-Jodo i mnogi likovni umetnici)

Leta gospodnjeg 2002. vaskrsnuo je upokojeni kultni francuski strip magazin Metal Hurlant, preteča čuvenog Heavy Metala (ne muzičkog pravca, nego isto strip magazina). Čiča-Jodo je pozvan da za svaki broj pripremi kratku priču. Iako je isprva nalazio da je to teška rabota, sviknut na goleme serijale, načinio je niz stripskih pričica povezanih centralnom idejom – negde tamo kroz svemir proleće usamljeno jezgro planete spržene ludilom njenih stanovnika, plače nad svojom sudbom i svedoči o tužnim i tragičnim zbivanjima u uni… u multiverzumu.

Od skoro, sve su ove priče sabrane u jedan album. I to kakav album!

Svaki uradak je crtao drugi umetnik, sa kojim se magični čiča-jodo sporazumeo preko Tarota. Nekako ušavši likovnjacima u psihu pomoću ove drevne ili pseudo-drevne veštine, Čiča je znao tačno šta kome odgovara. Usput je pokušavao da im postavi što manje izazova, ali ih je ipak postavljao – i na kraju, svaka epizoda „Vrišteće planete” vrišti individualnim oblikom genijalnosti. Zbilja bismo se ogrešili kada bismo rekli da je samo čiča-Jodo odgovoran za ovu brilijantnu antologiju. Pored strip-epizoda već viđenih u Hurlantu, ovde takođe imamo bonus: jednu alhemijsku priču nikada ranije objavljenu. Svako kome je, unutar velikih serijala, nedostajala promena i osveženje u likovnom stilu, trebalo bi da zavoli ovaj zapostavljeni album.

Cybersix – Ana Milojković, strip umetnica i ilustratorka

Cybersix, ili Cyber-6, je uvažena strip heroina među velikim brojem ljudi ali je uspela da ostane ispod radara masovne pop-kulture. Ovo je posledica nekoliko faktora. Većina epizoda, do skora, nije bila prevedena na Engleski. Prosečni čitalac-konzument, iako stalno vapi zbog nedostatka originalnosti u muzici i filmu, pod originalnošću očigledno ne podrazumeva i diverzitet. Do ove strip-junakinje sam došla sasvim slučajno, slušajući neku listu top deset najvećih Hispanskih superheroja. Kako sam čula premisu stripa odmah sam bila uvučena u priču i morala sam da ga nađem. Upustila se u traganje i došla do blogera, takođe vernog fana, koji nastavlja da kači skenirane epizode koje lično prevodi na Engleski u slobodno vreme.

Dakle, Cybersix je argentinski strip serijal, čiju su trvorci pisac Karlos Triljo (Carlos Trillo) i crtač Karlos Melja (Carlos Meglia). Strip je objavljen 1993. i cela priča je sakupljena u 6 albuma. Glavni protagonista je devojka Cybersix, koja živi i krije se u fiktivnom gradu Meridijana. Stvorena je u labaratoriji doktora Fon Rajhtera koji je pobegao u Južnu Ameriku nakon Drugog svetskog rata. Stvorenja iz cyber serije odlikuje nadljudska snaga i izdržljivost, ali ih je doktor Fon Rajhter uništio sve, osim odbegle Cybersix (otud i njeno ime), kada su počeli da pokazuju ljudske emocije. Fon Rajhter je tvorac i drugih stvorenja koja takođe lutaju Meridijanom i svima im je zajedničko to što im je potrebna tečnost „sustenance“ da bi nastavili da funkcionišu. Cybersix izlazi noću odevena u plašt i kožno odelo, koje je ukrala od prostitutke (ni manje ni više), skače preko krovova grada, vrebajući druge veštačke ljude poput nje. Koje zatim lovi i iz njih isisava sustenance poput vampira. Dakle, za sada imamo heroinu koja se kreće i skače poput mačke, ludog naučnika nacistu sa armijom frankenštajnovskih slugu i vampirizam.

Međutim, tu nije kraj. Preko dana Cybersix pokušava da vodi normalan život prerušena u muškarca. Predaje kao nastavnik u školi, krijući svoju pojavu ispod neuredne odeće i velikih naočara. Među njene retke prijatelje spada i kolega Lukas, takođe i njena simpatija, koji je rešen da otkrije ko je misteriozna žena koju viđa noću dok juri krovovima grada i da li je ona ljudsko biće.

Cybersix je dakle superheroina, genetički eksperiment, žena, prerušeni muškarac i vampir. I tu, možda, dolazimo do još jednog razloga zbog čega je ovaj strip i pored sjajnog prvog albuma i kruga odanih obožavatelja, ostao nepoznat. Kada imate pomalo od svega, u stvari nemate ništa nizakoga. Čitace osetljive na seks i nasilje će odbiti surovost prisutna u priči. Konzumente američke superherojštine, koliko i ljubitelje francusko-belgiskih stripova, nažalost, odbiće visoko stilizovan crno-beli crtež. Koji bi se možda, opet možda, jedino mogao uperediti sa Milerovim Sin Cityjem. Dok i priča sama nije bez svojih mana: od svih mogućih smerova kojim je naracija mogla da krene, autori se previše skoncentrišu na ljubavni trougao između Cybersix, Lukasa i „Adrijana“, njenog muškog alter ega, sa kojim Lukas provodi vreme i priča mu sve o svojoj opsesiji da otkrije ko je Cybersix.

Godine 1999. strip je adaptiran u crtanu seriju koja je doživela trinaest epizoda. Ton serije je naravno prilagođen za emitovanje subotom ujutru. Međutim, priča je uspešno adaptirana kada su u pitanju glavni likovi stripa. Njihova dinamika i motivi su zadržani. Stil crteža je očuvan koliko je to bilo moguće i može se reći da dizajn bolje funkcioniše kao crtani film. Kao i strip u ostalom, ovaj crtani serijal je preživeo zahvaljujući ljudima koji su epizode kačili na Jutjub, da bi svoje zvanično DVD izdanje doživela tek prošle godine, nudeći zadovoljavajuć kraj svim obožavateljima koji i dalje čekaju da kraj stripa bude preveden na Engleski.

I pored svih mana koje strip ima, preporučila bih ga onima koji žele da uz kafu skrolujući na svom računaru, pročitaju nešto egzotično, nešto što je van standarda i nešto što je čist kreativni izraz jednog scenariste i crtača. Ponovo stoji da, ukoliko ne govorite španski ili francuski, nečete skoro dočekati da pročitate i kako se priča završava. Ali tu je, kao što rekoh, kratka animirana serija koja lepo zaokružuje priču o Cybersix.