Šta smo i koga videli i čuli na drugom danu festivala Art Anima? Evo šta/koga:
Leo Peruc između fantastike, istorijskog, i detektivskog romana
Tribina dr Tijane Tropin o austrijskom piscu Leu Perucu počela je kratkim prolaskom kroz njegov životopis u okviru čega je istaknuta biografska veza sa Kafkom (iako je sam Peruc jednom prilikom izjavio da on i Kafka nemaju ništa zajedničko), kao i recepcija Perucovog dela za njegovog života i posle, koja je varirala, te je u jednom periodu bio potpuno zaboravljen sve do ponovnog oživljavanja interesovanja za njegovo delo 1985. Za života su ga kritičari doživljavali kao kvalitetnog autora lake literature, na šta Peruc nije najbolje reagovao, te je na takvu vrstu pohvala jednom prilikom odgovorio:
„Ja nikad u životu nisam napisao ništa što bi se moglo nazvati kriminalističkim romanom koga treba čitati u vozu.“
Međutim, i pored ovakvog Perucovog stava, njegova dela se i dalje dovode u vezu sa žanrovskom literaturom, i to pre svega s istorijskim, detektivskim i fantastičnim romanom. Kao osobenosti Perucovog stila, odnosno kao svojevrsni znak raspoznavanja istaknut je nepouzdani pripovedač, u većini Perucovih dela, koji najčešće zavarava i sebe i čitaoce, te se zato u Perucovim romanima do istine često dolazi teško, uz dodatno uloženi čitalački napor. Kratko je pomenuto, više u vidu kurioziteta, uticaj koji je Peruc imao i van sveta književnosti: Alfred Hičkok je iskoristio pojedine motive iz Perucovog prvog romana „Od 9 do 9“ u filmovima „Stanar“ i „39 stepenika“.
Leo Peruc
Bilo je reči i o konkretnim romanima, i kroz priču o njima je dosta toga rečeno i o Perucovom pisanju uopšte. „Majstor sudnjeg dana“ (jedan od dva Perucova romana koji su nedavno prevedeni na srpski) se može čitati kao klasičan detektivski roman (sve do epiloga) sa sve čuvenim motivom ubistva u zaključanoj sobi. Takođe, u ovom romanu se Peruc koristi i poigrava elementima fantastike (po uzoru na Čejmbersa i „Kralja u žutom“). Kao jedna zanimljivost je pomenuto da je ovaj Perucov roman bio objavljen svojevremeno kod nas kao „Misterija kobnog crvenila“ (u ediciji X-100), ali da je prevodom potpuno unakažem, te da je promenjena poenta pa i sam žanr romana izostavljanjem epiloga!
Pomenuta su i druga Perucova dela, kao što je istorijski roman „Švedski konjanik“ u kome se Peruc ponovo ambivalentno doticao fantastike uvodeći lik Đavola, koji se, međutim, može racionalizovati i kao privid (nepouzdanog) glavnog junaka. Roman „Sneg Svetog Petra“ poslednji je koji je obljavljen pre Drugog svetskog rata i u njemu se Peruc bavi pretnjom sveopšte komunističke revolucije koja potresa Evropu, i mada je (namerno ili ne) prevideo znatno bližu i opasniju pretnju fašizma koja se nedugo potom materijalizovala, uspeo je da predvidi upotrebu halucinogenih droga u vojno-političke svrhe, nekih pet godina pre nego što je izmišljen LSD. Takođe, i u ovom romanu imamo nepouzdanog pripovedača.
„Noću pod kamenim mostom“ (drugi Perucov roman u srpskom prevodu) jeste poslednje bitno njegovo delo (poslednji roman „Juda Leonardov“ ne spada u njegova zanimljivija i značajnija dela), interesantno i po tome što je to prvi Perucov roman u kome se on bavi Jevrejima. Takođe, to je i povratak klasičnom pripovedanju i sveznajućem pripovedaču. Što se fantastike tiče, ovaj Perucov roman je i najotvorenije žanrovski, odnosno u pitanju je čista (lirska) fantastika, bez pokušaja racionalizacije.
Na kraju, nakon kraće diskusije potaknute pitanjima publike, još jednom je istaknutova Perucova veština pisanja u smislu potpune kontrole nad tekstom i vešto konstruisanih zapleta. Povučena je paralela i sa Umbertom Ekom (i njegovim „Imenom ruže“) u smislu da se i Perucovi romani (posebno „Majstor sudnjeg dana“) mogu čitati kao čisto žanrovski, detektivski romani, ali da će čitalac koji traži nešto više to nešto uspeti i da pronađe u većini Perucovih dela.
„Kratke priče i Akvarijum za zlatnog Karaša“ Radmila Anđelkovića
Promociju je započeo Dragoljub Igrošanac, kratkim uvodom u delo Radmila Anđelkovića. Potom je Anđelković preuzeo reč i ispričao kako je 2010. godine, povodom izlaženja zbirke Mačji snovi, savetovao Ivani Milaković da pređe na dužu formu, da bi se potom on sam vratio kratkoj formi, odnosno kratkim, „novinskim“ pričama koje, sa izuzetkom naslovnog „Akvarijuma za zlatnog karaša“, sačinjavaju ovu zbirku koja predstavlja trideset godina hronološkog i poetičkog razvoja jednog autora.
Anđelković je pomenuo da od kratke priče ne treba praviti roman: tako su i Enderova igra i Cveće za Aldžernona dosta pretrpeli prilikom prerade u dužu formu. Potom je prešao na svoje iskustvo sa književnim radionicama i pritužbe učesnika na ograničenu dužinu teksta. Primetio je da u okviru romana kratke priče često imaju funkciju pojedinačnih segmenata, dok tzv. klifhengeri „vezuju“ priču. U početku Anđelkovićevog rada, jedino bitan mu je bio SF motiv; taj period zastupa prvih petnaest priča. Kasnije su mu pažnju privukle praznine u onome što je priča iza SF elementa. Druga četvrtina zbirke su priče pisane posle 2000. godine, uključujući osam „Prigovaranja“ iz romana Grbovnik, pisanih po principu usmenog pripovedanja (skaza), a ne pisane priče. Opisujući genezu pojedinih priča, pomenuo je i uticaj Aleša Štegera i njegov Berlin, zbirku glavnotokovskih priča bez obrta na kraju.
Korice
Potom slede priče pisane za radionicu Znaka sagite, po zadatoj temi, a bez ličnog pečata. U njima SF motiv više nije cilj, nego sredstvo.
Na moderatorovo pitanje da li se kratkoj priči vratio sa nekim novim shvatanjem, Anđelković je odgovorio kako je shvatio da ona nije „’arčenje tema i vremena“ već ima vlastitu lepotu. Na potpitanje – koji su tu ključni dobici za pisca, odgovorio je da nisu finansijski: za to treba pisati po narudžbini. Pokazalo se da za delo nije presudan talenat, već su veština i znanje takođe nužni (ovde je zapodenuta i rasprava sa pojedincima iz publike, uz zaključak „svaka budala ima svoje veselje“). Na osnovu iskustva sa radionicom, može se reći da je teško podučavati odrasle. Najbolji savet je, svakako, da se čita naglas ono što se napiše.
Moderator je razgovor skrenuo na urednike: po Anđelkoviću, urednici bi potajno voleli da su oni napisali knjigu a ne pisac, dok lektori veruju da bi je napisali lepše, i tako dalje (ovde se ponovo razvila diskusija sa publikom). Na pitanje – šta je važnije, priča ili likovi? ponuđen je solomonski odgovor da su podjednako važni. Na to je Dragoljub Igrošanac primetio da je karakterizacija likova potrebna za svaku priču, što je poslužilo kao polazna tačka za kratko izlaganje o korisnim klasifikacijama karaktera, od zodijačke do jungovske (četiri temperamenta), uz opasku da likovi moraju da budu oformljeni tako da se ne slažu, da ne budu isti; pisac mora da ih bira, ali da im ne šapuće na uvo, da ih ne kontroliše. Ako lik preuzme kontrolu – treba ga ili izbaciti iz priče ili mu se povinovati. I na poslednje pitanje – da li je nekad u osnovi imao stvarne likove? Anđelković je odlučno odgovorio „Uvek!“
Odgovarajući na pitanje iz publike, o odnosu ulančanih zbirki priča i romana, Anđelković je rekao da je oduvek voleo otvorenu formu, jer je bolje kad pisca dopričavaju nego kad ga seckaju. Pomenuo je primer romana Oko za drugi svet, koji ima klifhengere, ali ne i završnicu u klasičnom smislu: namera mu je bila da osnovnu priču (o posmrtnom životu koji se nastavlja tamo gde je pokojnik prebivao za života) otvori u nekoliko različitih pravaca.
Refesticon
Refesticon je regionalni festival fantastične književnosti u organizaciji Radija Bijelog Polja koji je ove godine održan po treći put. Program festivala se sastoji od predstavljanja dela bitnih lokalnih pisaca (omaži Ristu Ratkoviću, Ćamilu Sijariću, a ove godine Miodragu Bulatoviću) i upoznavanja sa delima gostujućih pisaca fantastike iz celog regiona. Pred svaki festival raspisivan je i konkurs za kratku priču, te su nam predstavljene i tri zbirke priča fantastike: Nevidbog, Prsten sa one strane sna i aktuelni Đavolji prst:
Naslovnica zbirke „Đavolji prst“
U predstavljanju je pored domaćina Art-Anima festivala Dragoljuba Igrošanca i Irene Dajić, koja je bila u žiriju za izbor priča za Đavolji prst, učestvovao i mr Dragić Rabrenović, pokretač i organizator Refesticona. Nakon što je Igrošanac lagano izložio poziciju i međunarodni značaj Refesticona i njegovih zbirki za crnogorsku i regionalnu SF književnu scenu, do reči je došao i Rabrenović, koji je izneo situaciju u gradi u zemlji koja je dovela do potrebe i želje za pokretanjem jednog ovakvog festivala i zbirke. Naročito je istakao programsku orijentisanost Refesticona na region (što mu i ime kaže) i dobru međunarodnu saradnju koju je tokom godina ostvario, kao i novoistanovljenu nagradu Zlatni zmaj, čiji je prvi laureat postao prof. dr Zoran Živković. Irena Dajić je potom podelila svoje utiske sa žiriranja priča sa Refesticona, i pokušala da navede Rabrenovića da iznese strogo čuvane tajne o temi sledećeg festivala i zbirke, čemu je on stoički odoleo.
Prisutni autori i zainteresovani članovi publike su zatim dobili primerke refestikonskih knjiga, a zainteresovanima savetujemo da pokušaju da ih nabave upitom na mail ili zvaničnu fb stranicu.
Vampiri u folklornoj književnosti i fantastici
Publika je bila upadljivo zainteresovana za razgovor o vampirima, međutim je razgovor, moguće, išao neočekivanim tokovima. Urednik časopisa „Omaja“ Mladen Milosavljević razgovarao je sa piscima dr Dejanom Ognjanovićem i Vladom Arsićem. Aleksandar Petrović, iako najavljen, odsustvovao je. Razgovor je započet pričama o načinu na koji su obojica autora ušli u svet fantastike, a koji se delimično poklapa: dr Ognjanović je to učinio preko priča koje je od starijih slušao kod kuće, dok je Vlada Arsić potencirao svojevrsnu paralelu sa tzv. „teorijom mehura“ koja se obično dovodi u vezu sa društvenim mrežama: čovek vidi i čuje ono što je sklon da vidi ili čuje. Tako se fantastično nalazi svuda oko nas, samo treba gledati na stvari na pravi način.
Pomenuto kako je reč „vampir“ prvi put u pisanoj formi uočena u izveštaju austrijskog istraživača koji je u istočnoj Srbiji izveštavao o slučaju Petra Blagojevića iz 1725, međutim je dr Ognjanović istakao da vampir u književnost ulazi tek početkom devetnaestog veka, sa istoimenom pričom Džona Polidorija (značajnijom istorijski nego literarno). Njome se Polidori „svetio“ svom prijatelju Lordu Džordžu Bajronu za primedbe o spisateljskom talentu tako što je svetu podario surovog aristokratu i zavodnika, kradljivca ženskih srdaca, koji ispijajući krv bukvalno ispija život svojih (ženskih) žrtava.
Milosavljević, Ognjanović, Arsić
Napravljena su poređenja sa srpskim i zapadnim vampirima, pri čemu je naročito istaknut promenljiv i prilagodljiv izgled vampira, kao i sadržaj koji je učitavan u vampirski mit: ksenofobija, strah od bolesti, srah od emotivne strane ličnosti. U razgovoru su dotaknuti i mnogi drugi događaji i pojave sa motivima folklorne strave, od drveta-zapisa do prokletstva porodice Karađorđevog ubice.
Na pitanje koji bi filmski ili književni sadržaj sa vampirskim motivom predložili publici, gosti su izdvojili između ostalog Kadijevićevo „Sveto mesto“, Murnauovog „Nosferatua“, „Bal vampira“ Romana Polanskog, Stokerovog „Drakulu“ i Le Fanuovu „Karmilu“.
Festival je nastavljen izlaganjem dr Zorana Živkovića o njegovim usretima i saradnjom sa velikanima naučne fantastike, ali, nesrećno zaposleni, morali smo se povući na počinak. Više možete čitati ovde.
Miloš Cvetković, Tijana Tropin, Žarko Milićević, Miloš Petrik
