Čarobnjaci (Wizards) Ralfa Bakšija

Pre neki dan smo vam predstavili listu manje poznatih animiranih filmova. Ovaj tekst tada nije bio uključen zbog obima, pa ga objavljujemo odvojeno.

Sedamdesete su bile jedna čudna mini-epoha. Nisam ih doživeo, ali mogu da potpišem da su bile. A tokom sedamdesetih, uzdigao se Ralf Bakši. Kada sam imao svega pet godina, mislio sam da se, posle njegovog „Gospodara prstenova“ (1978.) više ne mogu iznenaditi crtanim filmom: Frodo i Sem su bili otvoreno izvan plakara, zbog Galadrijele umalo da uđem u prerani pubertet, Balrog po imenu Durinova Propast je ličio na nešto što bih kasnije nazvao Durinovim LSD Tripom (iskreno, ceo film je izgledao kao LSD-trip: i ni danas nisam siguran da li se tripovao Tolkin, ili Gandalf, ili sam čika-Ralf – ali, iako nedovršen, iako je (s)Aruman Crven, iako je konfuzan – ovaj crtani je, po svemu sudeći, pomirio Tolkinovo katoličko popovanje sa sprženom logikom hipi pokreta). Godinama kasnije, čitajući književni materijal, produbio sam znanja o ovom delu, ali sam i dalje bio zbunjen. Kada sam sve Tolkinovo čega sam se dokopao pročitao po devet puta (uprkos katoličkom popovanju autora), Bakšijev „Gospodar prstenova“ mi i dalje nije bio jasan, ali sam verovao da me Ralf Bakši nikada više ne može iznenaditi.

Prevario sam se. „Mačak Fric“ me je uhvatio na prepad. Sledeću zasedu je napravo „Coonskin“ (naslov ne bih prevodio, da ne bi legla neka tužba za rasizam) – a mislio sam da sam naviknut na sačekuše, jer bejah dete usred devedesetih i takođe pripremljen za svakakve opskurnosti: pošto ni radoznalost nisam nikada prerastao, i već sam pogledao i šta se smelo i šta nije. I pripremao sam se i nadalje – samo da ne budem iznenađen, i filmovi su postali predvidljivi, uvek sam znao šta od kog da očekujem. I ponovo sam, naivčina, pomislio da me Ralf Bakši više neće iznenaditi – te sam pogledao „Čarobnjake“. Računao sam, reditelj je bio godinu dana mlađi i malo odmereniji nego kada je režirao ono ludačko tumačenje Tolkina, i znao sam da se „smirio“ tokom osamdesetih („Vatra i led“ su jedna odmerena ekranizacija… Frazetine slike, valjda), al’ ono što me je dočekalo ovde bio je vrhunac ludosti „kralja opskurnih crtaća“ – kako smo ga krstili u društvu gikova (koji su imali pojma o kome i čemu se uopšte radi).

„Čarobnjaci“ (Wizards, 1977), poster

Poster

Dakle, šta sadrži ovaj vrhunac opskurnosti, ludosti ali i genijalnosti u Bakšija? Tema je borba neopagansko-magijsko-ekoloških principa protiv crnomagijskih sila industrije, ukratko. Seting je post-nuklearna pustoš, uz poneku oazu zelenila. Objasnite svom detetu milijarde atomizovanih, ili nemojte detetu puštati ovaj film (glasam da ga pustite). Po pustoši lutaju preživeli mutanti, ali u idiličnom Montagaru, vilinska stvorenja žive u miru. Pri slavlju kojim se obeležava tri milenijuma mira, vilin-kraljica je rodila blizance. Naravno, jedan je zao. I muči male životinje. I prebegne u pustoš, te povede vojsku mutiranih i demonskih kreatura, iz čista mira. Nikakvu drugu motivaciju nema, osim što je psihopata. Zove se Crnovuk. I nije dovoljno što Crnovuk pokušava da natera svoju kukavičku vojsku da vrši genocid, već i u tome uspeva – tako što pronalazi snimke Hitlerovih govorancija, koje sve negativce leče od kukavičluka, dok onim goprepomenutim nedužnim vilenjačićima izazivaju posttraumatski stres. I tako dobijamo priliku da gledamo masakr koji demoni, međ’ koje je Crnovuk prebegao, vrše nad nedužnim pufnastim vilenjačićima. Uz Hitlerovu ostrašćenu dreku. Dok teče više krvi nego u „Boju na Kosovu“ i „Spasavanju redova Rajana“ zajedno. Ozbiljno Vam kažem: pustite ovo delo deci, i deca će Vam brže odrasti. Ili će predugo nastaviti da piške u gaće… zavisi od deteta do deteta.

Čime još raspolžemo u „Čarobnjacima“? Seksualizovanom vilenjačkom princezicom Elinorom, koja progovara pornićarskim glasom, kojoj se provide bradavice kroz haljinu koja postoji samo da bi iste prekrila, i kojoj grudi posmatramo iz nebrojenih uglova – dakle, tu je sve ono što Amerikanci ne bi želeli da prikažu svojoj deci (Hitlerovi govori i masakr vilenjaka su sasvim u redu po SAD-standardima). Mučkim bratoubistvom koje izvrši POZITIVAC po imenu Avatar, nad svojim zlim bratom Crnovukom. Zašto? Pa, opravdano je ubiti novog Hitlera, iz pištolja, sa stotinak metara, kada je ovaj već inicirao „časni magijski dvoboj“. Opravdanje glasi, čini mi se: „Roditelji su bili u pravu!“, i potom neopaganski eko-hipi (i pomalo perverzni starac) Avatar poteže zlo crnomagijsko industrijsko oružje iz rukava i… pokvario sam Vam ceo film.

U stvari, nisam ga pokvario. Gledajte ga slobodno, pun je nebrojenih gegova, oskurnosti, ludosti ali i genijalnosti, seksualnih insinuacija ima više nego celokupna karijera Duška Dugouška (i više nego „Vatra i led“, poznije Bakšijevo delo)… I, pošto Ralf Bakši nije birao svoju publiku nego je radio za sve, a prikazivao onima kojima mu dozvole da prikaže – da se izvesti zaključak da njega zabole uvo za Vašu decu i za Vaša ubeđenja šta je bajkovito.

Relja Antonić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *