Dragi fanzinu,
Ovaj tvoj izveštač je došao na tribinu petnaest minuta pre početka i zatekao već gotovo punu salu. Nebo zna koliko je to redak slučaj – ali nadam se da će se ponavljati.
I moderator Miloš Petrik osetio je potrebu da se još pre najavljivanja gostiju – Nevene Andrić, prevoditeljke Pračeta, i Mateje Vidakovića, fana koji je Pračeta upoznao – osvrne na „apsolutno abnormalan broj“ posetilaca tribine.
Tribina je započeta iznošenjem osnovnih biografskih podataka o Pračetu i odmah potom uplovila u autobiografske vode, Petrikovom evokacijom prvog čitanja Pračeta oko 2000. godine (što se ponovilo i sa drugim učesnicima). Kao što je primetio Mateja, „svi možemo pričati kako nam je on promenio život… a da ne zvučimo kao neka sekta“.
Potom su Vidaković i Petrik opisivali nastanak Disksveta, koji je u ranim knjigama prilično haotičan (uz pozivanje na Pračetov iskaz kako u fenteziju opisani svet može prilagoditi onome što piše) da bi se kasnije uglavnom sredio, uz pojavu mapa u knjigama.
Mateja Vidaković, Nevena Andrić, Miloš Petrik
Nevena Andrić opisala je svoj prvi susret sa Pračetom, preko hrvatskih prevoda (u kojima je, recimo, Rinsvind nazvan Frčlopir) pa do Laguninih.
Učesnici su se potom osvrnuli na neke opšte karakteristike Pračetovih knjiga – tamu koja probija iz njih, ljutinu o kojoj govori i Nil Gejman u svome eseju (Mateja), a koja je vidljiva i u dokumentarcu Choosing to Die za koji treba pripremiti maramice; ta tama, svest o mračnoj strani ljudske prirode, uvek je bila vidljiva, samo je sve do poslednje stvaralačke faze Pračet bio u stanju da joj se smeje, uprkos svojoj kivnosti (Nevena). Svi su se složili da je po karakteru samom autoru najbliži Sem Vajms.
Mateja je pomenuo kako se sve do „Malih bogova“ Pračet ne bavi izvinjavanjem za surovost prema svojim likovima, već oslikava surovost pravog života, čemu je Petrik dodao da pritom nežno parodira fentezi trope. Sa njih je prešao na društveni komentar i zahuktao se (Mateja) kad je na Disksvetu došlo do industrijske revolucije, kad je započeo sa stvaranjem direktnih pandana stvarnom svetu.
Nadalje, Pračetova velika prednost jeste činjenica da je podesan za citiranje duhovitih i pametnih rečenica, na razne teme – rasizam, mizoginiju, nacionalizam (Mateja). Pisao je mnogo, ali sa ujednačeno visokim prosekom; tek bolest se odrazila na kvalitet njegovog pisanja, što je posebno primetno od romana Raising Steam, kad je postalo jasno da on više ne može da piše – u pitanju je mračna knjiga sa mnogo ubistava, ali koncipirana nepovezano, gotovo kao nabacane beleške (Nevena).
Rasprava je neosetno prešla na pojedinačne knjige – tako Mateja ne voli Pračetove knjige za decu, uprkos odličnom pristupu, dok je neko iz publike pomenuo Nation kao pastiš Dikensa.
Potom je Nevena uzela reč da opiše svoje prevodilačko iskustvo stečeno na romanima od „Poslednjeg kontinenta“ do „Noćne straže“. Ispostavilo se da je ona istinska obožavateljka koja je sve knjige čitala po više puta, ali ih je još više zavolela prilikom prevođenja – naročito „Poslednji kontinent“, kada je za vreme rada otkrivala nove šale i parodije. Ipak, „Noćna straža“ je najizazovnija i najzanimljivija za prevod, trebalo je rekonstruisati jezik od pre tridesetak godina, a da se ne posegne baš previše očigledno za gradskim žargonom iz osamdesetih.
Iznela je i zanimljivo opažanje da je Pračet sve o čemu je pisao poznavao „i bolje nego što je trebalo“, da mu je njegovo poznavanje ljudske prirode omogućilo da sjajno opiše različite sredine – pozorište u „Sestrama po metli“ ili bendove u „Duševnoj muzici“. Uvek je vidljivo, i pored kritike, da Pračet nije čovekomrzac; on se ruga „nežno i s ljubavlju“ (Petrik).
Potom su Vidaković i Petrik navodili neke primere za Pračetov stav prema smrti – ne samo Smrt, nego i Koena varvarina, ali i sudbinu orangutana Kusasija za kojim je Pračet u stvarnom životu tragao, kao i intervju u kome se izjašnjavao o tome da mu nije neophodan zagrobni život. Iza tih raznolikih priča su se krili ljubav i prihvatanje koji su se borili sa njegovim besom (Mateja). Petrikovoj izjavi da je Pračet „ljut na svet što sve nije kako treba“ Nevena je kontrirala primedbom da je Pračet kao aktivista uspeo prilično da ga promeni, čemu je Mateja dodao da je Pračet imao savršenu formu za prenošenje svog stava. Uspešno je ilustrovao protivrečnosti, u malo rečenica opisivao srž nekog problema poput iracionalnih predrasuda, uz mnogo talenta i veštine (Petrik).
Povela se i zanimljiva diskusija o tome koliko je Pračet primeren deci, uz zapažanje da on piše i za decu i za odrasle, što je veoma teško i po čemu se znatno razlikuje od Dž. K. Rouling; na to su se nadovezale i primedbe o konfliktu između to dvoje najprodavanijih britanskih pisaca (Mateja). Tu negde upala je i autobiografska anegdota o Vidakovićevom susretu sa Pračetom, na sajmu fantastike u Utrehtu.
Konačno, pomenut je i horor-element u Pračetovim romanima, intenzivan i često prisutan, iako sami romani ne spadaju u horor žanr.
Na kraju je bilo i nekoliko pitanja iz publike – možda bi ih bilo i više da posetioci nisu već bili pomalo omamljeni toplotom u prepunoj sali. Neko je postavio pitanje da li će biti blokbaster adaptacija Pračeta, na šta su učesnici odgovorili odrečno, budući da ono najkarakterističnije za Disksvet, piščev komentar, ne bi moglo da se očuva na filmu. Ipak, priprema se TV serija o Straži. Pojedinci su se raspitivali i o video-igrama, uz setno uživanje u uspomenama na rane avanture i Disksvet noar igru. Tribina je tako, očekivano, završena u nostalgično-razneženom tonu.
Tijana Tropin, koja se u ime redakcije oprostila od Pračeta ovako
fotografija: Vladimir Todorović
