https://www.youtube.com/watch?v=LO3n67BQvh0
„Bio mi je poput oca od kad sam se rodila. Svaki put kada bi razgovarao sa mnom, videla bih u njegovim očima osobit pogled. Tog pogleda više nema.“
Invazija kradljivaca tela, 1956.
„Tako malo tražim… Samo me pusti da vladam tobom, i možeš da dobiješ sve što poželiš. Samo me se plaši, voli me, radi ono što ja kažem, i biću tvoj rob.“
Lavirint, 1986.
Kada je reč o filmovima namenjenim deci, lako je skrenuti u nepotrebno pojednostavljivanje priče koja se dalje razvija nategnuto i neprirodno. Likovi dece su često toliko neuverljivi da deluje kao da je scenarista prosto pustio mašti na volju i nikada se sa takvim jednim stvorenjem nije susreo uživo. U filmu „Koralina“ reditelj Henri Selik („Noćna mora pre Božića“, 1993) kombinacijom CGI i stop motion animacije, po originalnom dizajnu japanskog ilustratora Tadahira Uesugija, pruža vrhunski estetski doživljaj, sa uverljivim likovima, višeslojnom i inspirativnom pričom i decom koja se ponašaju kao deca. Mora se priznati doprinos istoimene knjige Nila Gejmena, nastale tako što je otac odlučio da napiše priču svojim ćerkama. Očigledno upoznat sa decom u njihovom prirodnom staništu, Gejmen stvara lik devojčice koja nije zaglupljeno filmsko dete a ni nešto niža varijanta odraslog čoveka – radoznala je, hrabra, razmažena i često se duri. Priča teče tiho i jezovito, a čudovišta su značajno strašnija od onih u prilagođenim animiranim filmovima sa dečjih kanala, što za neke zabrinute roditelje predstavlja problem. Možda iz neočekivanih razloga koje ne smeju sebi da priznaju, jer Koralina ne samo da je podjednako zanimljiva odraslima i deci, odrasli je se čak više plaše!
Na početku filma vidimo dete koje se dosađuje. Devojčica po imenu Koralina upravo se uselila u viktorijansku kuću u Oregonu, ne poznaje nikoga zabavnog i zauzeti roditelji je ignorišu. Ova iritantna nepomičnost radnje izaziva u njoj jaku potrebu da se nešto desi – da se monotona stvarnost rasprši i ustupi mesto nečemu drugačijem. Ona počinje sa istraživanjem i pravi popis običnih (dakle, dosadnih) predmeta: „Jedan dosadni plavi dečak na bolno dosadnoj slici. Četiri neverovatno dosadna prozora, i nijedna vrata.” Najzad joj privlači pažnju element koji se nikako ne uklapa – sićušna vrata u zidu, dovoljno velika tek za malo dete ili kakvog kućnog ljubimca. Koralina puna nade čeka da joj majka otključa vrata, i nailazi na zid od cigle. Kada im, međutim, sama priđe preko noći, uviđa da se radi o hodniku do fantastičnog alternativnog mikrokosmosa, koji će tokom filma sudelovati i nekad menjati strukturu „stvarnog sveta”.
U gotovo svakom drugom fantastičnom ostvarenju, recimo kada Alisa propada kroz krtičnjak u poteri za belim zecom, ili se junaci Žila Verna spuštaju u utrobu Zemlje, oni tamo nailaze na sasvim drugačiji svet. Kada gledate ne tako retku priču o protagonisti koji putuje krozbunar/hodnik/vir ili slične cilindrične strukture, ono što najmanje očekujete jeste da ćete na drugoj strani naići na isti onaj svet koji je ostavio za sobom. Koralina u „drugom svetu“ nailazi na parnjak sopstvenog – druga kuća, drugi otac, druga majka. Odraz u ogledalu, međutim, po svojoj prirodi daje iskrivljenu sliku stvarnosti, a kako film odmiče ona postaje sve izopačenija. Jedini aspekt sveta iza malih vrata koji se na prvi pogled razlikuje od stvarnosnih fenomena na koje je Koralina navikla jesu velika, crna dugmad ušivena umesto očiju svih stvorenja.
Koralina od svoje „druge majke” direktno ili posredstvom drugih likova dobija sve što poželi: bogatu gozbu, pesme načinjene u njenu čast, prostrani vrt sa raznobojnim cvećem u obliku njenog lica i zabavnu, šarenu odeću koju prava majka nije imala novca da joj kupi. Niko je više ne ignoriše, čini se čak da jedan čitav svet postoji samo radi nje. Sve što treba da uradi da bi u njemu ostala zauvek, jeste da uzme iglu i konac (uredno upakovane u preslatku kutiju) i zašije dugmad u svoje oči. Koralina tako ubrzo shvata da je njena druga majka glavni stanovnik neobičnog simulakruma, dok su ostali likovi uglavnom kartonski i nemoćni bez majčine pomoći i uticaja (drugi otac izjavljuje „Ne sviram ja klavir, klavir svira mene!” zatim par metalnih ruku izlazi iz instrumenta i upravlja njime kao krpenom lutkom). Ona ne prihvata predlog druge majke i odmah postaje žrtva njenog posesivnog besa.
Ovaj metaprostor funkcioniše kao fantastični univerzum koji postoji paralelno sa „pravim”, ali i kao podsvesna borba devojčice bujne mašte. Borbom u alternativnom svetu, Koralina dublje shvata i gradi sopstvenu stvarnost. U svakom slučaju, radi se o edipovskoj priči o sazrevanju. Fantastičnim svetom vlada snažna, posesivna i okrutna majčinska figura koja prvo guši hranom, darovima i prezasićenošću čula, a zatim je demonizovana i paukolika. Bujni svet jarkih boja polako biva sveden na paukovu mrežu na beloj pozadini. Koralina-istraživač shvata neminovnost okršaja sa drugom majkom. Kada jednom prilikom pokušava da pobegne, svet se rastapa do belog ništavila i ona se vraća na isto mesto.
„Ali kako to da u isto vreme možeš da odlaziš odnekud i da se vraćaš na isto mesto?“
„Put oko sveta.“
„Mali neki svet.“
Koralina ovim prisilnim suočavanjem uči da pobedi strahove, sprijatelji se sa ljudima i životinjama koje joj kasnije pružaju neophodnu pomoć, i prihvati svoje nesavršene i kompleksne roditelje. U filmu se prirodno prepliću stvarno i fantastično, svakodnevno i bajkovito, a pripovedano je bez snishodljivog pojednostavljivanja ili neukusnog moralisanja – iako nailazi na opasnost i nesreću, Koralinina radoznalost se ne osuđuje, ohrabruje se! Ona kroz zakonitosti klaustrofobičnog bajkovitog sveta sazreva u samosvesnu, nezavisnu ličnost.
Andrea Stojanović
„Koralinu“ pogledajte na Festivalu fantastike u Muzeju Jugoslovenske kinoteke
Jedan komentar