Konačni horizont (Event Horizon, 1997)

Posle omraženosti koju je stekao filmom „Kupovina“ (1994), Pol V.S. Anderson je dobio da režira film po čuvenoj igrici „Mortal kombat“ (1995) u kojem je Pol ne samo pokazao šta ume i zna već i da je sposoban da od igre koja se zasniva na premlaćivanju drugog igrača napravi bioskopski megahit. Ovo mu je otvorilo vrata da režira „Vojnika“ (1998) sa Kurtom Raselom, ali se zbog glumčevih obaveza snimanje pomerilo na neodređeno vreme te je Anderson uzeo da radi „gotsku horor verziju Solarisa“ – „Konačni horizont“ (1997), film koji će od ovog mladog reditelja napraviti megazvezdu.

Film je napisan od strane Filipa Ajsnera kao svojevrsna terapija usled porodične tragedije i ponuđen je studiju „Paramaunt“ kao „Isijavanje u svemiru“. Iako poprilično mračan i uvrnut, predložak je prihvaćen sa velikim oduševljenjem. Sa druge strane, Pol V.S. Anderson je želeo da snimi zreliji film namenjen odrasloj publici uprkos tome što su mu nuđeni „Iks Men“ (2000), „Dosje Iks“ (1998) i „Osmi putnik: Uskrsnuće“ (1997).
„Konačni horizont“ inicijalno primljen sa oduševljenjem nije odmah odobren od strane „Paramaunta“. Kada je najzad odlučeno da će se film snimati, dizajnerima i radnicima je ostalo svega 10 nedelja da izvrše sve potrebne pripreme. Mnogi su zbog ovoga odustali, ali je kompletna scenografija ipak bila gotova za svega četiri nedelje. Setovi za „Konačni horizont“ su se prostirali na sedam „Pajnvudovih“ zvučnih pozornica. Preostalih devet je zauzimao Stenli Kjubrik sa svojim filmom „Širom zatvorenih očiju“ (1999), koji je konstantno požurivao i zapitkivao Andersonovu ekipu kada misle da završe snimanje tog „minornog“ filma jer je njemu preko potrebno još prostora.

Originalna glumačka podela je uključivala Džeremija Ajronsa i Ejmi Breneman, ali su te uloge ipak dodeljene Semu Nilu i Lorensu Fišburnu. Zanimljivo je da su, prilikom kastinga, sve uloge čitali naizmenično žene i muškarci. Lik Džoelin Ričardson je prvenstveno napisan za muškarca, ali je Pol V.S. Anderson unajmio Ričardsonovu jer „[Ona] ima tu britansku otmenost a i biće prezabavno utopiti je u hektolitrima krvi“.

Da bi smanjili troškove, producenti su unajmili više manjih kuća za specijalne efekte koje su sve bile stacionirane u Velikoj Britaniji, ali scena orbitirajuće stanice oko Zemlje je opet pojela gotovo trećinu budžeta.

No kao što to obično biva, nije sve teklo glatko. Glumci su imali ozbiljne poteškoće sa svemirskim odelima jer su ista bila poprilično nezgrapna i težila su oko 30 kila. Dugo stajanje je bilo neizvodljivo a mogućnost povrede leđa sasvim izvesnom. Stoga su po setu bile skrivene kuke o koje biglumci mogli da se okače između dublova. Lorens Fišburn je svoje odelo nazvao Doris i toliko ga je prezirao da je prilikom posete scenariste setu jurnuo na Ajsnera vičući: „Ti! Ti si kriv za ovo!“.

Takođe, ako se obrati pažnja, vidi se da svaki član posade nosi zastavu svoje zemlje u budućnosti. Na primer, Američki članovi posade nose SAD zastavu sa 55 zvezdica. Britanski nose zastavu Evropske unije sa 22 zvezdice, a Sem Nil nosi modifikovanu zastavu Australije koja je kombinovana sa aboridžinskom.

Spiralno rotirajući hodnik, iz milošte zvani „drobilica“ je pravio poprilične probleme kako snimateljima tako i glumcima. Lorensu Fišburnu je pozlilo nekoliko puta, a snimatelji su posle izvesnog vremena postajali dezorjentisani i nisu bili u stanju da kontrolišu kamere.

Zanimljivo je to da je reditelj, u pojedinim intervjuima, opisivao film kao „ukleta kuća u svemiru“ a brod na kome se film odigrava je zapravo rađen po uzoru na Notr Dam u Parizu. Ako se malo bolje zagleda, motori su izvrnuti tornjevi katedrale. Vredno napomene je i to da je Klajv Barker radio na pretprodukciji filma. Kako bi mu se odužio, Anderson je dodao preklapajuće prstenove na pogon proda, kao bi više ličio na kocku iz „Gospodara pakla“. U scenariju originalni pogon je bio opisan kao „glatka, crna sfera koja lebdi između dve rotirajuće mehaničke ruke“.
Džejson Ajzaks je bio toliko fasciniran svojom, poprilično realistično napravljenom, lutkom sa razjapljenim grudnim košem da je tražio od tehničara da je odnese kući. Ne samo što mu nisu dali već su zamolili reditelja da obrati pažnju na glumca jer je možda mentalno labilan.
Pred sam kraj snimanja set se zapalio i izgoreo, te je deo morao ponovo da se izgradi za potencijalna dosnimavanja i to u rekordnom vremenu od dve nedelje.

Posle maratonskog snimanja i montiranja, gotov film je trajao 130 minuta. Međutim „Paramaunt“ je bio toliko šokiran snimljenim materijalom da je naredio Andersonu da iseče gotovo 20 minuta filma kako bi dobio odgovarajući rejting i malo ublažio horor. Većina isečenog materijala su zapravo „vizije pakla“ u kojima su korišćeni pravi bogalji i ljudi sa amputiranim udovima zarad realističnijih efekata, kao i porno glumci za scene orgija. Takođe, snimljena su dva kraja od kojih je ovaj u finalnoj verziji zapravo kombinacija druga dva.

Iako se pričalo o navodnoj rediteljskoj verziji „Konačnog horizonta“, to se do sada nije odigralo jer je većina materijala izgubljena ili bačena. Preživele scene se nalaze na kolekcionarskom izdanju DVD-a. Međutim, fanovi su iskopali kompletnu prvu verziju na video kaseti koju nastoje da restauriraju, koliko je to izvodljivo.

Pol V.S. Anderson je želeo da britanski bend Orbital radi muziku za film pošto su sarađivali na „Mortal kombatu“, ali „Paramaunt“ nije bio voljan da unajmi relativno nepoznate muzičare za visokobudžetan film, te se Anderson dosetio da spoji klasičnu kompoziciju sa elektronskim zvukom i unajmio je Majkla Kejmena kao kompozitora i Orbital kao „kreativne konsultante“.

Skrativši postprodukciju sa šest na četiri nedelje, Anderson je uspeo ne samo da ispostavi gotov film u bioskope u zakazanom roku već je „Konačni horizont“ kompletno završen za svega 10 meseci što je veoma kratak period, pogotovo za naučnofantastični film.

Iako film nije doživeo bog zna kakav bioskopski uspeh, imao je vrlo buran život kako na video kaseti tako i na DVD-u. Postao je toliko popularan i prepoznatljiv da je scena u kojoj lik Sema Nila objašnjava putovanje kroz vreme/prostor parafrazirana u filmu Kristofera Nolana „Interstelar“ (2014) kao omaž Andersonovom delu.

Milan Krunić

„Konačni horizont“ pogledajte na Festivalu fantastike u Muzeju Jugoslovenske kinoteke