„28 dana, 6 sati, 42 minuta, 12 sekundi. Tada će svetu doći kraj.“
Ovu enigmatičnu i jezivu rečenicu izgovara Frenk na početku filma. Ono što je dodatno neobično jeste sam Frenk koji je džinovski zec, odnosno osoba u kostimu zeca, odnosno stvorenje iz mašte šizofrenog tinejdžera, odnosno vizija jedne od mogućih budućnosti… Za Donija Darka (Džejk Džilenhol), koji se kao i većina tinejdžera ne snalazi najbolje u srednjoškolskom paklu, to isprva ne predstavlja bitnu razliku budući da i sam živi u jednoj alternativnoj, filmskoj verziji osamdesetih, različitoj od tinejdžerskih komedija Džona Hjuza; neobično privlačnoj, ali i nekako zlokobnoj u isti mah. Mračna Amerikana reganovskih osamdesetih sve vreme leluja na ivici čudno prijatnog sna koji preti da se izmetne u košmar, dok nostalgični saundtrek i spotovske sekvence evociraju osamdesete poput izobličenog odraza u ogledalu.
„Doni Darko“ po mnogo čemu deluje kao tipičan predstavnik filmova o neshvaćenim tinejdžerima: konflikti glavnog junaka i licemernih predstavnika tzv. sveta odraslih, sukobi sa školskim siledžijama, Donijeva autsajderska aura koja privlači drugog autsajdera, pridošlicu Grečen (Džena Maloun)… sve su to neka od poznato zvučećih opštih mesta, koja su u ovom slučaju ipak deo jedne veće slike. Stereotip o izmučenom tinejdžeru time postaje nešto poput odskočne daske za nešto složeniju priču kroz koju se konstantno provlači motiv putovanja kroz vreme, a koja zapravo govori o (ne)mogućnosti izbora nasuprot predestinaciji, što su teme kojima će se, zaodevenim u SF ruho, Keli i kasnije baviti, ali nešto manje uspešno („Kutija“).
U bioskopskoj verziji tehnički detalji u vezi putovanja kroz vreme ostaju mudro nedorečeni, i sve do samog kraja ostaje otvorena misterija koliko je sve od toga deo Donijeve uobrazilje. Kasnije će u rediteljskoj verziji Keli pokvariti sopstveni film nepotrebnim objašnjavanjima, kao i još nepotrebnijim izmenama saundtreka (pesma The Killing Moon je postala neraskidivi deo filma!), čime je postao onaj izuzetak koji potvrđuje pravilo (da je rediteljska verzija obično bolja od one producentske, ali ne i u ovom slučaju). Kasnijim filmovima Keli će potvrditi još jednu zakonitost, da se kultni filmovi ne mogu planski snimiti već se jednostavno dese, kada se u pravom trenutku pravi ljudi nađu na pravom mestu. Ovu vrstu savršenog kosmičkog sklada, možemo nazvati i pukom slučajnošću, baš kao i naizgled bezlični mehanizam vremenske petlje na čijem se račvanju (univerzuma) Doni Darko „sasvim slučajno“ zatekao.
Međutim, „Doni Darko“ se može posmatrati i kao duboko religiozni film koji sa religijom na onom površinskom, pojavnom nivou nema nikakve veze. Donijeva konačna dilema i žrtva je slična onoj koju proživljava raspeti Isus u Skorsezeovom „Poslednjem Hristovom iskušenju“. Razlika je u tome što se Doni žrtvuje zarad konkretnih osoba umesto zarad čitavog čovečanstva, što suštinski ne umanjuje njegovu žrtvu. Keli zapravo uspeva da pomiri dva naizgled suprostavljena koncepta: Doniju je ostavljena mogućnost izbora koju on koristi, ali on to čini u okvirima koji su inherentno fatalistički, te mora da bira između dva zla. Svojevrsni „kraj sveta“ je, dakle, neizbežan. Pa ipak, on je nakon načinjenog izbora srećan. Prihvata sopstveni izbor kao nešto što će svet ipak učiniti boljim mestom. Kao potvrda toga svi ljudi čije je živote Doni na neki način dotakao, promenio, oplemenio ili uništio bude se iz kolektivnog sna kojeg, čini se, ne mogu da zapamte u celosti, ali ipak s nekakvim sećanjem koje nastavlja da odjekuje u njima još dugo nakon buđenja, odnosno tihe smrti jednog čitavog univerzuma. Što je jedna od najlepših gorko-slatkih završnica nekog filma uopšte.
Miloš Cvetković
„Doni Darko“ pogledajte na Festivalu fantastike u Muzeju Jugoslovenske kinoteke
Jedan komentar