Tribina 16.02.2015. bila je posvećena naučnom radu „Culture in Vacuum: The infernal others in Serbian Science Fiction of the 1990s“. Autori su dr Marko Pišev i dr Bojan Žikić, prvi asistent a potonji profesor na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Rad je predstavljen novembra 2014. na međunarodnoj konferenciji „Strangers in Strange Lands: Mapping the Relationship between Anthropology and Science Fiction“ gde je naišao na dobar odziv eminentne stručne publike.
To je izgleda bio lakši deo posla, ostalo je sučeljavanje sa fandomom.
Da podsetimo, dr Žikić je ljubitelj fantastike, naš povremen gost i autor više radova koji su se bavili fantastikom, što domaćom, što stranom. Dr Pišev je svojevremeno bio prilično aktivan član, redovan posetilac tribina, učesnik klupske književne radionice, saradnik „Emitora“ i autor je zapažene zbirke priča „Fotofobija“.
Dr Marko Pišev i Žarko Milićević
Apstrakt rada je sledeći:
Culture in Vacuum. The Infernal Others in Serbian Science Fiction of 1990s
The closing decade of the last century saw Serbia (then part of Federal Republic of Yugoslavia formed with Montenegro) traumatised by wars, UN sanctions, and internal turmoil. The regime of Slobodan Milošević skilfully manipulated these socio-political conditions by placing the blame on the international community (i.e. the West), allegedly unlawfully and unjustly retributive towards Serbs. This political tactic, roughly speaking, created a dominant sense of social paranoia and desperation among the people of the country, together with some resentment towards Western countries, and/or their political elites. The brooding sentiments of this types and contents gradually became engaged in many public discourses by deploying the expressive means of self-marginalisation. In Serbian science fiction, or an important part of it, the analogue process of self-marginalization obtained a conceptual form of collective martyrdom, representing the central motive of Us against Them, related to the paradigm of a cosmic conflict between forces of Good and Evil (whereas Good, in conclusion, triumphs only occasionally). The identity of the Other in such narratives usually did not match the ethnic or national identity of the war enemies or the Western powers, but allusions towards the latter have proven to be firm and concise. The main models of “othering” in the indicated contexts operated with the notions of immense technological and economical advantages of the Other, as well as its agenda to destroy Serbia due to the inherent righteous nature of Serbian folk and their deep-rooted opposition to the world of Evil. The storylines in such works of fiction were often framed in different relations to the concept of cosmic struggle of Light versus Darkness – an element that brings them closer to the discourse of historical legends and mythology of traditional Serbian culture and Orthodox Christianity, than to the (post)modern science fiction literature which preceded and followed 1990’s in Serbian mainstream and genre-based literary production. In this sense, a relevant body of Serbian SF narratives of the 1990’s deserves to be explored as a culturally-specific phenomenon, partly developed from modern, partly from traditional fantastic discourses, and simultaneously, deeply immersed in socio-political circumstances of the era.
Key words: Serbian science fiction; 1990’s; we/others; good versus evil.
Rad trenutno postoji samo na engleskom, još uvek nije objavljen, još uvek se čeka finalni sadržaj zbornika radova sa konferencije. Dr Žikić je bio opravdano odsutan, pa je dr Pišev izložio temu i sadržinu rada.
Čim rad bude dostupan na srpskom ili engleskom bićete obavešteni.
Rad se bavi predstavama o „drugom“ generisanih i dovedenih do ekstrema u uslovima izolacije, rata, oskudice u Srbiji, a na primerima i kroz vizuru tri priče:
- „Sva vučja deca“ Radmila Anđelkovića /štampana izdanja /prikaz Ilije Bakića
- „Sveti rat“ Gorana Skrobonje /pročitajte online /štampana izdanja
- „Tri (miliona) kostura“ Dragana R. Filipovića /pročitajte online /štampana izdanja
Sve tri priče se dešavaju u nekakvom ratnom sukobu, koji je hipertrofirana i prenaglašena verzija situacije koja nas je zadesila devedesetih, ali različito tretiraju i srpstvo™, i pojedinca, razloge i razrešenja sukoba… Autori rada su u ovim pričama posmatrali način opisivanja i karakterizaciju „drugih“, koji su dati kao dehumanizovan, bezosećajan, beskrupulozan, pa i zao entitet, kako u kolektivu tako u njihovim direktnim predstavnicima i postupcima. U pitanju je za to vreme vrlo karakterističan mehanizam, da se na demonizaciju i dehumanizaciju „nas“ u medijskom prostoru odgovara demonizacijom i dehumanizacijom „njih“.
E sad, ovde prestaje formalno izlaganje i počinje lično i fandomašenje u onom yinom zadojenom „čaša žuči“ delu, pa koga ne zanima da se petlja u to, može slobodno da ne čita dalje jer ima previše aktera koje ne mogu da podrobnije opisujem neupšućenom prolazniku ili čitalacu a da ne napišem tetralogiju.
Naime, još po objavljivanju vesti o ovom radu, bez uvida u išta više od apstrakta, mišljenja su se podelila.
Goran Skrobonja(.com) je uputio primedbu da je bio na raspolaganju i da bi voleo da je uključen u izradu rada; autori bi tad čuli da je direktna inspiracija za „Sveti rat“ izjava Milića Stankovića (aka Milića od Mačve, 1934-2000) da će [parafraziram] „Srbija da uputi svog vampira da smrsi konce Amerima“, na što je on i seo pa to i napisao. /Mislim da kod Gorana još uvek ima nekoliko primeraka zbirke „Šilom u čelo“, ali ne i u knjižarama, pa mu se obratite lično/
Radmilo Anđelković(.rs) je izrazio neslaganje sa jednostranim načinom na koji je njegovo delo ovde predstavljeno, i bojazan da je ispao pristalica tadašnjeg srpskog režima. Ovo je pipavo, jer se Radmilo u svojim delima uvek bavio sa više tema odjednom, uvek više „nama“ nego „njima“, a kad se ovako izvuče iz konteksta ispada ekstremnije nego što u priči zapravo jeste. Radmila znamo, i volimo ga, i vi svi ga ne čitate onoliko kao što zaslužuje, ali je i fakat da kao sagovornik ume da bude težak, pa se zaglavismo kod toga da li komšija misli da neprijatelj moga neprijatelja mora nužno da mi bude prijatelj, iako je i on seronja. Ja vam umesto odgovora preporučujem da ćapite neku Radmilovu knjigu u šake. „Vučju decu“ ćete morati da lovite, ali potonjih knjiga ima kod Tardisa i u „Čudnoj knjižari“.
Uz dužno poštovanje autorima i njihovu želju da ih se pita šta su mislili, nisu ljudi koji se bave vašim radom u obavezi da proveravaju sa vama da l’ se slažete sa njihovim tumačenjem. Takođe moram da podsetim na Radmilove sopstvene reči: „kad objaviš knjigu to znači da si skinuo gaće i natrtio se pred svima, a ti čekaš šta će da te zadesi“. Nekad je izgleda nelagoda pred onim što može da te zadesi veća od onoga što te zapravo zadesi.
Dragan R. Filipović (UE) je po rečima svog izdavača Bobana Kneževića, vazda bio vrlo političan i ne beži od toga, te je verovatno mirno nastavio da sedi u Užicu uz svetu mučenicu prepečenicu. „Trifid“ u kome se nalazi ova priča, kao i „Zlatnu knjigu“, jednu od prekretnica domaće fantastične književnosti, možete najlakše naći u „Čudnoj knjižari“.
Zoran Stefanović(.срб), je iz nekog razloga, očekivao od autora i rada da su ovime empirijski dokazali da je
- a) fantastika bila potentna kad je domaći mejstrim bio besplodno puvalo (hajde-de)
- b) NATO agresija i raspad SFRJ de facto čin zla spoljnih Sila Zapada (što sam procenio kao temu za kafanski, a ne za tribinski sto, te se okrenusmo drugim pitanjima)
Dr Aleksandar B. Nedeljković je sa velikim zanimanjem pratio i uključivao se u diskusiju – pošto smo izgleda ovoga puta spojili dve njegove velike strasti, SF i nacionalnu politiku – i pružio nekoliko vrlo konstruktivnih i lucidnih opaski, dakle i dalje nije za otpisivanje. Bilo je i njegovih učenika u publici i kafani, pa prenosimo tople pozdrave.
Dr Pišev se dobro držao, branio i obrazlagao svoja stanovišta i stanovišta rada, i odgovarao na pitanja iz publike. Ostaje nam da ipak sačekamo punu pisanu verziju rada, pre nego što se ponovo posvetimo ovome, damo ocenu i eventualno se uvredimo, a dotle nam valja podržati izučavaoce domaće fantastike.
Da ovaj izveštaj ne bi prešao u puni zapisnik, preporučujem audio-izveštaj „Pogleda iz svemirskog broda“(.blog.com) koji možete očekivati u standardnom terminu i frekvenciji (radio Bgd 202. nedeljom 20-22h), uz verovatno neskraćenu veriju za download…
Poslednji moj komentar se odnosi na posećenost tribine. Jako mi je drago da su došli svi ovi ljudi koji se međusobno ne slažu ali ih spaja ljubav ka naučnoj fantstici/spekulativnoj fikciji i kritičkom razmišljanju o svetu koji nas okružuje i mogućim ishodištima. Žao mi je samo što iz nekog razloga moramo da generišemo velike količine nepotrebne drame ne bi li se uopšte pojavila potreba da se neki ljudi pojave uživo.
Znam da su svi zauzeti, i da termin nikad nije najsrećnije pogođen, i da vas ne zanima uvek program Društva, i ne očekujem da svi dolaze svakog ponedeljka, ali ako imate želju da nešto što vas zanima bude tema razgovora – javite se sa predlogom.
Žarko Milićević
Dodatak 1:
Profesor Aleksandar B. Nedeljković je na forumu Art-Anime postovao svoj pregled tribine: Veliki sukob svetova u klubu LK
Dodatak 2:
Ljubaznošću Nevidljivog čoveka dobili smo i pun, nesečeni i nemontirani audio materijal sa tribine. Pa izvolite, sat ipo:
Da bih dokazao koliko sam težak sagovornik, samo o dva detalja:
1. Priča „Sva vučja deca“ ne događa se u nekom ratnom sukobu. Događa se u Srbiji koja je izgubila identitet i bavi se povratkom nekih ljudi iz života u drugim krajevima sveta. Osnovna motivacija je povezana sa šokom zbog odlaska moje kćerke u taj isti svet. I posle 22 godine još je tamo. Zbog toga komentar dvojice autora rada smatram ličnom povredom dostojanstva.
2. To je povezano i sa komentarima u vezi propuštanja prilike da autori, metodom intervjua (potražiti na Wikipediji), izbegnu zablude, ukoliko nije postojala rđava namera. Komentar o „skinutim gaćama“ kad se delo jednom objavi, važi za percepciju priče od strane čitalaca, ali ne i za naučni rad. Naravno, u ovoj zemlji se za svaku tezu može iskopati „proteza“, makar noge i ne postojale.
Uz dužno (i nemalo) poštovanje prema vama, Radmilo, mislim da grešite. I to:
1. Tema rada dr Žikića i dr Piševa nije bila „šta je pisac hteo da kaže“, već se rad bavio jednim motivom koji se javlja u svim trima obrađenim pričama na sličan način. Kao neko ko „Svu vučiju decu“ nije čitao, mogu da kažem da ni iz čega što je dr Pišev izneo nisam mogao da zaključim da je cilj priče „Sva vučija deca“, niti cilj knjige, niti njihova tema, predstava „drugog“ kao zlog ili neprijateljskog. Moram, stoga, da primetim da ne razumem razlog za povređenost.
2. Činjenica da je intervju istraživački postupak sa dugačkom tradicijom ne znači da je podoban za svako istraživanje. Ovde tema nije bila, ponavljam, „šta su pisci hteli“, ili „zašto je ikoji pojedinačni pisac nešto napisao“, već „pojava motiva ‘drugi kao neprijatelj’ u kontekstu spoljnopolitičke izolacije u domaćem SF-u“. U tom smislu, primena istraživačke tehnike intervjua bila bi suvišna, jer predmet rada nije pisac, niti čak celo delo (odnosno tri dela).
Проблем са тим радом (а врло је незахвално о њему причати обзиром да га нико од нас није видео уживо) није толико што писци нису интервјуисани (а могли су, и то би била сасвим валидна антрополошка метода), већ што:
– Са једне стране др. Жикић и др. Пишев нису изгледа на конференцији у Британији дали никакав ближи контекст у коме су те приче настале, ни културно-политички, ни фандомски, већ су се ослонили на већ оформљену слику која доминира западним имагинаријумом, а која је прилично редукционистичка, најблаже речено. Тиме су својим наочиглед неутралним дискурсом заправо подгрејали оријенталистичке представе публике.
-Са друге стране, иако наравно не постоји никаква обавеза да се културни делатници питају за мишљење и тумачење, ако нека хуманистичка дисциплина негује такав приступ, то је управо антропологија, и та димензија би вероватно обогатила сам рад, а и избегле би се овакве ситуације, које иначе у академском свету могу да неопрезним истраживачима направе поприличне професионалне непријатности. Само замените „српски фантастичари“ са „урођеници“ у следећој реченици:
„Српски фантастичари су бурно одреаговали на писања антрополога о њиховом културном стваралаштву, тврдећи да су погрешно репрезентовани и да научници ништа нису схватили о чему се ту ради.“
Иначе ово није први конфликт између антрополога и фандома-пре неке две године Иван „Агарта“ Вукадиновић је имао полемику са Иваном Ђорђевићем са Етнографског института САНУ пошто није био задовољан дискурсном и идеолошком презентацијом његовог писања у Ђорђевићевом раду, што је проблем који се очигледно поновио и овом приликом са другим протагонистима.