„Fijasko“ ne mora uvek značiti „neuspeh“

Nekako ispada da se ova inkarnacija „Emitora“ podosta bavi formom kreativnog izraza koja je manje bila prisutna na stranicama onog papirnog: igrama. Do sada smo obradili veći broj kompjuterskih igara, a sada je došlo vreme da se potpuno razotkrijemo kao najniži oblik štrebera i prikažemo jedan stoni RPG. U pitanju je kooperativni improvizatorski RPG „Fiasco“, igra Džejsona Morningstara (čoveka sa zvanično najfantasy imenom na svetu), kojoj je dodeljena nagrada Dajana Džons za 2011. godinu.

Partiju „Fijaska“ odigrali su Marija Marković, saradnik redakcije, Ivana Nešić, pisac i član redakcije, Miloš Cvetković, pisac, filmski kritičar, član redakcije i urednik „Emitora“ na mrtvom drveću, i Miloš Petrik, urednik Emitor.rs. Impresije i zapažanja izlažemo niže.

Ivana Nešić

Priznanje 1: nisam znala šta da očekujem, nikad do sad se nisam igrala ovakvih igara.

Priznanje 2: jesu meni pravila bila objašnjena, ali ih nisam shvatila pa sam rešila da shvatam usput. Onda sam shvatila da ako pravila i postoje nisu od prevelike važnosti, nego da je čitava igra jedno zajedničko pričanje priče u okviru zadate teme. Upravo to je izvor zabave, ali može izazvati osećaj kao da vam malko izmiče tlo.

Objasniću.

Kada čitate ili gledate film, radnja je unapred određena do najsitnije pojedinosti, vaše je samo da prođete kroz nju. Kada se igra igrica pomeranja su moguća, ali samo u okviru zadate mreže. Čak i kada se bavite nekim kreativnim poslom i stvarate svoje svetove, ograničeni ste svojim umom i idejom.

Ovde ne postoji jedna osoba koja vodi priču, nego svako od igrača ima pravo i obavezu da to čini. Zato priča ima četiri ugla gledanja i isto toliko apsolutno glavnih junaka. Svako priča priču iz svog ugla u kojoj, sasvim prirodno, on/a igra centralnu ulogu. Zato je i teško uspostaviti jedan suvisli tok. Tuđe reakcije i replike nas iznenade, nasmeju ili šokiraju i izazovu reakciju za koju nismo znali da smo kadri i tu valjda naučimo nešto o sebi – prija li nam ili ne kad nemamo potpunu kontrolu.

Najbolje da sami isprobate i otkrijete, dobra je šansa da ćete usput da se zabavite.

Miloš Cvetković

Donedavno, prva asocijacija na „Fijasko“ mi je bio istoimeni roman Stanislava Lema, odnedavno je to mesto zauzela istoimena društvena igra, koja kao i svaka dobra igra uspeva da bude zabavna, zarazna i da su joj pravila takva da se brzo i lako nauče u hodu (iako vam isprva sve deluje krajnje nerazumljivo). Ovo je potvrđeno na ličnom primeru, a nakon druge igračke sesije, tako da ovo pričam sa nekim ne naročito velikim igračkim iskustvom, ali ipak dovoljno velikim za neka zapažanja.

Izmišljanje priče je glavna stvar. Da, postoje tu i nekakva pravila, bacaju se kockice, sakupljaju bodovi, može da se pravi i kao nekakva strategija, ali realno, sve je to u drugom planu u odnosu na smišljanje dobre priče i zabavljanje sa sopstvenim (i tuđim!) likom (likovima). Tako je bilo u obe sesije, mada smo u ovoj potonjoj malko zašlajfovali pred kraj.

Što me dovodi do izbora priče tj. inicijalnog setinga, putovanje kroz vreme (postoje dve varijante, pojednostavljeno rečeno: lakša i teža, mi smo izabrali lakšu) jeste primamljiva premisa, ali rekao bih da zahteva malko iskusnije rolplejere, čak i ova lakša; mada, bila je ovo dobra vežba.

Dobri saigrači znače, kad kažem dobri ne mislim nužno iskusni (mada nije loše da tu bude jedan malo iskusniji) već raspoloženi, kreativni, opušteni i, najbitnije, da im je stalo do celine – kompletne priče – a ne samo do svog lika. Srećom, ovo nam nije zafalilo!

(Anti)katarza na kraju… Razlog što se „Fijasko“ tako zove je i što priča u ovoj igri, po svojoj prirodi, uvek stremi ka ne toliko srećnom kraju. Blago rečeno. Zamislite recimo kraj filma „Sedam“ i onda zamislite još veći crnjak od toga. Međutim, pripovedački lavirint krije mnoga iznanađenja, pa je tako moguće da vas iznenadi hepi-end, kažem iznenadi, jer ako igrate nešto što se zove „Fijasko“, pa naravno da ćete stremiti ka tome da vašem junaku na kraju podarite nešto još gore od smrti. Prvi put kad sam igrao „Fijasko“ kraj (za mog junaka) je bio savršeni crnjak, ovaj put se, pak, namestio potpuno drugačiji kraj. Međutim, ako se trudite da priča poseduje neku unutrašnju logiku (meni to znači) i taj i takav kraj samo prirodno sledi ono pre njega, uprkos mom utisku da sam nekako „prevario samoga sebe.“

Posle kraja… pa posle „Fijaska“ sledi neki novi „Fijasko“. Zabavnost i zaraznost, kao što već rekoh, s tim što glasam za neki ipak naoko prostiji seting za narednu sesiju, jer nekad upravo iz te jednostavnosti mogu da se rode fantastično zanimljive i zapetljane storije.

Marija Marković

Element koji ponajviše čini „Fiasco“ zaista dobrom igrom je, u stvari, veoma jednostavan (kako to obično biva) – pričanje priča, uz zajedničko smišljanje što interesantnije radnje. Kao oko logorske vatre. Kad pritom čak i otkrijete vatru, nekada davno u praistoriji, veče se nesumnjivo može nazvati uspešnim.

Poslednji playset koji smo igrali je „Clock blockersˮ, očigledno sa putovanjem kroz vreme. Konceptualno je razvijen oko nekakve vremenske policije (sa korumpiranim primercima, razume se), te zloupotrebe vremeplova – jer putovanje kroz vreme samo što nije postalo opšte dostupno.
Moj lik, polazeći od toga da treba da bude plemeniti predak šljama od potomka (korumpiranog policajca iz „sadašnjostiˮ – 22. veka u našem slučaju), bila je Sara O’ (ne, nije Konor) Brajan, strastvena sifražetkinja iz Njujorka s početka 20. veka, i to sa zvezdom na ramenu (belegom koji i njen potomak nosi na istom mestu, naravno). Takođe, ona je mlada, lepa i napredno obrazovana supruga (iliti trophy wife – ah, kobne li greške) Pitera O’ Brajana, desne ruke gradonačelnika Njujorka 1905, za kog se kasnije ispostavilo da je i šef vremenske policije iz „sadašnjostiˮ (a na kraju Sarin monstruozni mučitelj). Dodatno, Sara je zapravo reinkarnacija srodne duše fantastično popularno-uspešno-bogatog tipa iz „sadašnjostiˮ, sa kojom je žarko želeo da izgubi nevinost – kako se to do kraja igre, uprkos njegovim upornim i kreativnim nastojanjima, ipak nije dogodilo, u našoj konkretnoj partiji naziv playset-a savršeno funkcioniše i bez prvog „lˮ.

Kao što i treba, pustili smo mašti na volju, pa smo imali, primera radi, 22. vek i nevidljivu Vremensku agenciju (sa sve natezanjem između korumpiranih policajaca i unutrašnje kontrole), bekstvo iz njujorškog zatvora 1905. (falila je Thin Lizzy muzička pratnja), vremeplov od milja nazvan „Žuta podmornicaˮ, koncert the Grateful Dead 60-ih godina prošlog veka, te pomenuto otkriće vatre, a sve uz neizbežne paralelne tahijonske cinculatore, interfazne modulatore, većinski bioničko telo veoma dobrodržećeg 150-godišnjaka, spasavanje osobe zaglavljene u vremenu, kao i verzije likova iz različitih vremenskih perioda. A sve to za samo nekoliko real-time sati – kako da ne bude zabavno?

Neki od razloga zbog kojih je „Fiasco“ uopšte zabavan i zanimljiv su:

-najrazličitijih, a majstorski napisanih, playset-ova je pregršt (pri čemu svaki daje praktično neograničene mogućnosti da se igra iznova, svaki put drugačije), a možete smisliti i sami svoj(e),

-GM ne postoji, odnosno svi su GM-ovi, usled čega se smenjuju kao „scenaristiˮ i „rediteljiˮ,

-upotreba kockica, odnosno elementa aleatornosti, sjajno je ukomponovana,

-koristi se vrlo malo „materijalaˮ, što Fiasco čini ne samo praktičnim, već i odličnim po džep, štos’ono kaže,

-dušu je dao za ljubitelje crnog, ili bar tamnosivog, humora.

Što rekoše sami njegovi stvaraoci, igranje Fiasco-a je nalik pravljenju sopstvenog filma (i to prvenstveno u stilu braće Koen, za čije su se filmove idejno vezali), otprilike za onoliko vremena za koliko biste ga i odgledali.

Miloš Petrik

Malo se šta na već izneto može dodati. Prema mom iskustvu, element koji potencijalne igrače uglavnom odvraća od stonih RPG-ova je preopširnost i složenost pravila, kao i takmičarski (svađalački, čak!) mentalitet iskusnijih hobista u igri koja bi trebalo da bude kooperativna. Već istaknuta jednostavnost „Fijaska“ rešava prvi, a model kooperativne naracije drugi problem.

Posle izbora okruženja za igranje, ono malo pravila što ima svodi se na smernice o konstruisanju odnosa između likova i izbor motivacija i motiva koji će se u toku igre pojaviti. Nakon toga, prelazi se na strukturisano, ali i dalje prilično slobodno kolaborativno pripovedanje.

U našoj izvedbi kombinovali smo krimić i politički triler sa SF elementom putovanja kroz vreme i flešforvard tehnikom kad joj vreme nije, tako da je vrlo brzo cela situacija postala krajnje zbunjujuća. Imali smo, međutim, dovoljno vremena („scena“) da pohvatamo sve konce, zakrpimo sve logičke rupe, i (većinom) neslavno propadnemo u svim naumima.

„Fiasco“ preporučujemo čitaocima koji vole priču i improvizaciju, a nisu opsednuti eksploatacijom pravila radi besomučnog budženja likova á la „Diablo“.

Ivana Nešić, Miloš Cvetković, Marija Marković, Miloš Petrik

fotografija: Marija Marković

slike: sajt izdavača, blog Roba Vilanda, Vikipedija