ČITAONICA: Periferal Vilijema Gibsona, ili: strašnije i manje strašne distopije

Uvodno upozorenje: izveštaj sa večeri sadrži detalje o raspletu ovog romana.

Bojan Butković započeo je veče pitanjem – kako neko ko je odavno čitao Gibsona reaguje na njega? Već nekoliko knjiga u nizu koje je ovaj autor objavio osamdesetih deluju kao da su pisane oko 1994. godine, ali je Periferal krajnje savremen roman i, istovremeno, tipičan Gibson. Komentari koji često prate Gibsona – da je teško čitati prvih pedeset strana dok se ne pohvataju konci – ovde uglavnom ne stoje. Roman je, naime, relativno pregledan: prati dva vremenska toka koji se spajaju (jedan u bliskoj a drugi u daljoj budućnosti) i povezuju teorijom multiverzuma i protokom informacija između njih. Gibson zaobilazi paradokse putovanja kroz vreme tezom da će se dva spojena vremenska toka odmah i razdvojiti, generišući nove. Uopšteno gledano, roman sadrži sve ono na šta ovaj autor polaže: jasan i čvrst zaplet, izrazite likove i mnogo akcije.

Bojan Butković, moderator, i Vilijam Gibson, entitet iz ćoška

Prikazi, nastavio je Butković, retko pominju kraj romana, bajkoviti hepiend koji u neku ruku predstavlja „čišćenje savesti tete iz daleke budućnosti“. I Ivana N. doživela je The Peripheral kao „Gunise za odrasle“, dakle pre svega ljupku i zabavnu avanturu. Tu su ostali čitaoci zapodenuli raspravu o tome da li je kraj romana, zapravo, deprimirajuć: ništa se ne menja u opisanim antiutopijskim budućnostima. Saznali smo da se u njima pojavljuje „Džekpot“, odnosno apokalipsa niskog intenziteta (razne epidemije, klimatske promene itd.) u kojoj tokom nekog dužeg perioda umire 95% svetske populacije. Prvi tok radnje vremenski već zalazi u period Džekpota. Ivana D. komentarisala je da je njoj čak smetala preterana realističnost i verovatnost prikazane budućnosti, jer joj je nedostajala začudnost, kognitivno ostranjenje koje zahteva Suvin.

Potom su Bojan i Ivana zajedno postavili pitanje – čemu zapravo služi ovaj roman? Po Ireni, ne dostiže nivo novosti i šokantnosti Neuromansera. Bojan je pomenuo da se od čitaoca, doduše, zahteva solidno poznavanje žanra („visok entry level“) ali da su korišćeni elementi uglavnom već poznati.

Kao glavna svrha romana prepoznato je kreiranje depresivne atmosfere („atmosfera smora“) u kojoj se ipak živi punim plućima (Ivana N.), tako da se likovi ocrtavaju kao „živopisni šljam“ (Miloš P.)

The Peripheral, korice

Bojan B. osvrnuo se i na likove koji su nagrađeni za poštenje time što su se „uzeli, dobili decu i postali najbogatiji ljudi na planeti“: Gibson opisuje neškolovane, proste ljude kojima, ukoliko se ne bave kriminalom, preostaju samo vojska, droga, 3D štampanje i gejming kao profesije. Poenta se i krije u tome da su to njihovi pravi dometi, oni uopšte ne shvataju zakulisne igre koje se vode oko njih niti, recimo, pitanje tajanstvenog kineskog servera. Što se tematskog plana tiče, Ivana D. dodala je da Gibson započinje različita zanimljiva razmišljanja o telu i telesnom, ali se prebrzo vraća na zaplet. Bojan B. je kao glavnu temu istakao odnos razvijenog i nerazvijenog sveta.

Andrej B. postavio je pitanje – zašto je uopšte policajki iz romana trebao neko moralan, odnosno zašto je odabrala Flin? Ivana i Bojan složili su se da joj je to bilo neophodno zato što rešava problem svoje nečiste savesti, ali i dalje ne shvata druge likove kao ljude. Štaviše, samo Vilf druge junake posmatra kao ljudska bića, ali njegovo gledište obojeno je zaljubljenošću. Bojan je kao primer bezosećajnog ponašanja naveo primer kontrole ekonomije – sistematsko izazivanje ratova da bi se u nekoj zemlji proizvodilo sve efikasnije oružje koje će se prodavati u drugim svetovima. Pomenut je i simpatičan detalj – ruska kolica za bebe u formi ubojitog oružja. To nekad zalazi u oblast parodije, recimo kad bespilotna letelica isporučuje picu. Jakov G. je pomenuo da tu scenu treba gledati kao zaokruženu celinu za sebe, poredeći je sa „Životom jednog metka“ iz Gospodara rata.

Ivana D. je od problematičnih momenata u romanu izdvojila to što likovi na nenormalne novosti reaguju kao da su sasvim prirodne, što su Andrej i Bojan, međutim, doživeli kao sasvim logično u datoj budućnosti. Ivana D. se potom osvrnula i na koncept male zajednice u kojoj se komšije pomažu, a kome je Gibson izrazito sklon. Andrej B. pomenuo je da čitava dalja budućnost deluje manje-više kao Second Life. Istaknuta je i opsesija cyberpunk estetikom. Ivana D. pomenula je da je intenzitet „muljanja“ likova smanjen u odnosu na ranijeg Gibsona, a Ivana N. dodala je kako od svih likova samo Vilf nema baš mnogo sreće na kraju romana.

Opet, istaknut je i vizuelan karakter knjige sa „gomiletinom filmskih detalja“ a Bojan je dodao kako bi se mogla napraviti serija od npr. desetak epizoda.

Opšti zaključak bio je da je ovo lepa knjiga za svakog ko voli klasičnog Gibsona. Završni deo diskusije posvećen je motivu kolonizacije – Ivana D. tumači roman kao ideju da Zapadu nestaje mesta za kolonizovanje, pa stoga kolonizuje prošlost, dok je Bojan dodao da se ovo može videti i kao upozorenje da je kolonizovano onih čuvenih 99%.

Ivana N. pomenula je i zanimljivo prikazivanje neoprimitivista, koji imaju brojne hipsterske crte, ali i već poznati antivakcinacijski pokret, i često odbijaju da se leče, ali ne žele da se razbole.

Tijana Tropin