Kasno Marko na Kosovo stiže

Poslednji put sam bio u Domu Sindikata na novinarskoj projekciji „Božićne pesme“ Krisa Kolumbusa, 2009. godine. Pola dekade kasnije sam se ponovo obreo u ovoj ustanovi, ovom prilikom na novinarskoj projekciji filma „Marko Kraljević: Fantastična avantura“ izvesnog S. Šridara. Neverovatno je kako se čovek brzo navikne na komfor. Sala 2 Doma Sindikata, iako renovirana, jedno je od neudobnijih iskustava. Ne toliko po stražnjicu koliko po kolena, koja sabijena o sedište ispred posle 15-tak minuta počinju da bole kao da ih neko drobi presom. Shvatam da umetnost zahteva patnju, ali ja sam samo slučani prolaznik i ovo iskustvo mi je odista nepotrebno. No, bol je samo doprineo šokantnom iskustvu koje je „Marko Kraljević“ imao da pruži.

NAPOMENA: Tekst sadrži infomacije u vezi sa zapletom, pa ako niste u fazonu da kvarite ugođaj, nemojte ga čitati. Ili možda ipak pročitajte, pošto sam siguran da će vas film iznenaditi.

Film otvara animacija „papirusa“ sa imenima glumaca, propraćena „herojskom“ pesmom. Iako ni ne naliči, tema me je podsetila na temu za crtani „Tajna mača“ (1985). Da, toliko je… treš.

U prvom kadru vidimo neku decu kako se mačuju na Topčideru, za čast devojčice koja ni ne obraća pažnju već gleda u telefon. Bio sam dete, a i kao stariji sam video decu kako se mačuju. To ne izgleda ovako. Previše je benigno, no dobro. Jedan klinac ošajdari drugog i tom prilikom upoznajemo Ivana Bekjareva, koji sedi na obližnjoj klupi, a koji ošajdarenom detetu poručuje: „Ne plači, batine ponekad valja istrpeti“. Čekaj, kako ovo da shvatim? No, pre no što sam stigao da razmislim o tome, troje klinaca se skupilo oko Bekjareva i on im sada priča priču o heroju Marku. Zašto baš tu priču? Jer se jedan klinac zove Marko. O…k… Mada, možda je i bolje što je sve bilo tako brzo, jer se gluma to troje klinaca može porediti sa Vogonskom poezijom.

Dakle, pojavljuje se Marko Kraljević (Mateja Popović), hipster. U krčmi koja bi trebalo da je XV vek, ali izgleda kao da je sagrađena juče. No dobro. Fotografija je čista i pregledna, kadrovi su razumni. Ali, ništa te ne vrati bolje u realnost od šamara lokalne šmire. Mada, imajući u vidu da je Popović pekao svoj zanat kod Zdravka Šotre u „Šeširu profesora Koste Vujića“ mogu da opravdam ali ne i razumem ovakvu glumu.

Marko naruči vina, koje je zapravo voda jer se providi i prelama na suncu. Takođe tu prvi put srećemo i Šarca. Iskreno, bolje da su uzeli kartonskog konja i animirali mu usta „Robot Chicken style“ nego što su animirali celu životinju. Nije problem sam kvalitet animacije koliko recimo što što se sve na konju više-manje mrda, osim štitnika za glavu na koji je nalepljena tekstura. U kadrovima u kojima su živi glumci i CGI stvorenja ili pozadine setio sam se nekada popularnih FMV avantura. Igrani junak nekako iskače iz celokupne slike.

Marko se napije, izobara neke ruke, prebije neke goste. To bi bilo ok, da nije snimljeno onako ovlaš. Pojedini kadrovi zaista izgledaju kao da ih je snimao maloumnik. Kapiram da su bila dosnimavanja, ali malo truda nikome nije škodilo. No… Marko dođe kući, majka ga ukori i naredi mu da se okane terevenčenja i posveti se zemljoradnji jer: „Bog ti je dao fizičke snage, ali ne i duhovne“. Rešen da učini kako mu je majka naredila, Marko uzme plug i onda sledi prva u nizu sumanutih dijaloških sekvenci. Marko prođe kroz ergelu sa pravim konjima i uđe u pravu štalu. Tamo ga čeka CGI Šarac. A onda ničim izazvano, pozadina postane niskorezolucijski jpg. Markova glava je opcrtana belom linijom koja se mahom ukloni u post-produkciji, ali je ovde ostala. Pa dobro, ne može—a ne, čekaj, sad je opet prava pozadina i sve je ok. Šta kog vraga…? I tako iz kadra u kadar, menjaju se prava i digitalna pozadina, animacija je čas ok, čas pet dinara.

„Tri pehara rujna vina za mene i moje brkove!“

Ode Marko da ore, kad tamo turski vojnik zlostavlja neku devojku. Kraljević ga prebije, a devojka se ispostavi da je došla da potraži pomoć velikog junaka, nadaleko čuvenog, o kome Turci vode podrobnu evidenciju, jer ga se malo pribojavaju. Međutim, prošlokadrovski pretučeni turski vojnik nije odavao nikakve znake da prepoznaje velikog junaka iako je stacioniran u selu pored. Al ajde. I tu Marko Kraljević saznaje svoj kvest. Naime, na Kosovu je postavljen novi paša (Uroš Jakovljević). Svaka devojka koja želi da se uda mora da spava s njim noć pred udaju. Jelica (Anka Gaćeša), spasena devojka, ima sestru (ničim izazvana Dragana Mićalović) koja se udaje za koji dan, pa ako bi Marko mogao da dođe da reši taj problem. Pošto je razmislio čitava tri frejma, je l’ bolje orat drumove il’ tući Turke, Marko baci plug i zaputi se u fantastičnu avanturu. U procesu progresa prejadno prebije neke Turke.

U toku te prejadne akcione sekvence, turski vojnik gurne Marka koji ISPADNE sa zelenog platna. Dakle glumac upadne u sliku. U tom trenutku sam se verovatno toliko glasno smejao da me je kolega opomenuo: „Ne smej se, nije pristojno“. Pa da, nije lepo smejati se tuđoj nekompetentnosti. Zato nam je kinematografija tu gde je.

No, putujući kroz Srbiju na putu za Kosovo, Marko prolazi kroz razne krajolike. Kao neko ko je pogledao dovoljno filmova, shvatam da filmska geografija nema mnogo veze sa pravom, ali mora da postoji neka interna logika. U filmu „Marko Kraljević: Fantastična avantura“ ne postoji. Malo je kamenjar, malo je livada, malo je šuma na Košutnjaku, malo botanička bašta u centru Beograda. U jednom kadru Marko i Jelica su na goloj livadi, pričaju dok hodaju ka Kosovu. U sledećem, izlaze iz Petrovaradinske tvrđave nastavljajući dijalog, kao da te sve to ista oblast. Čekaj bre malo… zar… ah, nema veze put na Kosovo je bitan. Jer na Kosovu je fantastična avantura.

Tokom putovanja (na Kosovo), Marku i Jelici se pridružuju razni saputnici, često ničim izazvano. Sreća je što ti isti saputnici kako dođu tako i odu. Na primer, Markov drug trubadur (ok, nije trubadur, ali jeste neka preteča Filipa Višnjića) se priključi ekipi jer želi da učestvuje u „fantastičnoj avanturi“. Potpuno je bespotreban do scene gde ga Marko nagovori da svira u začaranoj šumi. Trubadur se pobuni, ali ga Marko natera. Vila Raviojla izađe iza drveta i ničim izazvano ustreli mladog muzikanta nevidljivom strelom. Iz, doduše, petog pokušaja jer je Kraljević pohvatao nevidljive strele šakama, poput „Američkog nindže“. Pošto spasi svog druga, jer zapreti vili da će je zlostavljati, mladi trubadur napusti trupu, a priključi joj se vila Raviojla koja se zaljubi u svog zlostavljača na jedan.

VILA RAVIOJLA: Tvoj buzdovan boli!

MARKO KRALJEVIĆ: [šarlatanski osmeh] Boli, ali samo jednom.

„Ovu strelu namenjujem srcu scenariste!“

Dok pišem ovaj tekst stičem utisak da Marko Kraljević nije ništa više od pukog siledžije koji šibicarskim metodama i sirovom snagom tera ljude rade stvari za njega. Kao što je, na primer, da idu na Kosovo. I, reklo bi se po komentarima prisutnih, da je devojka koja glumi vilu Raviojlu najbolja riba u filmu. Možda jer je najoskudenije odevena.

Ako se pitate čemu toliko ponavljanje „puta na Kosovo“, razlog je sam film. U toku „puta na Kosovo“ Marko ili neko od njegovih saputnika toliko puta izgovori „put na Kosovo“ da sam već počeo da se pitam – je l’ ima neka fora?

Takođe, moram skrenuti pažnju na to da su kreatori filma koristi metodu „američke noći“ za scene po mraku. To znači da su snimali danju, sa plavim filterom kako bi simulirali mrak. Ova metoda se koristi još od nastanka filma. Osim što nisam siguran zašto su snimali u podne, kada je sunce u zenitu. I u kadru! U pojedinim scenama sa više kamera su korišćeni različiti filteri, pa je iz jednog ugla jedna boja slike (npr. zelena), a iz drugog – druga (sve je ok).

Dakle, dođe Marko na Kosovo, upozna sestru, prevari Turke, uđe u pašinu palatu, loše ga prebije, paša obeća da neće više da naplaćuje svadbarinu, Marko srećan, sestra srećna, Jelica srećna, vila Raviojla ne tako srećna. Biće da sam, kolutajući očima, propustio scenu-dve, jer sad Marko upoznaje Arzu (Miljana Gavrilović), koja je devojka zlog vezira kome delanja Marka Kraljevića strašno smetaju u sprovođenju zlog plana. Arza se ničim izazvano muva sa Markom, ali je ovaj odbije.

Postoje tri zanimljivosti u vezi sa zlim vezirom. Prva je da čovek ničim izazvano živi u pagodi (tip hrama na dalekom istoku). Druga je da poseduje arenu gde se ljudi bore sa oklopljenim nilskim konjem na smrt. I treća je da Marko Kraljević remeti njegove planove buđenja DREVNIH BOGOVA i dovođenja novog carstva!

U tom trenutku moj entuzijazam u vezi sa avanturama Marka Kraljevića je naglo skočio, ali već u sledećem kadru biva vraćen na svoje mestom jakim šamarom od strane filmske lucidnosti.

Zašto? Pojavljuje se Musa Kesedžija, čuveni Markov suparnik koga tumači Miodrag Radonjić. Iz nekog razloga Musa fura bandanu, ima kajlu i govori kao da je iz Zemuna. Buduća glumica, Dušica Jovičić, je polu-glasno prokomentarisala: „Vidi ga, Munza Kesedžija“ što je izazvalo prigušeni smeh u sali. Epska pegla između Munze i Marka bi se bolje opisala kao epski puvanjak, jer ni jedan, a bogme ni drugi nemaju pojma šta rade. Ima tu nekih scena koje bi trebalo da nam demonstriraju snagu i ubeđenje oba junaka, ali samo deluju naivno i podrivaju iovako sada već skrhanu iluziju. U ovom trenutku sam već počeo polako da cenim sumanutost realizacije čitave ideje.

U svakom slučaju, Marko Kraljević biva uhvaćen na kvarno i gurnut u arenu da se bori na život i smrt. Iz nekog razloga ovde se pojavljuje magija. Doduše, viđao sam bolju magiju u „Moćnim Rendžerima“, ali do sada sam već toliko bio šokiran onim što vidim da mi je izgled i dizajn magije bio najmanji trn u oku (na putu za Kosovo).

Što se same arene tiče, to je jedan nerafinisani komad CGI-ja. Zanimljivo je da je publika prava, snimljena ponaosob, pa se neki ponašaju potpuno sumanuto u odnosu na druge. Takođe, gledaoci su naređani navrat-nanos bez uzimanja perspektive u obzir, pa su neki daleko veći od drugih. Pojedini glumci, bolje reći statisti sa zadatkom, imaju neke monologe koje treba da izdeklamuju. Što bi bilo ok, da umeju da govore. Pojedinci ili mumlaju ili imaju govornu manu. Da je to u sklopu lika bilo bi ok, ovako…

Po završetku filma, reditelj nas je pozvao da mu se pridružimo na konferenciji za štampu u hotelu Metropol. Narod je ćutke napustio Dom Sindikata, vidno zbunjen onim što je upravo gledao. Mada, možda su svi pokušali da se tišinom izbore sa patnjom koju im je nanela Sala 2. Kako očima tako i kolenima.

Konferencija za štampu je bila jedna od neprijatnijih kojima sam prisustvovao. Pored toga što su bili šokirani, novinari su još jednom pokazali svoju nemuštost ćutanjem i nepostavljanejm pitanja. Možda su se ponadali nekom pres materijalu, ali i to je izostalo. Takođe, izostala je i bahatost, jer su na stolu pored ostali netaknuti keksići, čaj i kafa. Prisutnima su se obratili S. Šridar (reditelj), Miljana Gavrilović, majka Marka Kraljevića i Marko Matović (kompozitor).

Pres konferencija je počela izvinjenjem producentske kuće, jer su pokušali da operu ruke time što su krenuli da se pravdaju nezavršenim filmom. „Ova verzija koju ste upravo gledali je zapravo nedovršena verzija filma, koja će do sutra biti popravljena, te će sve biti u redu za premijeru“ rekao je producent. Nisam siguran na koji način mislite da popravite ama baš sve što ne valja, ali valjda ćete stići da zamaskirate veće brljotine. S druge strane ko dođavola pušta nezavršenu verziju filma medijiima, ma kakvi oni bili?!

Takođe, Miljana Gavrilović je pokušala da opravda određene rediteljske i glumače postupke. Kasno je lutko, kasno je kasno je za sve, što bi rekao Miša Marković. Namera je možda i dobroćudna, ali to se tako ne radi. Glumica koja je tumačila ulogu Markove majke, čije ime na žalost nisam zabeležio, nije se baš najbolje snašla sa novinarima pokazujući svoju nemuštost u procesu. Razumem ja da su neki od vas „isključivo“ pozorišni glumci, međutim vaš ’leba nasušni su reči. Naučite da baratate njima, prokletstvo! U ovom trenutku sam se setio mog iskustva sa pres konferencijom za film „Neprijatelj“ Dejana Zečevića.

Pošto je nastala neprijatna tišina, nekoliko kolega i ja smo pitali šta nas je zanimalo i ukazali na moguće probleme produkcije. Daleko bolja atmosfera je nastala u neobaveznom razgovoru kada su se kolege iz „bitnijih“ medija razišle.

Iz razgovora sa gospodinom S. Šridarom, rediteljem, koji je veoma prijatan čovek sa određenom vizijom, a koju izgleda nije baš umeo da sprovede u delo, shvatio sam da on želi da bude poput gospodina Milana Todorovića, reditelja „Mamule“. Na žalost, S. Šridar je bliži Ed Vudu. Isto tako sam stekao utisak da je scenario bolji od samog filma, kao i da je postojala određena jezička barijera, jer Šridar natuca srpski. Možda je razlog to što je scenario prevođen sa engleskog na srpski. Voleo bih da vidim original.

Takođe, mislim da bi film umesto što cilja na sve, bio daleko uspešniji kao film za decu. Uz omanje premontiravanje, jer postoji niz nekih seksualnih referenci. Na moje pitanje „Čemu?“ odgovor je glasio „Da i stariji imaju šta da gledaju“. Na žalost, onda je trebalo da izađe iz okvira referenci i insinuacija i bude… pa, eksplicitno. Mada, to ne bi mnogo pomoglo, jer sam viđao XXX filmove sa boljom glumom i scenografijom. A viđao sam i studentske vežbe sa više tehničkog umeća.

Nisam siguran zašto se reditelj upustio u emuliranje domaćeg filma, kada je mogao da snimi bolivudsko ludilo. Da, kultura je drugačija, ali imajući u vidu poreklo gospodina Šridara, mislim da bi bio daleko bolji film kao ta neka indijska ekstravaganca, nego kao domaća epska fantastika. Pogotovo jer nema ni E od epske. A zaista je fantastično iskustvo. Mislim da su se ovako osećali ljudi koji su zalutali na premijeru „Plan 9 iz svemira“ Eda Vuda mlađeg.

Milan Krunić

uticajni tviteraš i celuloidni mrzitelj