Лисина прича је можда најгора телевизијска серија коју сам гледао. Лисина прича је можда најбоља књига коју сам читао. Обе је написао исти човек.
Стивен Кинг је у животу био са само једном женом.
Тако бар каже. Могуће је да је током осамдесетих, на некој соло турнеји – када је радио више коке него Брет Истон Елис, када су га третирали као Боба Дилана гдегод би се појавио, када је ишчукао бар две циглетине којих се, по сопственом признању, не сећа да их је написао – преварио супругу. Спавао са обожаватељком. Доживео неку романескну летњу романсу. Можда му се десило да се заљуби у неког другог. Можда је, гоњен карактером баптисте и потребом за искупљењем, то жени и признао, па су та повреда и тај крах поверења морали да се крпе годинама, као сломљена ваза. Сваки брак, како пише у Лиси, има своје тајне. Можда је био веран кô пас, ко зна. Можда не зна ни он сâм. Али одувек је био, и до краја живота ће остати, са оном која му је врло вероватно и скинула мрак: Табитом Кинг.
Девојачко презиме Спрус. Две млађе сестре. „Само“ осам романа (наспрам његових шездесет осам, скрибоманчина сигурно држи бар шест необјављених затурене по фијокама на имању). И отприлике исто толико кратких прича у каријери, откад је почела да објављује, почетком осамдесетих. Критике: онако. Сасвим је могуће да је Стивен Кинг у животу био са само са њом.
Она је потписана испод готово сваке фотографије аутора на унутрашњој страни омота његових тврдокоричених издања. Од шездесетак објављених романа и десетак збирки, мемоара и којечега, у већини сам наилазио на исту посвету. „За Таби“. Ако волите Кинга, добро знате ту посвету, а досад сте сигурно заволели и Табиту, само из његових прича.
Ко је из канте за отпатке вадио одбачена прва два поглавља романа о девојци са телекинетичким моћима коју киње у школи онако како само жена уме да кињи жену, па му рекла да је то за објављивање, не за ђубре, а онда стрпљиво чекала аванс за његов први роман док је он куцао Кери радећи у вешерници, машина на коленца, како би деца престала да им једу тапете са зидова приколице у којој су живели? Кад се скидао са цирке и дрога, пишући Мизери, ко му је држао чело? Кад се опорављао од сломљених костију пошто га је камион на улици, онаквог високог и кршног, покупио и одбацио десетак метара у јарак; кад се упињао да се поново не навуче на пејнкилере… Кад је изашао из болнице и схватио да се плаши да пише за својим радним столом иако пише већ три банке: ко му је инсталирао радни сто у ходнику њихове простране куће (изграђене у стилу жанра чији је он највећи живи представник – новоенглеског готика)?
Кад Стивен пише мемоар, он оде па испрати сезону Ред Сокса са пишчином амбициозних кримића Денисом Лехејном, оним што је писао и неке епизоде The Wire. Кад Таби пише мемоар, то буде о турнеји његовог бенда, састављеног од писаца, и њом као највећом обожаватељком. Број један.
Има бракова где је тешко установити ко се више подреди амбицији другог. Дејвид Сајмон, хроничар града Балтимора, написао је награђену књигу која је породила култну серију, а онда почео да пише главне серије данашњице. Мање је видљиво да његова супруга, Лора Липман, већ деценијама штрика серијал романа о детективки, такође смештен у Балтимор, да живи на бестселерским и годишњим листама, и да је једна од три највеће живе списатељице кримића – али само зато што данас нико не чита, док смо сви гледали The Wire. То је, рецимо, прави power couple. Прочитао сам једну Табитину причу у некој хорор антологији; уме да пише. И тих осам романа требало је иштрикати – тих месеци Стивен би вероватно чешће прао судове.
Али цео Стивенов одрасли живот, откад је рано остао без самохране мајке, само са братом, и сваки предговор свакој књизи – и све те предивне, дискретно заносне супруге мушких протагониста, редовно писаца, што знају тако да ти спусте да ти се дигне, што остају уз свог човека док они луде у његовим књигама – сведоче о томе да је она потпорни стуб, носећи зид, камен темељац, како је све већ није звао, његовог живота, њихове породице, можда и његове могућности да сваки дан оде на спрат на три сата и пише. Родила му је два сина писца и ћерку причерку. Она је као Џени фон Вестфален: док Маркс ‘лади јаја у библиотеци уз томове из политичке економије и Хегела, Џени подиже њихово седморо деце, чува исечке од рачуна, одбија извршитеље с врата, бежи с њим из земље у земљу, и наговара га да поново пише Енгелсу, „хеј, друже стари, опет ти се обраћам за малу финансијску помоћ“, покуњено као Берни Сандерс век и по касније. Од две циглетине које можда најбоље описују ковид-климатску апокалипсу коју живимо, Упориште се већ други пут ради као телевизијска серија. (Не знам како би Das Kapital изгледао као Netflix original, само знам да бих пре пустио то него ово прво.)
Иако је можда цео живот са истом партнерком, Кингу нису замерали женске ликове. Оне су биле убедљиве, самосталне, сложене и разноврсне, све и да је сваку образовао око неке Табитине карактеристике. Дуги бракови су као дуге књиге: некад је deep dive у другог идеални рођендански поклон који се добија сваки дан, сваки бољи од претходног. Замерали су му да не уме да пише о сексу, што је којештарија. Када се наратор Измаглице, са све бурмом на прсту, и случајна саборкиња у супермакету у којем су опкољени чудовиштима (међу њима и неким људским) искраду у оставу на прц-партију, брзопотезно зближени услед апокалиптичних околности, Кинг нам мудро затвори врата пред носом. Али се сећам да ми је то, можда баш због зреле ситуације коју осликава, и интиме коју одбије да ти експлицира, било невиђено хот. Једна од најдирљивијих сцена које сам читао о пријатељству и љубави, са непуних 12 година, одвија се у виду, па, практично генгбенга између клинке и њених петоро другара. Толико је добар писац да ти и то прода. Не очекујем да ико скоро сними ТО држећи се сваке Кингове речи – сем ако не жели да попије cancel због педофилије.
Лисина прича – која би без проблема могла да се зове и Табина прича – врхунска је посвета његовом двојном животном пројекту. Спојена у једно, то је прича о свету који стварамо удвоје. Монументална а минуциозна приповест о браку осмишљена са више детаља него што ли садржи свет у седам томова Мрачне куле. Да је Кинг истински велики писац признаје се већ деценијама – био је „Дилан који добија Нобела за књижевност“ пре Дилана, кад је, крајем 1990-их, почео да добија престижне националне награде. Али то што овде има да примети, о љубави, о везама, о женама, може да нокаутира Лоренса, Хемингвеја, Буковског и Апдајка са полице. Лик који већи део каријере пише о убилачким кловновима и убилачким аутомобилима пошаље их све по бурек. С месом. Као да је живео са сто жена, са сваком по сто година.
Једном у каријери нису морали да га питају оно бесмислено питање, „одакле вам идеје“. Заплет је буквално „шта кад ја умрем, а Табита ме надживи“. Уз све његове предмете којима је свакодневно руковао, сада испражњене од сврхе. Уз планину необјављених рукописа којих би неки опсесивни обожаватељ хтео да се дочепа по сваку цену. Уз њене предивне, прелуде сестре, читаву митологију идиосинкразија и поштапалица из женског родослова њене фамилије, породичних кардигана који попримају димензије метафизичких артефаката. Уз децу од које га је бар једно, бар једном, надмашило у писању. Једино што брачни пар из Лиси нема заједничко са Стивеном и Табитом јесу деца, из разлога који постану јасни кад писац (наравно да је писац) разоткрије њој – њој и само њој – своје наднаравно хеви детињство. То је важна одлука, јер у средиште поставља њихов однос, један на једну. Величина овог подвига није у егоманијакалном фантазирању о жени која кука на твом гробу. Кинг је Кинг зато што је у стању да се телепортује директно у јунакињин нервни систем, тако да све проживимо кроз њу, са њом без њега.
Лисина прича је љубавно писмо из гроба у скривеном другом лицу. Насловна јунакиња босонога база по крхотинама њихове катедрале као свако ко у животу губитком другог изгуби и добар део себе, и мало прсне, као ваза. Има ли онда већег геста љубави од пажљиво испланираног „стрвождерског лова“ који ће је провести кроз сва знаменита обележја њиховог несвакидашњег брака, као неки постхумни медени месец, који јој мртви писац остави у аманет? Убаци једног насилног психотика да је гања, сестру која се вуцара по лударама и самоповређује јер одлази на исто фантазмагорично место на ком се он за живота напајао, снажан конфликт, животе преживелих као залог, и добићеш можда и најстравичнији хорор роман који је Кинг икада написао (а написао је и ТО и Гробље кућних љубимаца, па ви видите).
Усеравао сам се у гаће стрепећи за Лиси. Волео сам је нехумано. Осећао на кожи како воли свог мртвог писца тако да јој свака пора запомаже за њим. Цмиздрео што једном мора да се опрости од њега ради оног „живота после“ на овом свету.
Петнаест година касније, Лиси постаје серија. Режира чилеанска звезда, специјалиста за усплахирене удовице, Пабло Лараин – може. Даријус Конђи је директор фотографије – супер. Богиња Џулијен Мур стала иза пројекта, узела на себе главну улогу. Не како замишљам Лиси, али покидаће она то, нема разлога да не буде као Кејт Винслет кад узме на себе улогу Милдред Пирс или Мер из Исттауна, и покида. Џеј Џеј Абрамс продуцирао – ОК. Сценарије пише Стивен Кинг. О, не.
Десило се три пута да је Кинг писао директно за покретне сличице. Ниједном се није прославио.
На врхунцу славе, добио је да режира Б-филм по својој краткој причи (о убилачким колима и кућним апаратима). Током снимања неког дијалога на сету Maximum Overdrive, директор фотографије му је рекао да му „пада рампа“. „Краљ хорора“ је одшетао до телефонске говорнице, звао Дејвида Линча, и питао га: „Дејвиде, шта је то рампа?“ Са друге стране жице продорни глас му је рекао: „Стивене, ти си Стивен Кинг! Не мораш да знаш шта је рампа!“ Филм је још и гледљив, некима и драг, треш-урадак из осамдесетих.
У јеку миленијумске тензије, писао је Олују века. Мини-серија тад још није била event show као што су то данас Чернобил или Show me a Hero или Мер из Исттауна, већ телевизијски филм подељен на више делова, мамипара на премалом буџету. Као први серијал Упориште, онај са Робом Лоуом, ко се сећа. У средиште отегнуте Олује полегао је неку хришћанску моралну дилему и последице рационалног избора по колективну душу једне мале острвске заједнице, што ме је све прилично нервирало кад сам својевремено гледао, а што ми из данашње перспективе делује ужасно зрело – само не бих да проверавам како се та серијица данас држи. Rose Red никад нисам успео да одгледам до краја, а покушавао сам, Бог свети зна колико пута.
Али ово је било веће мучење.
Незграпан у другом медију, Кинг је избацио сво месо из књиге и свео га на наративни скелет. Који је, сам по себи, једном трећином генерички трилер са психотичним сталкером, трећином генерички амерички готик у предугим, недовољно напетим сценама, и трећином нека пародија сестринских односа из Big Little Lies, само неиронично пародија; или, народски, један кринџ.
Сви они детаљи из брака, који могу да се испричају само у расплинутим, дигресивним реченицама… ништа није преживело, сем као неки бледи визуелни означитељ или лоше изнета лајна дијалога. Тај мртви бестселер писац од мужа, када га гледамо само кроз Лисине очи и сећања у књизи, па то је најдивнији мушкарац који је икада постојао! Његов јединствени шарм, попис свих оних ситних несавршености које на неком највише волимо, његови гестови љубави, сви су као стихови из најлепше песме Рајана Адамса којима Кинг отвори књигу – знаш да су за Теби и замишљаш их на веранди уз ледени чај како га слушају док пада новоенглеска ноћ, односно на трему викендице на Флориди, где проводе хладнији део године. Шта њој ради кад је ослови са „babyluv“, то хит најбољег кокаина не може да произведе. И кад седи малтене кататоничан, пребачен у неки фантастични, а реалнопостојећи свет, огрнут породичним кардиганом као сидром за овај свет, док му на старом телевизору увек титра Последња биоскопска представа Питера Богдановича, дође вам да га загрлите.
Мрзео сам Џулијен Мур. Ето реченице коју никад нисам мислио да ћу потписати. Мрзео сам њене погледе као да је у грчу од констипације. Њене преглумљене реплике кад треба да буде чил, неубедљиве реплике кад треба да излази из сопствене коже. Мрзео сам и Џенифер Џејсон Ли, кад смо код реченица које никад нисам мислио да ћу потписати. Те жене су најјаче глумице своје генерације. Шта онда рећи за Клајва Овена у улози мртвог мужа? Он зна лепо да стане у кадар, као да су му метлу набили у дупе; зна куловски да изнесе реплику. Он се најбоље режира избором одговарајућег осветљења. Изговара „babyluv“ као да је Шварценегер. Какав је ово суноврат кастинга? Какав је ово глумачки рад, ало, Чилеанац? Зашто је насиље над женом, које ти у роману бразда по души, инсценирано као неки десеторазредни, експлоацијски, римејк сцене под тушом из Психа, ако не мало и као torture porn? И зашто и ја дотад већ навијам за сталкера, јер Џулијен Мур као Лиси не могу више да гледам? А Даријус Конђи, са кичастом палетом, боље да је ишао на пецање него што је ово снимао. Ипак, срж проблема лежи у сценаријима, које је за свих осам епизода потписао Кинг.
Чак и кад је добро – чак и кад је феноменално као Stand By Me – књига је увек боља, али само Бог зна колико пута. „Јебено добар филм“, рекао је једном Џејмс Елрој за холивудску екранизацију свог романа Поверљиво из Ел-Еја. „Јебено боља књига“, додао је. То бих могао да кажем за Мизери, или Шошенк. Ако је костур приче добар по себи, и ако се нађе довољно јака фаца да Кингов сензибилитет преточи у сценарио, без превише „балончића“ изнад глава ликова преведених у килави voiceover, добијеш нешто солидно. Али проблем са адаптирањем Кингове прозе, осећаја као да си код куће кад си у његовом свету, и ликовима које не можеш а да не волиш као најрођеније, јесте то што су фундаментално непреводиви из писаног текста. Реченица је где они живе. Сва драма, олуја, бука и бес и шекспировска бура, одвијају се готово у целости у њиховим главама. У Кери или у Мртвој зони има пасажа тако сировог поетског набоја да ти буде као да те нека бучи песничарка ударила из све снаге у стомак; Де Палма, односно Кроненберг, пренели су у кинетику ту песницу, али су поетику за визуелни медиј морали да граде од темеља пратећи чувени „дух књижевног предлошка“ и свој ауторски печат.
Нека моја давнашња девојка озарено ми је препричавала како у Исијавању на три стране пратиш ток свести обичног, фаличног, савесног мужа и оца док постепено али сигурно губи разум, свестан да губи разум, због чега само још више губи разум. Код Кјубрика у филму нема ни трунке од те трагичности унутарњег осећаја. Само Џек Николсон који је луд кô курац још од интервјуа за посао у првој сцени. Кингу су често замерали и да не уме да напише добар крај. Мизери има најбољи крај на свету, само не можеш да га урадиш уз помоћ слика, звука, и дијалога. То није крај који може да се прикаже, нити исприча; може само да се прочита. Док Беверли Марш скида себи и петорици „крвне браће“ мрак на врхунцу ТО, ми смо у њеном телу, њеном нервном систему, и пратимо шта се одвија из њене главе, у ритуалу којим се окончава њихово детињство; заједно са њом региструјемо сваки, свачији, додир. Само тако може да буде трансцедентно нешто што би у сваком другом случају било неумесно. Надам се да се матори добро забавио, али држаћу се његових књига. И надам се да ће их још бити, јер варијанта грипа која као да је изашла право из Упоришта наставља да мори овај свет, а Кинг је сад већ доста матор. Лепо смо остарили с њим. Иако су му још пре петнаестак година предвидели да ће остати потпуно слеп, он и даље пише сваки дан. Табита је ту да му скида мрак са очију, као што је радила цео живот.
Лисина прича и даље је најбоља књига о браку коју сам читао. О раду бриге, о бремену које носи она жена иза успешног мушкарца без које ни гаће не би могао да нађе. О љубави коју не можеш убити ни кад је објекат жеље убијен. О верности, привржености, и дуговечности. И о остајању у животу када то нестане. Увек бих је препоручио сваком и свакој. И стварно мрзим тај феномен кад неком препоручиш књигу, а оне уз мршт кажу: „Гледала сам филм/серију, не знам баш“. Срећом, матори и за то има утешну мудрост.
У неком интервјуу или предговору везаном за роман Под куполом, Кинг исприча анегдоту из живота Џејмса Кејна, аутора Милдред Пирс.
„Пред крај живота, дуго пошто је написао своје највеће романе, Џејмс Кејн је пристао да га интервјуише неки студент који је покривао културну рубрику за новинарско гласило свог колеџа. Младић је почео интервју кукајући како је Холивуд променио Кејнове романе попут Поштар увек звони двапут и Double Indemnity (Двострука одштета). Пре него што се поштено залауфао у монолог, матори га је прекинуо тако што је показао прстом на полицу с књигама изнад свог радног стола. „Филмови их ни најмање нису изменили, синко“, рекао му је. „Ено их, све стоје послагане на свом месту. Свака реч у њима остала је иста као кад сам је исписао.“
Гаврило Петровић
јул 2021
